Универзитет у Нишу
Факултет спорта и физичког васпитања
IGRE U REKREACIJI
(семинарски рад)
Ментори:
Проф. Др Бранислав Драгић Bosko Milosavljevic 6339
Проф. Др Дејан Стојиљковић Goran Ostojic 6334
Април 2013/ Ниш
1.UVOD
U sportu, nastavi fizičkog vaspitanja i rekreaciji neophodno je primenjivati
elementarne igre. One su značajne jer pružaju zadovoljstvo, uživanje, izvor su smeha i
bezbrižnosti. Osnovni cilj igara je izazivanje vedrog raspoloženja. Zasnivaju se na nekim
pokretima hodanja, trčanja, provlačenja, guranja, skakanja, puzenja itd. Elementarne igre
uticu da ovi pokreti budu tacni, da postanu skladni,sa većim stepenom koordinacije. Igre
pospešuju rast, bržu cirkulaciju krvi, disanje postaje dublje, povećava se apetit, varenje
postaje bolje. Elementarne igre dozvoljavaju razvoj nezavisnosti, snalažljivosti, poverenja u
sebe. Kroz elementarne igre neguje se drugarstvo, smelost, hrabrost, istrajnost,
disciplinovanost. U okviru igara učenik mora biti aktivan, mora da posmatra i zapaža,
uočava celinu, uočava detalje.
Sportska rekreacija je slobodno odabrana, a ne nametnuta aktivnost koja se pretežno
provodi u slobodno vreme, mada iako je najvećim delom vezana za slobodno vreme, danas
se sve češće pojavljuje u specifičnim programima kao značajan element savremene naučne
organizacije rada i odmora.
Sam termin "sportska rekreacija", zavisno od konteksta u kome se koristi označava:
vrstu aktivnosti (delatnu sferu); proces vežbanja, odnosno proces transformacija
psihosomatskog statusa; sveprisutnost predmetnih vrednosti koji su rezultat nauke i
savremene prakse; sistem organizacija i institucija (organizacionu strukturu sportske
rekreacije); sistem vrednosti (rezultate, odnosno efekte aktivnosti).
Sportska rekreacija kao integralan deo i specifičan vid fizičkog vaspitanja, odnosno
specifično područje fizičke kulture, bazira se, pre svega, na redovnim, sistematskim,
naučno fundiranim programima, koji su primereni potrebama i interesima korisnika svih
uzrasta, različitog nivoa sposobnosti i zdravstvenog stanja. U suštini sportska rekreacija
predstavlja integralni deo i specifičan vid fizičkog vaspitanja, i specifično područje fizičke
kulture, i treba je posmatrati kao sveukupnost različitih aspekata motoričkih aktivnosti,
čije uzajamno delovanje vodi ka ostvarivanju pozitivnih efekata na život i rad savremenog
čoveka.
metabolizma, lokomotornog i mišićnog sistema;
psihološki –
kroz igru se uči i usmerava
kontrola i samokontrola emocija i doživljaja;
vaspitno
– kroz igru u kojoj se menjaju pobede
i porazi uče se: poštovanju, priznajući protivnikov uspeh, prihvatanjem poraza razvija se
”sportski duh”; svako ne poštovanje pravila, svaki uzrok sa sobom donosi neku posledicu,
kroz igru uče ”
šta se sme a šta ne!
”.
2. Primena elementarnih igara u sportskoj rekreaciji
Elementarne igre zbog njihove raznovrsnosti, karakteristika, prednosti, važnosti, uticaja
nije jednostavno definisati. Ipak, to su sve one vrste igara koje za primarni cilj imaju razvoj
i održavanje motoričkih i funkcionalnih sposobnosti, primenom različitih prirodnih oblika
kretanja. Elementarne igre za razliku od ostalih vrsta, tipova igara (npr. sportskih igara,
društvenih igara, igara učenja i dopunskih – situacijskih igara) nemaju strogo definisana,
ustaljena pravila. Klasifikacija i podela elementarnih igara je vrlo raznolika zavisno od
autora koji su ih obrađivali (
Vukotić, Kramaršek, 1951, Koritnik, 1978, Nemec, 2009
).
Možemo ih podeliti na igre za razvoj pojedinih motoričkih sposobnosti (brzine, snage,
koordinacije, ravnoteže, fleksibilnosti, preciznosti); na igre koje se primenjuju u različitim
godišnjim dobima; na igre definisane prostorom (igralište, u dvorani, u vodi, na bazenu, ...);
na igre definisane rekvizitima i pomagalima (loptama, vijačama, švedskim klupama,
lestvama…); na organizacijski definisane igre (pojedinačne, u parovima, ekipne, štafete,…);
na primenjivost igara u različitim uzrasnim kategorijama i sl.
U izboru igara posebno treba voditi računa prilikom odabira elementarne igre za
pojedini čas ili trening o:
uzrastu
igrača – posebno vodeći računa o njihovoj: hronološkoj i biološkoj starosti,
razvojnim i senzibilnim fazama;
pol
;
postavljeni i definisani
ciljevi i zadaci
za pojedini čas i/ili deo časa;
nivo motoričkih i funkcionalnih sposobnosti
;
nivo i usvojenost motoričkih znanja
–
prirodnih oblika kretanja
:
savladavanje
prostora
(valjanja,
kotrljanja
, puzanja, hodanja, trčanja),
savladavanje prepreka
(
poskoci, skokovi
, preskoci, naskoci, saskoci,
preskakivanja,
penjanja i spuštanja,
provlačenja);
savladavanje otpora
(dizanja, nošenja, guranja, vučenja (povlačenja),
upiranja, višenja (visovi)); manipulacija rekvizitima (bacanja, hvatanja, dodavanja,
vođenja, žongliranja)
(Sekulić, Metikoš, 2007).
raspoloživ prostor
(dvorana, igralište, bazen, klizalište, sneg, …);
materijalne mogućnosti
(rekviziti, sprave, pomagala,…);
želje i potrebe
– igru koju su zavoljeli i prihvatili treba ponavljati uzastopce
nekoliko dana za redom. Nove igre ne treba često menjati jer je za svaku igru
potrebno određeno vreme dok se igrači s njom upoznaju, dok je shvate i zavole ili ne
prihvate. Naravno izbor željene igre treba odgovarati ciljevima i zadacima koji su
predviđeni za taj čas ili dio časa.
Razvoj koordinacije kod dece je od velikog značaja a igre doprinose njenom značajnom
razvoju. Prema Hirtz postoje periodi gde se određeni segmenti koordinacije najbolje podižu
na viši nivo.
Ravnoteža 10-12, potpuni razvoj u 14
