1. УВОД

Када се некоме каже да има велико срце, углавном је реч о метафори која наглашава
квалитет одређене особе. У дословном смислу речи, међутим, велико срце означава
спортско или атлетско срце, које је карактеристично за спортисте, мада могу да га имају и
људи ван спорта који се баве тешким и захтевним физичким занимањима (З.О. Јоксовић).

Утицај спорта и физичке активности на организам досада је много пута и са више аспеката
анализиран, с обзиром на бројне промене које могу настати услед њиховог "конзумирања"
и то Спортско-срценајчешће у зависности од врсте и интензитета оптерећења. Способност
организма да оствари физичку активност великог интензитета је заснована на
функционисању низа органа и органских система, односно процеса који су у њима
заступљени.

Једну   од   водећих   (важнијих)   улога,   у   остваривању   физичке   активности   великог
интетнзитета,   свакако   има   кардиоваскуларни   систем,   који   је   задужен   да,   активним
мишићима, обезбеди и допреми довољну количину кисеоника при понављаним напорима
великог   интензитета.   Да   би   се   активним   мишићима   допремила   довољна   количина
кисеоника, при понављаним напорима великог интензитета, срце подлеже морфолошким,
функционалним   и   електрофизиолошким   променама,   које   су   назване   "синдромом
спортског   срца"   или   само   "спортским   срцем",   тј.   "атлетским   срцем"   којим   ћемо   се
позабавити у наставку текста.

2. ТЕОРИЈСКИ ДЕО

                    Из   године   у   годину,   али   и   из   дана   у   дан,   спортисти   су   подвргнути
најразличитијим   изазовима   и   захтевима,   па   се   на   тај   начин   границе   људских
могућности свакодневно померају ка напред. Доказ за то представљају и чињенице да
сениорске светске резултате од пре 30 година данас надмашују јуниори. Промене у
организму које изазива интензиван тренинг су велике и могу бити функционалне или
анатомске, и то за време тренинга, непосредно након завршетка тренинга и после више
година тренирања. Физичка активност високог интензитета захтева знатно ангажовање
кардиоваскуларне компоненте (ангажовање срца, плућа и крвних судова). Како би се
активним   мишићима   допремила   довољна   количина   кисеоника   при   понављаним
напорима   високог   интензитета,   срце   подлеже   морфолошким,   функционалним   и
електрофизиолошким променама које све заједно називамо синдром спортског срца
или атлетско срце.

Спортско срце представља веома сложен феномен који још није довољно истражен.
Оно што се за сада зна јесте да је спортско срце нормално здраво увећање срца, које
настаје као нормална адаптација услед тренинга. Одликује се повећањем срца у целини
са свим његовим шупљинама, мишићима, повећање економичности срчаног рада у
мировању и повећањем максималних функционалних капацитета. Бављење активно
спортом, доводи до смањења артеријског крвног притиска, како систолног (горњег),
тако и дијастолног (доњег) и повећања капацитета уз постизање бржег опоравка након
акутних оптерећења. У таквим условима срчана потрошња кисеоника је при напорима
мања, што повећава срчану резерву, а пумпна функција срца побољшана. Повећава се
прокрвљеност скелетних мишића, инсулинска резистенција и липидни статус. Инсулин
је хормон у организму чија је главна функција да контролише метаболизам угљених
хидрата (шећера), масти и протеина. Ако је ниво шећера у крви дуготрајно висок, и
ниво инсулина у крви ће бити дуготрајно висок, и инсулин ће стално стимулисати
рецепторе ћелија. Ћелије ће временом покушати да се „бране“ тако што ће или
смањити број инсулинских рецепртора или ће рецептори постајати мање осетљиви, и
тако настаје инсулинска резистенција. Липидни статус подразумева мерење укупног
холестерола, ЛДЛ, ХДЛ и триглицерида.

Појам спортског срца први пут је описан од стране шведског лекара С. Хенцхена 1899.
године.   Код   високо   утренираних   спортиста,   срчана   фреквенција   може   бити   јако
смањена.   Регистроване   срчане   фреквенције   неких   спортиста   биле   су   чак   само   30
откуцаја   у   минути   (код   бициклиста),   док   уобичајна   фреквенција   срца   високо
утренираних спортиста може бити око 40 откуцаја у минути. Највећа спортска срца
налазимо   код   спортиста   издржљивости:   скијаши,   тркачи,   бициклисти,   са   срчаним
обимом преко 1100 мл, потом пливачи, кануисти, рвачи и дугопругаши са обимом око
1000мл. У даљем тексту ћемо се знатно опсежније бавити темом „спортског срца”.

2.2. Анатомија срца

Срце је шупљи мишићни орган конусног облика, смештен у средогруђу између плућа.
Затворено у перикарду, срце је у грудима косо постављено иза тела грудне кости и делова
суседних грудних хрскавица, више у левој него на десној половини грудне шупљине, тако
да се око једна трећина срца налази са десна а две трећине са леве стране средишње равни
тела.

На срцу се разликују база, врх, две површине и два руба. База срца (лат. basis cordis) је
шири део срца, усмерен према горе, десно и назад, а врх срца (лат. apex cordis) усмерен је
према доле, лево и напред. Уздужна ос срца спаја средину базе и врх, а протеже се укосо
од горе, десно и позади према доле, лево и напред. Срце има предњу или грудноребарну
површину (лат. facies sternocostalis) и задњу или дијафрагмалну површину (лат. facies
diaphragmatica). Десни руб срца (лат. margo dexter) који је оштар, и лева ивица срца која је
заобљена, описују се као трећа површина или плућна страна (лат. facies pulmonalis) срца.

Срце је главни и централни орган циркулаторног система. На бази срца налазе се три
велика крвна суда који заједно обликују круну срца (лат. corona cordis). Са десна налево,
то су: горња шупља вена, трункус пулмоналисис и аорта.

Шупљина срца подељена је на: десну и леву преткомору (лат. atrium dexter et sinister), те
десну и леву комору (лат. ventriculus dexter et sinister). Срчана преграда (лат. septum
atrioventricularis), раздваја десну од леве стране срца. Део преграде између обе преткоморе
назива се међупреткоморна преграда (лат. septum interatriale), а део преграде између обе
коморе назива се међукоморна преграда (лат. septum interventriculare). Преткоморе
заузимају шири део срца уз базу, а коморе чине доњи ужи део уз врх срца. Врх срца
припада левој комори.

Срце је, физиолошки гледано, са својим коморама и преткоморама, двострука мишићна
пумпа која прима крв из целог организма и након оксигенације у плућима, пумпа је по
целом организму. На тај начин срце својом активношћу покреће циркулацију крви у
крвним судовима великог и малог крвотока.

Крв сакупљена са периферије венским системом доспева у десну преткомору, а потом
прелази у десну комору из које наставља пут кроз плућа и његову циркулацију. Дакле
десна страна срца садржи венску крв коју пумпа кроз мали (плућни) крвоток.

Артеријска крв (кисеоником обогаћена и од угљен-диоксида и других гасова
„ослобођена“) из плућа прво доспева у леву преткомору, затим у леву комору која потом
крв потискује у аорту. Дакле лева страна срца садржи артеријску крв коју пумпа у
артеријски систем, односно покреће циркулацију крви кроз велики крвоток.

Слика 2.

Анатомија срца

2.3. Величина срца

Здраво срце је тешко око 0,5 % укупне телесне маса или у просеку од 250 до 350
грама. Тежина срца варира од особе до особе, и у мушкарца је од 280 до 340 грама, а у
жена од 230 до 280 грама.

Након рођења заједно са осталим органима срце наставља да расте у величини и тежини
све до краја периода раста, стим што је раст срца више изражен код мушкараца него код
жена.

Срце, изложено дуготрајном физичком оптерећењу (нпр код спортиста) или у току
кардиоваскуларних болести, може увећати своју мишићну масу (тежину). Увећање срчане
масе изнад 500 грама (тзв. критична тежина срца), може изазвати поремећаје у раду срца
због неадекватног снабдевања срца кисеоником, као последице несклада у развоју срчаних
(коронарних) артерија које се не увећавају у истој мери са срчаним мишићем.

Супротно ранијим претпоставкама, човек у току свог живота, обнавља ћелија срчаног
мишића, али само у ограниченој мери. У узрасту од 25 година, годишња регенерација
ћелија срчаног мишића је око један одсто, да би до 75 године она пала на 0,45 %