1
Кантонално уређење
Јозеф II је наставио са реформама у Војној граници које је започела Марија Терезија. Он је
1782. и 1783. упутио барона Женејна у обилазак границе. Одлучено је да се изврши попис, да
се земља поново премери, да се управни послови одвоје од војних и да се порез плаћа само
на земљу. Усвојен је предлог фелдмаршал-лајтнанта Де Винса о кантоналном уређењу.
Према његовом плану, војни и цивилни послови би били одвојени. Свака регимента би се
састојала од 2 батаљона и 2 дивизије у доба рата. Војне компаније би имале 160-200 људи.
Годишња плата би била 12 форинти, граничари су морали 18 дана у години радити на јавним
пословима, и 4 дана годишње давати стоку за вучу. Од обавеза се могло откупити новцем.
Простор једне регименте је постао кантон који се делио на 2 дистрикта, сваки дистрикт је
имао 2 среза, а сваки срез 3 фелдкомпаније. На челу кантона је био оберстлајтнант или
мајор, а на челу дистрикта и среза капетан. Овај систем је озакоњен Кантонрегулативом од
14.2.1787. Систем је пропао јер је већина командног кадра мобилисана за рат са Турском и
Француском. План барона Балајића је усвојен 1800.
Основни граничарски закон
Претпоставља се да је до 1801. 100.000 граничара отишло у рат против Наполеона.
Пољопривреда је кренула да пропада због мањка радне снаге. Тад избија глад у Горњим
крајевима (Лика, Банија, Кордун и Приморска крајина) и долази до сеобе у Доње крајеве
(Славонију, Срем и Банат). За реформе је био задужен надвојвода Карло, уз помоћ
митрополита Стефан Стратимировић. До јуна 1802.
Комисија за организацију границе
, коју
су чинили генерал-мајор Клајн и Вон Пидол, израдила је нацрт закона. Дворска комисија је
требала проверити закон на терену и направити коначну верзију. Генерални директор
Границе, најдвојвода Лудвиг, је 7.8.1807. донео
Основни граничарски закон
. Имао је 7
поглавља и 155 параграфа. Објављен је на немачком, а 1808. је преведен на славјаносербски.
Прва глава има 41 параграф и говори о поседу који се састоји од куће, окућнице, неотуђивог
поседа и иберланда тј. слобоног земљишта. Једна граничарска задруга је могла да има једну
читаву сесију. Сесија се није могла продати или заложити, али је могла бити одузета у
случају необрађивања. Посебни параграфи су се односили на наслеђивање поседа.
Друга глава има 12 параграфа и тиче се занатства, трговине и вишег школовања граничара.
Могли су да се баве оним занатима који им нису сметали у вршењу војне службе. Трговати
су могли само сировинама, не готовим производима. Католичка деца су могла да иду на
школовање за свештенички позив, док су православна могла само у складу са
Регуламентом
који је прописивао број свештеника.
Трећа глава има 35 параграфа и тиче се уређења породичних задруга.
Четврта глава има 13 параграфа. Уређене су војне обавезе граничара. Регулисана је војна
служба, накнаде, изглед униформе, итд.
Пета глава има 35 параграфа и говори о општинским пословима и обавезама граничара.
Шеста глава има 7 параграфа и говори о порезу за војне обвезнике у Граници.
Седма глава има 7 параграфа. Тиче се пореза за занатлије и трговце.
Овај закон је до краја спроведен након завршетка рата са Француском, иако није ишао на
руку граничарима, али се одржао се до укидања Војне границе.
2
Војна граница у саставу Илирских провинција
У Лици су се сукобиле Стојчевићеве и Мармонове трупе. У једном тренутку генерал Петар
Кнежевић је продро са граничарима у Далмацију. Шенбрунским миром 14.10.1809. део Војне
границе је припао Француској. На том простору су формиране Илирске провинције. У
њихове границе су ушле Крањска, Филах, Горица, Трст, Истра, млетачка Далмација, Бока,
Дубровник и Хрватска јужно од Саве. Формирано је 6 цивилних провинција и Војна
Хрватска. Генерални гувернер је био у Љубљани. На тој функцији су били Мармон, Бертран,
Жино и Фуше. Формирана је
Генерална инспекција
у Карловцу и
Централна дирекција за
управне послове
. У војном погледу формирана је Илирска флотила и Народна гарда, а 1812.
Прва и Трећа хрватска провизорна регимента. Положај православаца се поправио. Епископ
горњокарловачки Мојсије Миоковић је са свештенством положио заклетву. Бенедикт
Краљевић је постао епископ далматински, а Герасим Зелић викар у Боки. Мармон је
4.7.1810. издао указ о подизању народних школа, средњих школа и лицеја. Од 1810. на
официрска места се постављају и Срби. Реформе у Граници се спроводе у војно-
организационом смислу. Наполеон је 14.2.1810. донео указ о војном уређењу Илирских
провинција. Формиране су двије дивизије: једна је имала 4 регименте са седиштем у
Љубљани, друга је имала 2 регименте у Задру. Изабрано је 200 питомаца који су упућени у
војне школе у Француској. Бертран је 1811. постао нови гувернер и настојао је да смањи
злоупотребе. Граничари су учествовали у походу на Русију 1812. Од 1813, граничари из
поново прелазе у службу Аустрије. За време управе Француза, граничари су учествовали у
гушењу устанка, спречавању турских и британских напада. Крај Илирских провинција је
проглашен 14.10.1814. Најдужи отпор је пружао Дубровник, до 26.1.1814.
Миграције у Доње крајеве
Најчешћи мотив сеобе је глад. Тако су граничари 1803. добили дозволу да због глади пређу у
Славонију и Срем 1-2 године. Након истицања овог рока дошло је до проблема око враћања
граничара. Исти проблем је био и 1808. Након Шенбрунског мира 1809. Аустрија је
планирала да исели 20 000 граничарских задруга у Буковину и Галицију. Цар им је обећао
помоћ у виду средстава за живот и ослобођење од пореза. Након Шенбрунског мира
прекосавски граничари су отпуштени из службе. Французи су нудили храну и средства за
живот. Аустрија је подстицала исељавање граничара у Срем и Шајкашку. Исељавање је
појачано 1811. због регрутовања граничара у француску војску. Део граничара је насељен у
Провинцијал. Главни проблем је био мањак земљишта. Након 1815. граничари су могли да
се врате на старе поседе, али то је обављено након решавања имовинско-правних односа.
Насељавање у Славонији и Срему је текло до 1848/49.
Граничари и Први српски устанак
Срби из Хабзбуршке монархије су слали помоћ у Србију. Двор је имао став да се Србија
помаже тајно. Трговина оружјем је ишла преко Земуна и Сремске Митровице. У том послу
су главну улогу имали трговци Милош Урошевић, Димитрије Марковић, Јован Стевковић.
Граничари су често и без знања државе помагали устанике, па су често напуштали службу.
Генерал Јозеф Симбшен је од устаника покушао да добије Београд.
Тицанова буна избија 1807, а 1808. избија Крушичка буна. Вође Крушичке буне су били
Пиву Жуманка, ђакон Димитрије Георгијевић, Тома Скрипеће и Маријан Јосиповић. Они су
се надали ослобођењу уз помоћ Карађорђа. Буна је угушена истог дана уз помоћ војске.
Преко Саве и Дунава је 1813. прешао велики број избеглица из Србије. Аустрија је настојала
да их укључи у фрајкор и искористи против Француза. Већи дио избјеглица се враћа у
Србију након 1815. а са њима иде и велики број граничара.
