SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE
Pod pojmom spoljne trgovine podrazumevaju se svi oblici ekonomske saradnje jedne zemlje sa
inostranstvom. Međutim u striktnom smislu spoljna trgovina obuhvata promet roba i usluga
koje jedna zemlja obavi sa inostranstvom. U teorijskom smislu trgovina predstavlja
organizovanu razmenu dobara izmenu pojedinih članova svetske privrede po načelima
celishodnosti i ekonomičnosti. Spoljna trgovina se najčešće definiše kao organizovani i
razvijeni vid robne razmene. Podela trgovine na unutrašnju i spoljnu je stvar konvencije, s
obzirom da su funkcije trgovine gotovo iste. Spoljnotrgovinska razmena je i u prošlosti i sada
podsticana težnjom čoveka i svim društvenim formacijama da poboljša svoje uslove rada, svoj
način života i životni standard uopšte. Spoljnotrgovinska robna razmena se odvija u uslovima
nepoštene konkurentske borbe radi obezbeđenja što većeg učešća u ukupnoj sumi viška
vrednosti stvorenog u proizvodnji robe, koja je predmet međunarodne razmene. Promet robe i
usluga jedne zemlje sa inostranstvom predstavlja spoljnu trgovinu. Ovde ne spadaju
jednosmerni transferi (pokloni, pomoći i sl.) već kretanje zlata i investicije u inostranstvu.
Spoljna trgovina predstavlja deo prometa u kome se razmena obavlja na taj način što predmet
kupoprodaje prelazeći carinsku liniju napušta teritoriju zemlje prodavca izvoz ili ulazi na
teritoriju zemlje kupca uvoz. Ova razmena obuhvata, pored razmene internih dobara, još i
obavijanje najrazličitijih proizvodnih i neproizvodnih usluga po nalogu i za račun inostranih
državljana ( transport, špedicija, osiguranje, bankarske usluge, turizam, privredne informacije i
propaganda, izdavačka i druge uslužne delatnosti). Za određivanje pojma spoljnotrgovinskog
prometa od domaćih izvora prava najveći značaj ima Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju,
dok se strani izvori prava spoljne trgovine određuju u zavisnosti od toga o kojoj se stranoj zemlji
2
u konkretnom slučaju radi. U zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju se spoljna trgovina
definiše kao prekogranični promet roba i usluga. U spoljnotrgovinskom poslovanju je od
posebnog značaja zaštita domaće proizvodnje, kako za nerazvijene tako i za razvijene zemlje.
Postoji veliki rizik u poslovanju, usled čega proizilazi potreba poznavanja i najudaljenijih tržišta
u svetu, njihovih spoljnotrgovinskih deviznih, carinskih, kreditnih i valutnih sistema. Sistemi
carina i carinske politike, primena ili ne klauzule najpovlašćenije nacije i dr. spada u vrlo složen
i razgranat mehanizam ostvarivanja spoljne trgovine.
2. POJAM SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA
Spoljnotrgovinski promet-poslovanje predstavlja promet robe i usluga između trgovinsko-
pravnih subjekata čija se sedišta nalaze na teritorijama različitih država. Ovo poslovanje se
obavlja u skladu sa osnovnim načelima društveno-ekonomskog uređenja države. Za svaku
zemlju je jako bitan odnos sa inostranstvom, kao vrlo značajan deo ekonomske aktivnosti svake
zemlje. U savremenom svetu nijedna zemlja bez obzira na svoje razvojne potencijale i uslove
nije sama sebi dovoljna, posebno ne u ekonomiji i ekonomskom razvoju. Zbog toga kažemo da
su sve zemlje ekonomski upućene jedna na drugu, odnosno u stanju su međusobne uslovljenosti
i zavisnosti.Priroda ekonomskog života i ekonomske aktivnosti ruši sve prepreke, pa čak i
međudržavne granice i to i onda kada su one razdvojene političkim ili nekom drugim činiocima.
Savremena ekonomska teorija i praksa, međunarodnim ekonomskim odnosima i
spoljnotrgovinskom poslovanju pridaju posebnu pažnju i značaj. Možemo reći da u osnovi
međunarodnih ekonomskih odnosa stoje tri razloga zbog kojih zemlje pojedinačno učestvuju u
njima:
:
• Razlike u uslovima proizvodnje među zemljama i područijima sveta
•
Opadajući
troškovi
proizvodnje
• Različitost u ukusima-veća ponuda na tržištu i potpunije zadovoljavanje potreba.
Zbog toga svaka zemlja nastoji da u svojoj spoljnotrgovinskoj aktivnosti iskoristi prednosti koje
ima u proizvodnji određenih proizvoda i usluga u odnosu na druge zemlje sa kojima održava
ekonomske odnose. Te prednosti se ispoljavaju kao korišćenje sopstvenih povoljnih uslova za
njihovu proizvodnju, niži troškovi proizvodnje, bolji kvalitet proizvoda, viši stepen primene
tehnike i tehnologije. Ovo omogućava viši nivo produktivnosti rada i doprinosi rastu dohotka.
Danas nema države koja ima privredu koja bi zadovoljila njene potrebe. Ni jedna državna
zajednica ne podmiruje svoje materijalne potrebe isključivo svojom proizvodnjom, deo tih
potreba podmiruje uvozom materijalnih dobara iz drugih zemalja, a deo sopstvene proizvodnje
namenjen je zadovoljavanju potreba u inostranstvu. Poznato je da su prirodna bogatstva kao što
su energetski izvori, rudna i mineralna bogatstva, prirodni i klimatski uslovi kao faktori
proizvodnje, neravnomerno raspoređeni u svetu. Nijedna zemlja ma koliko ona bila velika ne
raspolaže u dovoljnim količinama i u odgovarajućem kvalitetu svim tim uslovima. Postoje
zemlje koje imaju velike izvore nafte, ali ne i dovoljno pitke vode, zemlje koje imaju rude
gvožđa ali nemaju električne energije, postoje zemlje koje imaju povoljne uslove za
proizvodnju industrijskih ali ne i poljoprivrednih proizvoda i obrnuto, klimatski uslovi diktiraju
mogućnosti i strukturu poljoprivredne proizvodnje ali i strukturu potrošnje. Ako bi svaka zemlja
pojedinačno zasnivala svoju proizvodnju samo na sopstvenim prirodnim uslovima i izvorima,
onda bi struktura te proizvodnje bila vrlo siromašna, ekonomski vrlo neracionalna a proizvodnja
mnogih proizvoda nemoguća. Zahvaljujući spoljnoj trgovini dolazi do prevazilaženja
neravnomernosti u rasporedu prirodnih bogatstava i uslova, kao činioca razvoja proizvodnje.
Zemlje koje nemaju svoje izvore nafte uvozom iz drugih zemalja podmiruju potrebe za njom,
4
raspolaganje. U svojim novčanim sistemima, pojedine zemlje propisuju obavezu da izvoznici
ostvareni priliv sredstava, po osnovu izvoza roba i usluga u celini ili delimično, prodaju državi
po određenom kursu. Država može u celini ili delimično da oslobodi pojedine izvoznike takve
obaveze, odnosno da im tu obavezu poveća ili smanji.
4. Vezivanje uvoznih prava za izvoz, predstavlja specifičan instrument spoljnotrgovinske
politike koji se primenjuje u zemljama sa državnim sistemom raspolaganja sredstvima. U
zavisnosti od ostvarenog izvoza, izvoznicima se odobrava pravo na uvoz određenih proizvoda.
5.Regulisanjem kursa domaće valute, vrši se poboljšanje ili pogoršanje položaja izvoznika, ali i
uvoznika, u primarnoj raspodeli u zemlji. Promenom kursa domaće, utiče se na ekonomski
položaj izvoznika i uvoznika. Mera stimulacije izvoza primenjuje se devalvacija domaće valute.
Ona omogućuje izvoznicima prisvajanje većeg dela novostvorene vrednosti društva do koga
dolazi promenom odnosa između vrednosti domaće i inostranih valuta. 6.Damping, označava
prodaju robe i usluga na inostranom tržištu po cenama koje su niže od njihovih cena na
domaćem tržištu, često i niže od njihovih troškova proizvodnje. Ciljevi primene dampinga
mogu se odnositi na potiskivanje konkurenata sa određenih tržišta, osvajanje novih tržišta, izvoz
po svaku cenu radi povećanja novčanog priliva zemlje i slično. Instrumenti za regulisanje uvoza
primenom različitih instrumenata i mera u osnovi može imati sledeće ciljeve: zaštitu domaće
privrede od inostrane konkurencije, uticaj na uspostavljanje željenih odnosa između ponude i
tražnje na domaćem tržištu, obezbeđenje sredstava za državni budžet, uticaj na privrednu
strukturu zemlje, strukturiranje uvoza i izvoza. Ova grupa instrumenata spoljnotrgovinske
politike je vrlo brojna. Njihova pojedinačna ili grupna primena uslovljena je ciljevima koje
treba ostvariti u politici uvoza ali i drugim oblastima spoljnotrgovinske politike. Carine, čine
najčešće upotrebljavani instrument spoljnotrgovinske politike za regulisanje uvoza.Možemo ih
definisati kao posebnu vrstu poreza koji se naplaćuje na robu koja prolazi državnu ili carinsku
granicu. To praktično znači da svaka zemlja ima svoj carinski režim, ili se taj režim proteže na
zemlje članice carinske unije ako takav oblik zajedništva između zemalja postoji. Unutar zemlje
moguće je da postoje slobodne carinske zone u kojima roba ne podleže carinjenju. Carine se
koriste pre svega, za regulisanje uvoza robe ali mogu biti primenjene i za regulisanje njenog
izvoza pa i tranzita preko državne teritorije. One su klasičan instrument ograničenja spoljne
trgovine koji se već vekovima primenjuje u međunarodnoj trgovini.
1. Prema ekonomskoj funkciji carine mogu biti zaštitne i fiskalne .Smisao uvođenja zaštitnih
carina jeste zaštita domaćih proizvođača na domaćem tržištu od konkurencije inostranih
proizvođača. Roba tih proizvođača, primenom zaštitnih carina, postaje skuplja na domaćem
tržištu od iznosa carina, pa se na ovaj način podstiče domaća proizvodnja u smislu njenog
povećanja
i
razvoja.
2.Prema smeru kretanja robe, carine mogu biti:uvozne, izvozne i tranzitne. Uvozne carine su
najčešće u primeni i plaćaju se na robu koja se uvozi iz inostranstva u cilju plasmana na
domaćem tržištu. Izvozne i tranzitne carine retko se primenjuju. Tranzitne carine se plaćaju na
robu u tranzitu-robu koja prelazi državnu teritoriju, odnosno teritoriju carinskog područja.
3.Prema načinu određivanja carine mogu biti autonomne ili konvencionalne. Autonomne svaka
država određuje samostalno, nezavisno od drugih država. Dok konvencionalne, isto određuje
svaka država posebno, ali poštujući pri tom ugovorne obaveze koje ona ima sa drugim
zemljama
ili
međunarodnim
institucijama
i
asocijacijama.
4. Prema načinu carinjenja robe, razlikujemo jedinstvene i diferencijalne carine. Prve se
primenjuju jedinstveno na svu robu koja prelazi granicu u uvozu, i pri tom se ne pravi nikakva
razlika između roba. Diferencijalnim carinama pravi se razlika prema vrsti robe, područja
odakle roba dolazi pa i transportnim sredstvima koja se koriste za njen prevoz.
5.Prema načinu obračuna i naplate, carine mogu biti ad valorem-prema vrednosti, specifične i
mešovite. Ad valorem carine obračunavaju se i naplaćuju procentualno od nabavne vrednosti
robe. Specifične carine se određuju za svaku vrstu robe, dok se u praksi najčešće koriste
