Sportska psihologija ne daje konkretan odgovor na pitanje postojanja talenta u sportu. Sportski psiholozi podeljeni su na dve struje, nativističku i empirističku. Prva struja svoju osnovu ima u smatranju da je talenat „urodjeni dar” koji neko poseduje ili ne.
Druga struja se zasniva na filozofiji Loka i kasnijim radovima Vilijema Džejmsa koji smatraju da je rad, odnosno, vežbanje osnova rezultata.
Erikson (2007) u svom istraživanju u oblasti motornog učenja govori o tome kako je utvrdjeno da je za dostizanje maksimalnog potencijala u ovladavanju nekom veštinom neophodno hiljade sati vežbanja, a za sportsko majstorstvo je potrebno deset godina.
Znanja iz oblasti neuronauke nam govore da se naš mozak fizički menja tokom procesa sticanja novih veština. U procesu usvajanja nove veštine izmedu celija u našem mozgu stvaraju se nove medjusobne veze. Istovremeno naš mozak proizvodi supstancu koja se naziva mijelin. Ta supstanca služi da ojača novoformirane veze. Što više vežbamo, naš mozak proizvodi više mijelina i veze izmedju celija postaju jače. Na ovaj način neuronauka objašnjava proces usvajanja kompleksnih motornih radnji, kao što su na primer servis u tenisu, dribling u fudbalu ili skok uvis u atletici.
Empiristička struja svoje ideje zasniva upravo na ovim nalazima. Naučnici koji pripadaju ovoj struji smatraju da uz dovoljno vežbe svako može dostici ekspertski nivo u aktivnostima kojima se bavi. Ovo uverenje potiče iz klasičnog istraživanja na šahistima koje su sproveli Simon i Čejs (1973), koji su utvrdili da je za dostizanje vrhunskog, velemajstorskog nivoa u šahu neophodno 10.000 sati, odnosno približno 10 godina treninga. Kasnije je Erikson sa saradnicima (1993, 2007) proširio ovu ideju i na ostale sportove, razvio model dugoročnog razvoja sportista i promovisao princip „treniranja sa namerom” (engl. deliberate practice).
Medjutim, tu se postavlja jedno važno pitanje za razumevanje talenta u sportu, a to je, da li svako, ako trenira dovoljno naporno i dovoljno dugo, može postati svetski rekorder npr. u trčanju na 100 m. Rezultati različitih istraživanja upusuju na zaključak da je za vrhunske rezultate u sportu neophodno da sportista poseduje odredjene superiorne fizičke predispozicije. Često se govori o neophodnim morfološkim i funkcionalnim karakteristikama poput tipa gradje, visine, težine, raspona ruku, dužine udova i slično. Kao ključni faktor za postizanje vrhunski rezultata u sportu pominju se i različiti tipovi mišicnih vlakana (mišicna vlakna tipa 1 odnosno „spora” i mišicna vlakna tipa 2 odnosno „brza”) i maksimalna potrošnja kiseonika (VO2max).
Dosadašnja istraživanja u oblasti talenta u sportu
U poslednje vreme sve su popularnija genetska istraživanja u kojima se traga za „sportskim genom”. Takode, iako sportista poseduje sve navedene fizičke predispozicije, samo one nece biti dovoljne da sportista ostvari vrhunske rezultate. U prilog tvrdnji da sportski rezultat nije ograničen isključivo fizičkom konstitucijom, danas svedoče i neka značajna imena vrhunskog sporta, kojima je od strane u to vreme stručnih ljudi osporavan talenat po ovom osnovu.
Posebno su interesantna genetska istraživanja vezana za postojanje i identifikaciju talenta. Dr Pitsiladis je sa svojim saradnicima (2004, 2007, 2009, 2012) sproveo seriju istraživanja u kojima je ispitivao 24 varijante gena koji se najčešse povezuju sa sprinterskim sposobnostima i izdržljivošsu potrebnoj za trčanje maratona. U svojim istraživanjim dr Pitsiladis je testirao četvoricu svetskih rekordera na 100 m i petoricu svetskih rekordera u maratonu. Došao je do rezultata da svetski rekorderi, kada je u pitanju kombinacija ova 24 gena, ne odstupaju značajno od proseka. Dr Pitsiladis je ispitivao i demografske karakteristike kenijskih dugoprugaša i dobio interesantne rezultate. Naime, ¾ od ukupnog broja vrhunskih kenijskih dugopugaša poticali su iz plemena Kalenjin, koje čini 10% od ukupne populacije u Keniji. Na prvi pogled, reklo bi se da su pripadnici plemena Kalenjin u genetskoj prednosti u odnosu na ostale. Ali, utvrdeno je i da svi oni žive i treniraju u istom mestu (Great Lift Valley). Kada je dr Pitsiladis uporedio 400 vrhunskih sportista sa grupom nasumično izabranih Kenijaca, utvrdio je da su vrhunski sportisti živeli u mestima veoma udaljenim od škole i da su kao deca mnogo češse trčali od kuse do škole i nazad u odnosu na svoje vršnjake, koji sada nisu vrhunski trkači. Na osnovu ovih rezultata može se zaključiti da nauka još uvek ne zna mnogo toga o ljudskom genomu i da su zaključci o „sportskom genu” preuranjeni.
