okolnostima moguć i drugi put prenošenja. Tako se Krimska-Kongo
hemoragijska groznica dominantno prenosi krpeljima, ali se može preneti i u
kontaktu sa krvlju obolele osobe, naročito u bolničkim uslovima. Takođe se i
kuga, u prirodnim žarištima prenosi preko pacovske buve, ali kada dođe do
razvoja plućne kuge, uzročnik se prenosi aerosolima između ljudi, bez
prisustva vektora);



Alternativno ili fakultativno

vektorske bolesti, kod kojih je vektorski put jedan

od puteva prenošenja, najčešće u prirodnim žarištima, ali su za prenošenje na
čoveka mnogo značajniji drugi putevi prenošenja kao što su: aerogeni,
hidrični, alimentarni i kontaktni put (Q-groznica, tularemija).

Rezervoar

zaraze kod vektorskih bolesti može biti čovek, životinje i artropode. Kod

vektorskih zoonoza, rezervoar zaraze su životinje, kako domaće tako i divlje životinje, a često
su glodari. Kod antroponoza rezervoar je čovek. Artropode predstavljaju put prenošenja
zaraze. Međutim, one su i izvor, a često i rezervoar zaraze, ukoliko se agens prenosi
transovarijalno (preko ovarijuma) na potomke, kao što je slučaj kod krpelja, flebotomusa i
grinja.

Put prenošenja.

Bolesti se prenose preko živih prenosilaca koji spadaju u artropode.

Uzročnik, koji je ubodom artropoda dospeo u domaćina, obično ga napušta na isti način.
Jedan broj uzročnika se adaptira na jednog vektora. Tako, malariju isključivo prenosi
komarac iz roda Anopheles, a pegavi tifus isključivo prenosi bela telesna vaš čoveka.
Međutim, neki uzročnici koriste više artropoda u zavisnosti od geografskog područja. Tako
tripanozomijazu u Africi prenosi ce-ce muva, a u Južnoj Americi stenice.

Najvažniji hematofagni vektori su vaši, buve, krpelji, grinje, komarci, flebotomine i

neke vrste muva i tropske stenice.

Postoje dva osnovna

mehanizma prenošenja bolesti

putem vektora: mehanički i

biološki. Mehanički mehanizam nije zastupljen kod vektorskih bolesti. Mehaničkim putem
atropode prenose uzročnike preko spoljnih delova svog tela, na hranu i predmete, poput
domaće muve koja tako prenosi uzročnike crevnih zaraznih bolesti. Kod biološkog
mehanizma prenošenja u vektoru se odvija proces razmnožavanja i razvoja, čime je
omogućen opstanak i kruženje uzročnika u prirodi. Vektor često predstavlja ne samo put
prenošenja nego i izvor i rezervoar bolesti, kao što je slučaj kod prirodnožarišnih infekcija.
Uzročnik se iz biološkog vektora (artopoda) prenosi na domaćina putem dva mehanizma:
inokulacijom i kontaminacijom.

Inokulacija

uzročnika se vrši ubodom artropoda u kožu životinje ili čoveka, prilikom

sisanja krvi. Tako ženka komarca iz roda Anopheles prenosi plazmodijum malarije, komarac

iz roda Aedes prenosi virus žute groznice, a muva Glossina (ce-ce) uzročnika afričke
tripanozomijaze. Na isti način krpelj iz roda Ixodes prenosi boreliju burgdorferi, uzročnika
lajmske bolesti.

Kontaminacija

kože izlučevinama artropoda je drugi način transmisije uzročnika.

Bela vaš tela tokom sisanja krvi na domaćinu, defecira i ubodom izaziva svrab. Čovek
češanjem utrljava fesec bele vaši u lediranu kožu i s njim i uzročnika. Na ovaj način se
prenosi Rickettsia prowazeki, uzročnik pegavog tifusa. Pacovska buva, koja prenosi kugu,
ubodom uzima obrok krvi i zajedno s njim i uzročnika -Yersinia pestis. Uzročnik se brzo
razmnožava u uzetoj krvi i za par dana stvara se čep koji zatvori ulazak obroka u želudac
buve. Kako je buva gladna, nastavlja dalje da sisa krv ali usled blokade želuca, povraća.
Povraćeni sadržaj buva izbacuje na površinu kože, odakle ga osoba utlja češannjem u ubod na
koži, koji buva pravi i koji izaziva svrab. Ovo su dva primera prenošenja uzročnika
kontaminacijom ubodne rane artropoda.

Ulazna vrata

u prirodnim uslovima je koža, izuzetno i sluzokoža.

Osetljivost i otpornost

na vektorske bolesti je opšta . Otpornost posle preležale

bolesti često nije trajna i sklonost ka reinfekcijama predstavlja važnu karakteristiku ovih
bolesti. Postoji tendencija ka dugotrajnom nosilaštvu uzročnika posle preležane bolesti
(naročito kod pegavog tifusa i malarije).

Sezonost.

U umerenim klimatskim zonama, vektorske bolesti imaju strogo sezonski

karakter koji se poklapa sa najvećom aktivnošću vektora. Tako pegavi tifus i rovovska
groznica dostižu svoj maksimum u hladnim godišnjim dobima kao što su zimsko-proletnji
meseci, jer je aktivnost i brojnost vašiju tada najveća. Malarija, denga i papatači groznica
dostižu vrhunac u toku toplih godišnjih doba, kada je brojnost i aktivnost komaraca najveća.
Bolesti koje se prenose krpeljima imaju sezonost u toplijim mesecima godine kada je kontakt
ljudi sa krpeljima najviše izražen (lajmska bolest).

Rasprostranjenost.

Vektorske bolesti su prisutne na svim kontinentima. Neke od njih

su karakteristične za tropska i subtropska područja kao što su malarija, žuta groznica, denga
lajšmanijaza, dok su druge rasprostranjene na području severnog dela zemljine kugle
(lajmska bolest). Neke od njih su se povukle iz ekonomski razvijenih zemalja i sada se još
nalaze u siromašnim zemljama kao što je pegavi tifus. Vektorske bolesti imaju tendenciju da
se javljaju u svim delovima sveta, ali se najviše zadržavaju u nerazvijenim zemljama, koje su
zbog vekovnog prisustva ovih bolesti, ostale ekonomski nerazvijene, kao što je slučaj sa
zemljama u kojima je je rasprostranjena malarija (zemlje Afrike i Južne Amerike).

Vektorske bolesti u Srbiji

. Vektorske bolesti u Srbiji danas nisu posebno značajne.

Tako je u 2010. godini, registrovano ukupno 985 oboljenja iz ove grupe, od kojih je najviše
bilo lajmske bolesti (970). Registrovan je po 1 slučaj Krimske-Kongo hemoragijske groznice
i lajšmanijaze. Nije bilo smrtnih slučajeva vektorskih bolesti. Registrovano je 13 slučajeva
importovane malarije.

U Srbiji se više ne javljaju pegavi tifus i autohtoni slučajevi malarije. Pegavi tifus je

bio veoma značajna bolest u Srbiji tokom balkanskih ratova i u Prvom svetskom ratu. Posle
Drugog svetskog rata, preduzeta je široka akcija suzbijanja vašiju, što je dovelo do
eliminacije pegavca i zadnji slučaj bolesti je registrovan 1968. godine. Takođe je merama
suzbijanja komaraca, eradicirana malarija u istom periodu, tako da se autohtoni slučajevi
malarije (slučajevi zaraženi u našoj zemlji) više ne javljaju u Srbiji. Zadnji slučaj autohtone

plućna kuga, virusne hemoragijske groznice, antraks, groznica Zapadnog Nila, Rift Valley
groznica i dr.

1.2 Artropode

Artropode su simetrični beskičmenjaci koji imaju egzoskelet, segmentirana tela i

člankovite ekstremitete. Od svih artropoda, kao biološki vektori zaraznih bolesti, za
epidemiologiju su najznačajniji krpelji i insekti.Osim kao vektori, artropode mogu same
izazvati bolesti. Tako šugarac izaziva šugu a razni krpelji mogu izazvati krpeljsku paralizu.
Najznačajnije artropode i bolesti koje se preko njih prenose, prikazane su u tabeli 1.
Tabela 1. Artropode i zarazne bolesti koje se preko njih prenose

Krpelji

Krimska-Kongo hemoragijska groznica, Lajmska bolest, Tularemija, Q groznica,
Erlihijaza, Babezijaza, Centralnoevropski meningoencefalitis

Vaši

Pegavi tifus, Rovovska groznica

Komarci

Malarija, Denga, Žuta groznica, Arbovirusni meningoencefalitisi, Filarijaza

Flebotominae
(nevidi)

Lajšmanijaza i Papatači groznica

Buve

Kuga

Stenice

Šagasova bolest ili Američka tripanozomijaza

Ce-ce muva Afrička tripanozomijaza
Grinje

Zapadni konjski encefalitis, Tifus šipražja, Japanska rečna groznica, Rikecijske
boginje

1.2.1. Krpelji

Biološke karakteristike krpelja

. Krpelji imaju telo diskoidnog oblika, koje se sastoji

od encefalotoraksa i trbuha. Veličina tela krpelja zavisi od toga da li je sit ili gladan i da li je
ženka oplođena ili nije. Njihovo telo se naročito uvećava kada se nasisaju krvi. Larve
pojedinih krpelja su izuzetno male, teško vidljive golim okom, veličine zrna susama.

Na osnovu leđne ploče krpelji su podeljeni na krpelje koji imaju tvrdu leđnu površinu

(Ixodidae ili krpelji šikara, šumski krpelji) i meke krpelje, koji nemaju leđni štit (Argasidae ili
stajski krpelji).

Svi krpelji su hematofagni i žive parazitskim životom. Oni imaju sposobnost

parazitiranja na velikom broju divljih i domaćih životinja, pticama i čoveku. Imaju široku
geografsku distribuciju. Tokom evolucije razvili su simbiozu sa bakterijama, rikecijama i
virusima, čime omogućavaju opstanak brojnih mikroorganizama u prirodi.

Oplođenje ženke se obično dešava na na koži domaćina (životinje). Oplođena ženka

mora da sisa krv kako bi razvila oplođena jaja. Nakon sisanja krvi, ženka otpada sa domaćina
i polaže jaja u spoljnu sredini, posle čega sledi dalji razvoj krpelja, kroz sledeća tri stadijuma:
larva, lutka i adultni oblik. Oba pola krpelja sisaju krv, mada ženka sisa veće količine, za
razliku od komaraca, kod kojih samo ženka sisa krv, a mužjak se hrani biljnim sokovima.

Krpelji imaju 4 razvojna stadijuma. Oplođena ženka krpelja polaže nekoliko hiljada

jaja na zemlju iz kojih se razvijaju larve. Larve se penju na vrhove stabljika trave i sitnog
žbunja, gde se drže i čekaju životinju ili čoveka da se za njih zakače. Na čoveku ili životinji
larva sisa krv i prelazi u lutku. Posle presvlačenja, iz lutke postaje odrastao krpelj. Nekada se
sva tri razvojna stadijuma krpelja hrane na jednoj vrsti domaćina (jednodomaćinski). U