Међународном шпедициојм се могу бавити фирме које морају морају бити уписане у
регистар као Агенције за привредне регистре (раније судски регистар) за обављање ове врсте
услуга. Улога шпедитера у међународној трговини се састоји у организацији и праћењу робе
од места њене отпреме до уговореног места испоруке. При чему се мора водити рачуна да
роба стигне до примаоца неоштећена, у уговореним роковима уз минималне трошкове.

Међународни шпедитер је фирма која се искључиво бави пословима шпедиције и која делује
у своје име а за рачун свога комитента-налогодавца (спољнотрговинске фирме). Уговор о
шпедицији је комисиони уговор и закључује се између налогодавца (извозника или увозника)
и шпедитера у писаној форми. По овом уговору се шпедитер обавезује да ће, у своје име, а за
рачун свог комитента-налогодавца да учини све потребне радње ради допреме или отпреме
робе по основу спољнотрговинског посла (увоза/извоза) који је комитент сам претходно
уговорио. За свој рад шпедитер наплаћује уговорену цену, шпедитерску тарифу, као и све
трошкове који су настали приликом превоза.

Шпедитер надгледа квантитативни преглед и отпрему или допрему робе, њену предају
возачу, ангажује транспортно средство и возача, прати шта се дешава са робом у транспорту,
осигурава робу, смешта робу у складиште, обезбеђује услове за брзо и ефикасно царињење.
Шпедитер није возач и не мора да поседује свој возни парк, али врло често шпедитери имају
или обезбеђују превозна средства.[1]

Циљ шпедиције је ослобађање налогодавца бриге и напора у вези са кретањем робе.
Економска функција шпедиције је да буде спона производње са трговином и потрошњом.
Зато кажемо да је шпедиција део спољне трговине и уједно виши облик промета. Треба
нагласити да са падом многих баријера у међународној трговини и нестанком државних
граница, улога шпедитера се мења, шпедиције постају логистички сервиси који пружају
најшири спектар услуга привреди. На овај начин класична шпедиција прелази у квалитативно
виши ниво услуге.[2]