1
СПЕЦИЈАЛНА ЕПИДЕМИОЛОГИЈА 1
1. Предавање
1. Карактеристике инфективног процеса и патогенеза заразних болести
2. Циклични ток болести, дијагноза и лечење заразних болести
3. Клиничко епидемиолошке карактеристике респираторних зараза
4. Клиничко епидемиолошке карактеристике инфлуенце грипа
5. Стрептококозе
6. Вирусне осипне грознице
7. Менингитис и дифтерија
8. Паротитис и пертусис
9. Туберкулоза и легионарска болест
10. Карактеристике и значај цревних заразних болести
11. Салмонелозе
12. Алиментарне токсиинфекције
13. Дизентерија и колера
14. Полиомијелитис
15. Вирусни хепатитис А
Заразне болести су једна специфична група болести код људи. Њена специфичност се
огледа у томе да су јој узрочници жива бића и да код тих болести ми знамо шта је узрок
болести. За велики број других болести ми и не знамо шта је то узрок. Оно што се данас
показује јесте да многе болести које смо раније сврставали у групу незаразних болести.
Данас се показује да су то заправо или заразне болести изазване живим узрочником
микроорганизмом или су последица те некадашње инфекције. Рецимо улкус вентрикули и
дуодени – чир на желуцу и дванаестопалачном цреву то је био страшан проблем, то је
било масовно обољење, то је било искрварења, ту су биле разрађене теорије о хирушком
2
решењу ове болести. Уназад двадесетак па и више година зна се да је узрочник те промене
на желуцу и дванаестопалачном цреву једна бактерија која се зове хеликобактер пилори.
То је специфична бактерија која не живи у желуцу него живи унутар слузокоже желуца.
Данас се ова болест лечи као ангина антибиотицима. Рецимо Лајмска болест то је једна
комплексна болест која протиче кроз три фазе. Изазива је једна бактерија која се зове
борелија бургдорфери, а на човека је преносе крпељи својим убодом. Ова болест протиче
кроз три фазе: прва је кожна, друга је фаза промена на зглобовима и трећа фаза је промена
у нервном ткиву, на срцу. Она је као специфична болест препозната тек седамдесетих
раних осамдесетих година. До тада кожне промене које се зову еритема хроникум
мигранс. Еритема је црвенило, хроникум траје дуго и мигранс мигрира са једног дела коже
на други део коже. У другој фази упала зглобова, у трећој фази промене у срцу, срчаном
ритму. Те фазе ове болести ове заразне болести до тада су се третирале као појединачна
оболевања, као кожна обољења, као обољења зглобова, као неуролошка обољења, нико их
никад није међусобно повезао и рекао да је то последица једне инфекције. Налазили су у
неким медицинским протоколима у дерматолошким амбулантама рецимо у Шведском на
дијагнозу еритема хроникум мигранс. Што значи да је то и тада дефинисано као кожно
обољење али се није знало да је узрочник микоорганизам. Кад ми по правилу препознамо
да је нешто изазвано микроорганизмом? Када се јави у епидемијском облику, када оболи
много људи, онда имате материјала да спроводите епидемиолошке методе, студије да
повезујете узрочно последично шта је са чим везано и онда некако дођете до тога да је то
узроковано. Можда ће се у будућности показати да су још многа патолошка стања код
људи повезана са живим узрочницима односно са микроорганизмима. Често треба
нагласити да су то живи узрочници, да су то жива бића, људи који се баве
дијагностиковањем и лечењем, а поготово они који се баве превенцијом заразних болести.
Јер је борба за живот и самоодржање јединствено и заједничко својство за сва жива бића
било да су она најједноставнија као што су микроорганизми, вируси, бактерије било да су
на врху еволуционе листе као што су људи. Кад све елиминишете рецимо код људи и
дефинишите оно по чему се разликујемо то је интелигенција, интелектуална функција,
емотивна функција и наше понашање се сведе на понашање свих других врста. То је
одржавање и репродукција. Тежња микроорганизама је да постану као људи и њихов
улазак у макро организам било то организам човека или неких животиња је резултат
њихове потребе да опстану. Микроорганизми опстају тако што улазе у свог природног
домаћина и онда се шире кроз ту популацију природног домаћина. Шта је природни
домаћин? То је она врста макро организма на коју се микроорганизам кроз еволуцију
адаптирао у којој живи и која му омогућује опстанак. Та адаптација микроорганизама је
фантастична. Иначе жива бића имају својства да се адаптирају, тако и људи. Наша боја
коже је резултат адаптације има неке спољашње факторе. Микроорганизми се веома добро
адаптирају. Како се они адаптирају? Адаптирају се тако што нека потребна својства они
преносе са генерације на генерацију процесом репродукције. И која ће онда биолошка
врста имати највећу способност адаптације прилагођавања ако се тај процес реализује
размножавањем? Она врста која се најбрже размножава. Бактерије да би се поделиле
4
генерацију проналазе све новија и новија решења у томе да нашкоде и науде другима. У
том смислу они су развили и те методе биолошке агресије, дакле употребе
микроорганизама у смислу намерног изазивања заразних болести и код људи и код
животиња. То додатно даје на значају ових заразних болести. Када ми гледамо и
размишљамо о томе нормални људи па кажу да ли је то могуће, исто ја кажем да је то
било још у средњевековним градова, тврђава, утврђења. Убацивање лешева животиња,
људи који су умрли од неке заразне болести, схватили су људи тад да се то шири. До
првог светског рата увек је од заразних болести више људи у ратовима умирало. У првом
светском рату тад ми нисмо имали ниједан откривен антибиотик за лечење заразних
болести. Једино је Србија у првом светском рату и у Србији у народу и поготово у војсци
подједнако било и погинулих и умрлих од заразних болести. Тада је проглашена тзв.
велика ратна тројка међу заразним болестима ( то је био код нас пегави тифус, маларија и
дизентерија ). Оно што је карактеристично за биолошко оружје је атомска бомба
сиротиња, зато што то може направити било ко, не треба ту нека велика технологија као за
производњу нуклеарних бомби. Сваки микробиолошки лаборант техничар може створити
културу одређене бактерије, бућнути је негде у бунар или у водовод и изазвати масовно
оболевање људи. Кад некога оружјем противници притерају уза зид, зар мислите да ће он
да се обазире на неке конвенције, неће и браниће се на све могуће начине, па ако треба и
употребом биолошког оружја. Много би они чешће употребљавали биолошко оружје, да
нема једног проблема, тешко га је контролисати. Кад убаците неки микроорганизам на
било који начин у популацију онда он наставља да се шири, без способности да ви на то
утичете, не можете баш тако лако да то контролишете и онда је то врло опасно. Да би неко
употребио биолошко оружје је да предходно обезбеди себе од тог обољевања најчешће
неком вакцином. Нико неће употребити неко биолошко оружје, поготово неко опасно, ако
није против њега нашао вакцину којом ће заштитити своју војску. 2001 године када се то
догађало у Америци, онда је била једна велика паника у Америци знате зашто нису се они
плашили антракса, зашто се нису плашили антракса, антракс је зоноза и као зоноза не
преноси се са човека на човека и ако се не преноси са човека на човека, он нема
потенцијал да изазове масовна оболења, али ако би био употребљен неки микроорганизам
који има висок индекс контагиозности као што су рецимо велике богиње. Американци су
се плашили да неће имати времена да створе довољно вакцине да би све вакцинисали
против великих богиња. Од чега праве вакцине? Да би направили вакцину морају да имају
микроорганизам. Значај заразних болести су болести изазване живим узрочником и
болести које су способне да за врло кратко време прошире се на велики број људи и на тај
начин изазову масовна оболевања. Вирус беснила хоће да изазива стопостотну смртност
код људи и код животиња, али као зоноза не преноси се са човека на човека, тај вирус не
циркулише међу нама, безобзира што је стопостотан леталитет за нас безначајан, јер у
томе је значај заразних болести. Заразне болести разликујемо по томе што ми тачно знамо
шта је узрочник и како се остварује патогенеза заразних болести. Како се остварује та
патогенеза? Како тај микроорганизам улази у наш организам и шта у њему ради? Неки
микроорганизми су се адаптирали на човека, и човек је њен природни домаћин, а друге
5
врсте микроорганизама су нашле свог природног домаћина у различитим животињским
врстама. Имате микроорганизама који живе само у једној врсти животињској, али имате
других микроорганизама који се налазе у различитим животињским врстама, с друге
стране имате неких животињских врста који су резервоар за много микроорганизама
рецимо као глодари, уз глодаре се шире и салмонеле и узрочник трихинелозе и
најразличитији вируси хеморагичних грозница, лептоспира итд. Није урађена само
адаптација кроз еволуцију на неку животињску врсту, него тај микроорганизам кад уђе у
човека, онда он у човеку налази место не у свим ткивима, него у одређеном ткиву у коме
он налази оно што је њему потребно за живот то је тропизам ( афинитет према некоме ).
Пример: шигела бактерија која изазива бактерију дизентерију, она је класична
антропоноза дакле изазива инфекцију само код људи. Микроорганизми показују различит
тропизам односно афинитет према јединки. То познавање шта се догађа у нашем
организму кад уђе микоорганизам тај след догађаја од момента уласка па до оздрављења
се означава једном речју а то је патогенеза развој болести. Не могу сви узрочници да
изазову болест. Први предуслов и основни да би неки микроорганизам изазвао болест
јесте да може инфицирати човека, значи да може ући у наш организам и да се може
закачити за одређене ћелије, ту живети, ту се размножавати. Микроорганизми морају да
нађу одговарајуће рецепторе у нашим ћелијама. Постоје на омотачу вируса инфлуенце два
антигена једно је хемаглутинин, друго је неуроминидаза. Тај хемаглутинин служи да се
вирус закачи за ћелију домаћина да нађе тамо свог рецептора. Код вируса типа А постоје
две врсте хемаглутинина једни који налазе свој рецептор на људској ћелији, а други налазе
на некој животињској ћелији. Ови који имају рецепторе у људским ћелијама не могу да
инфицирају животиње, а они који изазивају инфекцију код животиња не могу да изазову
инфекцију код људи. Дакле први предуслов је да постоји рецептор да се може остварити
инфекција. Болест изазивају само они микроорганизми који имају генетско својство да
изазову болест. Какво је то својство да могу да изазову болест? Је патогеност, само
патогени микроорганизми могу да изазову болест. Микроорганизми у себи имају ту
способност да могу или не могу да изазову ту болест. Кад микроорганизам уђе у човека да
ли је њему потребно да он изазива болест? Није, њему је потребно да он од организма
црпи неке као паразите црпи неке хранљиве материје, енергију да би могао да се
размножава и да живи. Њему није тежња да он сече грану на којој седи. Који ће
микроорганизми лакше изазивати болест код људи? Да ли они који су краће у контакту са
људима краће траје тај њихов процес адаптирања на људе или они код којих та адаптација
траје дуже? Они код којих траје краћа адаптација они ће лакше изазвати болест. Разводе се
млади људи зато што нису успели да се међусобно адаптирају како треба. Они
микроорганизми са којима смо ми дуже у контакту, развија се тзв. коменсализам, а он
подразумева да микроорганизам се налази у човеку неправи му никакву штету, а он живи
у њему. Чак неки могу да их користе, микроорганизми који се налазе у јогуртима, који
помажу. Али они микроорганизми који су краће у контакту са нама, они праве озбиљне
проблеме. Најкраће су у контакту са нама који микроорганизми? Они који случајно улазе
у нас а то су узрочници зоноза. Зато се међу тим зонозама тим узрочницима зоноза налазе
7
крварење. Код дизентерије је карактеристична крваво слузава столица, али све су то
локалне инфекције. У другом случају микроорганизам се не зауставља на нивоу
регионалног лимфног чвора, него из тог регионалног лимфног чвора улази у крв и то се
зове примарна, ако је у питању бактерија – бактеријемија, а ако је упитању вирус –
виремија. Бактерија кад уђе у крв, крв је идеална средина, идеална храна за
микроорганизме, најексплоатисанија најчешћа у употреби хранљива подлога је крвна
плоча, па још и температура тела, па у крви се само шљашти од размножавања. Кад уђу у
крви, они најчешће одлазе у ћелије тзв. ретикуло–ендотелијалног система, дакле лимфна
ткива и ту се додатно намноже и одатле поново улазе у крв што се зове секундарна
бактеријемија. Кад други пут уђу у крв, ти микроорганизми се пошто крв њих носи у сва
ткива нашег организма, ти микроорганизми се упућују и задржавају у ткивима према
којима имају афинитет односно тропизам. Имате две врсте микроорганизма са тог
становишта, једни који имају афинитет односно тропизам само према једној врсти ткива и
други који показују тзв. пантропизам. Шта значи пантропизам, то значи да ће они
испољавати патолошке промене у било којем ткиву у којем се нађу. Ти микроорганизми
који имају афинитет само према једној врсти ткива, рецимо су они вируси који изазивају
дечије осипне грознице, вирус морбила, вирус рубеоле. Они имају вирус варичеле они
имају афинитет према кожи за њих кажемо да су дерматотропни вируси. Вируси који
имају афинитет према кожи. Имате оних вируса којих изазивају хепатитисе код људи
хепатитис А, Б, Ц, Д, Е, Ф. Свако од њих је различит изазива различит вирус а ми их
зовемо хепатотропни вируси. Имате неуротропни вирус као што је вирус полиомијелитиса
видите колики је тај тропизам рецимо то је неуротропан вирус, има афинитет према
нервном ткиву, али не према сваком делу. Преко полиомијелитиса вирус кад уђе у крв
дакле с обзиром да је неуротропан, иде само у предње коренове кичмене мождине, где се
налазе моторички ганглиони. У задње коренове улазе периферни нерви и уносе импулс са
периферије, импулс осећаја, бола, додира. У предње коренове улазе моторички импулси
ЦНС и управљају нашим покретима, покретима мишића. Дакле овај вирус не иде у задње
коренове, само у предње, разара те ганглионе, с обзиром да се они налазе на том
моторичком путу шта ће бити последица? Неће моћи покретати екстремитете, нема више
функције мишића и зато имамо као последицу парализу. Локалне инфекције узрочници су
само на месту уласка, а генерализоване узрочници улазе у крв. Како ће те микробиолошки
потврдити локално, а како генерализовано? Требате да докажете узрочнике, да га
нахраните, да порасте па да га видите. Брисеви се користе за локалне инфекције. Из ткива
испољава се патолошки ефекат имате брис и тражите, засејете и онда она порасте, али ако
је он ушао у крв како се то зове, кад крв дајемо, засејавамо? Хемокултура. Дакле имамо
рецимо салмонелозе и две врсте салмонеле, једна су салмонеле тифи и паратифи тзв.
тифусне салмонеле оне су антропонозе изазивају генерализовано оболење и за потврду
њихове дијагнозе ми морамо да узмемо крв да нађемо салмонелу тифи и паратифи у крви.
А оне друге зонозе салмонеле које има две хиљаде и нешто различитих оне изазивају
локално оболење и потврду дијагнозе врши се тако што узмемо брис. Шта мислите за
колико времена ће се појавити симптоми код локалних инфекција, а за колико код
