Srbi u Vojvodini u 19 veku

                                             Srbi u Vojvodini 

Ticanova buna 1807.god

.

U prve tri decenije XIX veka,među seljacima u Sremu i Slavoniji,kao i među graničarima 

u Banatu,došlo je do nekoliko narodnih pokreta koji su imali duboke socijalno-ekonomske 

korene,a od kojih su neki,imali i nacionalno-oslobodilačko obeležje pošto su se javili pod 

uticajem I srpskog ustanka.

Razvijanje manufakture i industrijske proizvodnje u „naslednim zemljama“ Habsburške 

monarhije, i otvaranjem italijanskog i austrijskog tržišta za poljoprivredne proizvode sa 

područja Vojvodine uz izrazito opadanje vrednosti austrijske valute i poplave papirnog 

novca,ubrzavali   su   uključivanje   feudalnog   poseda   u   robno-novčanu   privredu.Povećanu 

potrebu za novcem spahije nisu mogle da zadovolje vođenjem racionalne i na savremenoj 

tehnici zasnovane poljoprivredne proizvodnje,nego gotovo isključivo povećanjem radne 

rente,   i   obrade   sopstvenih   (alodijalnih)   zemalja,povećanjem   šumskih   taksi,   ubiranjem 

dažbina   u   metalnom   novcu,povećanjem   zakupa   i   arendi,kao   i   uvođenjem   novih   i 

obnavljanju   starih,već   zaboravljenih   dažbina.Da   bi   uvećali   alodijalno   zemljište,feudalni 

posednici   su   pristupali   novom   premeravanju   opštinske   i   seljačke   zemlje.Pri   tome   su 

prisvajali znatne delove opštinskih pašnjaka ili šuma, a sa druge strane povećavali broj 

seljačkih čestica zemlje (sesija) kako bi mogli povećati i količinu rabote i novčanih pa i 

naturalnih dažbina koje su seljaci morali davati kao zakonitu,urbarijalnu obavezu.Na taj 

način je položaj seljaka-kmeta i stanovnika varoši postajao sve teži, tim pre što je država 

zbog ratova povećavala porez i tražila nove ratne doprinose u krvi i novcu.

Polazeći od   teškog ekonomskog stanja i žive nacionalne samosvesti kod učiteljskog i 

svešteničkog staleža, a podstaknuti agitacijom u vezi sa I srpskim ustankom,zaključili su da 

je kucnuo čas oslobađanja od spahijske i tuđinske vlasti.

Vođe seljaka

,  

učitelj Andrija 

Popović i Pantelija Ostojić kao i seoski knez Todor Avramović iz sela Vognja

,bili su 

uvereni da se taj cilj može postići samo uz vojnu pomoć Srbije. Početkom aprila 1807.god. 

seljačke vođe su odlučile da u Vognju sazovu skupštinu i utvrde plan akcije.Kako su vlasti 

predupredile dizanje ustanka, poslavši u u selo vojnu patrolu,Voganjci su se ujutro 4.aprila 

1807.god. uputili ka Fruškoj Gori.Uz put su ima prilazili ili su silom bili mobilisani seljaci 

fruškogorskih sela. Za kratko vreme uzbudila su se sela rumskog i iločkog spahiluka. U prvi 

mah vojne i civilne vlasti su bile zbunjene i neaktivne, graničarima nisu mnogo verovale a 

nemačke   i   mađarske   vojske   nije   bilo   u   dovoljnoj   meri   da   bi   odmah   preduzeli   protiv 

akciju.Stigavši sa svojom četom u Vrdnik, Voganjci su otkrili svoju nameru da povedu 

borbu za nacionalno oslobođenje,šireći glasine da u toj borbi neće biti sami pošto očekuju 

pomoć od ustaničke Srbije. 

U seljačkom programu mogu se nazreti 3 varijante delovanja: 

1. maksimalno koje su zastupali pokretači bune, imala je izrazito nacionalistički karakter 

i svodila se na sjedinjenje Srema i Srbije.

2. umerenija varijanta predviđala je ukidanje feudalnih odnosa,obračun sa spahijama i 

njihovim činovništvom kao i uključivanje sremske županije u Vojnu granicu.

3.minimalan seljački program predviđao je sprečavanje spahijske samovolje i poštovanje 

urbara.

Dok su se pobunjeni seljaci okupljali u Vrdniku, njima se priključio Teodor Avramović-

Tican, po kome je i buna dobile ime.Taj nedavno otpušteni vojnik proveo je dugi niz godina 

na ratištima protiv revolucionarne Francuske i izgleda da mu revolucionarne ideje nisu bile 

strane.Oko   njega   se   okupila   grupa   siromašnijih   seljaka-„bećara“   koji   su,   najmanje, 

respektovali manastirske i crkvene poglavare, a tokom borbe predstavljali njenu borbenu 

struju.Odmah po izbijanju pobune,vlasti su se obratile mitropolitu Stratimiroviću da svojim 

ugledom utiče na smirivanje naroda.Da bi odvratio svaku sumnju bečkog dvora u svoju 

lojalnost, i zato što je verovao da Srbi u Austriji ne mogu ostvariti svoje nacionalne ciljeve 

1

bez ruske pomoći,Stratimirović se založio da izvrši ono što traže vlasti.Medjutim, u Vrdniku 

su ga naoružani pobunjenici dočekali neprijateljski.Pošto je prethodno svoju četu i okupljeni 

narod   zakleo   na   vernost,Tican   je   naredio   da   se   mitropolit   zadrži   u   manastiru   kao 

zarobljenik. Nakon toga se sa nekoliko naoružanih seljaka uputio prema Iloku, kako bi bunu 

proširio i na zapadni Srem.Sutradan posle podne (9.aprila) vojska je kod sela Bintule u 

zasedi dočekala Ticanovu četu, i posle kratkog puškaranja četa se raspala.

Tada je u selima došlo do velike pometnje,što je mitropolit iskoristio da stupi u dodir sa 

seljačkim vođama, razuveri njihove iluzije u pomoć Srbije, i da im kao uslov za smirivanje 

naroda predloži opštu amnestiju,dolazak kraljevske komisije koja će ispitati narodne tegobe, 

kao i vraćanje zemlje koja im je oduzeta u toku regalacije.Kad je umerena grupa prihvatila ta 

obećanja a županija ih potvrdila došlo je do vraćanja seljaka svojim kućama.Od amnestije je 

jedino bio izuzet Tican. 

Posle Ticanove bune,prebegao je znatan broj sremskih seljaka i graničara u Srbiju, odakle 

su nastojali da stanovništvo Srema dignu na novu bunu.Stoga je Austrija pojačala svoje 

vojne snage u Sremu,a od spahija je zatražila da blaže postupaju prema seljaštvu.Mitropolit 

je  morao  da  upućuje  okružnice  u  kojima  je pozivao  narod na  mir  i  strpljenje,  preteći 

crkvenim   prokletstvom   svima   koji   misle   na   bunu.Iako   su   u   izveštajima   caru,   sremska 

županija i ugarsko namesničko veće, ukazivali na uticaj revolucionarnih ideja sa zapada 

preko graničara, i „zarazni primer oslobađanja srpske raje od turskog jarma“, do nove bune 

nije došlo jer su sremski seljaci posle neuspeha 1807.god.bili oprezniji.

Osnivanje Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata

Patent o osnivanju Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata proglašen je 18.novembra 

1849.god. 

Donet je posle višemesečnih rasprava o srpskom pitanju i načinu rešavanja.Pored 

članova   austrijske   vlade,   u   tim   raspravama   su   učestvovali   i   neki   viđeniji   srpski 

političari.Kada je osnovano  

Vojvodstvo je u pravnom i

političkom pogledu predstavljalo 

posebnu oblast

,

nezavisnu od Ugarske

a neposredno potčinjenu Beču.

Njenu teritoriju su 

sačinjavali veći 

delovi Bačke

 i 

Banata

, i 

istočni Srem sa rumskim i Iločkim srezom

.

Razlozi za osnivanje posebne teritorije,izuzete od Ugarske,bili su višestruki:

1.Narušavanjem integriteta zemalja krune Sv.Stefana a stavranjem Vojvodstva Srbije, 

Beč i dvor su kaznili Mađare zato što su u revoluciji ustali protiv dinastije Habsburga.

2. Nasuprot tome Srbi su „prividno nagrađeni“ za pokazanu vernost u vreme revolucije.

3. Najzad u dobrim odnosima sa Rusijom, koja je u kritičnom trenutku priskočila u 

pomoć   Austriji   i   spasla   je   od   propasti.Habsburška   monarhija   je   znala   da   Rusi   nisu 

nezainteresovani za sudbinu svoje „pravolsavne braće u monarhiji“.

Međutim, stvaranje Vojvodine nije proteklo bez teškoća.Zadovoljavajući Srbe na račun 

Mađara, vlada u Beču nipošto nije htela da nanese štetu nemačkom stanovništvu, niti da 

izazaove nezadovoljstvo brojnih Rumuna.Međutim, iz područja južne Ugarske bilo je teško 

izdvojiti   međusobno   povezane   veće   delove   teritorije   naseljene   isključivo 

Srbima.Stanovništvo je do te mere bilo isprepletano,da je Vojvodstvo pored Srba moralo 

nužno imati poveći broj Rumuna,Nemaca,Mađara, i drugih naroda, a utoliko pre što je 

75-

im članom martovskog ustava određeno da teritorije i institucije Vojne granice ne mogu 

ući   u   sastav   Vojvodstva,iako   je   srpsko   stanovništvo   upravo   tu   bilo   najbrojnije.

  Pri 

izdvajanju teritorije Vojvodstva ne mali problem je predstavljao Srem.Po državnom pravu 

Hrvatske,Srem je pripadao Trojednoj Kraljevini.Po prirodnom i nacionalnom pravu,Srem je 

bio   srpski.Zbog   takvog   stanja   trebalo   je   dovesti   u   sklad   dve   suprotne   i   međusobno 

isključujuće tradicije, a pri tome ne povrediti ni jednu stranu.Izlaz je nađen u saglasnim 

odlukama Hrvatskog sabora i Majske skupštine iz 1848.god.koje su predviđale sklapanje 

političkog   saveza   između   srpske   Vojvodine   i   Trojedne   Kraljevine.Tom   kompromisnom 

rešenju   bio   je   sklon   i   ban   Jelačić,   želeći   na   taj   način   da   se   nađe   na   čelu   ujedinjenih 

južnoslovenskih krunovina: Hrvatske, Slavonije,Dalmacije, Vojvodine i Vojne granice.

2

Okružja su se dalje delila na srezove i opštine

.

Na njihovom čelu su se nalazili viši 

okružni poverenici (komesari),sreski načelnici i opštinske starešine

.Kao 

posebne upravne 

jedinice

  organizovani  

su   i   bivši   slobodni   kraljevski

gradovi   i   privilegovana 

trgovišta

.Uporedo   sa   izgrađivanjem   upravno-političke   vlasti   konstituisano   je   i 

sudstvo

,

organizovano po uzoru na austrijske sudove.Vojvodstvo je  

tada po prvi put u 

svojoj istoriji

 dobilo poseban Vrhovni sud čije je sedište bilo u Temišvaru.

Sudovi drugog 

stepena   nalazili   su   se   u   Somboru,   Lugošu,   i   Temišvaru.Sudovi   trećeg   stepena   u   svim 

sedištima srezova.Tokom 

1853.god

.privedeno je kraju administrativno i političko ustrojstvo 

Vojvodstva.Kao  

centralni   organ   vlasti   stvoreno   je   namesništvo

,   a   zadržana   su   ranija 

okružja s tim što su pretrpela manje teritorijalne izmene

Bahov apsolutizam

Posle   poraza   revolucije   u   Habsburškoj   monarhiji   bio   je   obnovljen 

apsloutizam.Međutim,to nije više bio feudalno-apsolutistički sistem predrevolucionarnog 

tipa,već jedna nova forma autoritarnog režima nazvanog u istoriografiji neoapsolutizmom 

ili Bahovim apsolutizmom.Socijalnu osnovu ovog sistema više nije činilo feudalno plemstvo, 

već   savez   krupnih   zemljoposednika   i   finansijskih   oligarha   sa   pripadnicima   vojno-

birokratskog,upravljačkog   vrha   države.Iako   je   u   Austriji   postojao   od   marta 

1849.god.Oktroisani ustav,može se reći da je apsolutizam restauiran odmah nakon sloma 

oktobarskog ustanka u Beču.Franc Jozef je ukinuo ustav i zamenio ga svojim Patentom,koji 

je proizvod dvorske kamarile i grofa Kibeka.Po savetu grofa Kibeka car je osnovao Savet 

carstva   (Reichsrat)   koji   je   trebalo   da   vladaru   daje   savete   o   najvažnijim   državnim 

poslovima.Međutim, car je želeo sam da vlada ,pa je zato udaljio Reichsrat od sebe i nije mu 

se više obraćao ni po jednom važnom pitanju.Sve državne poslove obavljao je sam sa svojim 

ministrima.Da bi što bolje sam upravljao,sve ključne državne resore podvrgao je ličnoj 

kontroli, a glavni oslonac i ključni resori bili su mu : birokratija, vojska, i policija.

Tokom 50-ih godina XIX veka nastavilo se sa izvođenjem građanskih reformi,najčešće u 

interesu   opstanka   Bahovog   režima   i   ujedinjavanjem   celokupne   teritorije   Habsburške 

monarhije.Ekonomska politika Bahovog režima vođena je u interesu bržeg kapitalističkog 

preobražaja   celokupne   privredne   aktivnosti.Tokom   1850.god.   bila   je   ukinuta   carinska 

granica   između   austrijskog   i   mađarskog   dela   carstva.Na   celom   prostoru   Habsburške 

monarhije stvaralo se jedinstveno i razvijeno kapitalističko tržište.Od tekovina revolucije 

1848.god.   zadržano   je   :   ukidanje   kmetstva,   opšta   poreska   obaveza,   jednakost   pred 

sudovima.Za otkup feudalnih dažbina nije pronađeno rešenje jer je država, da bi prikupila 

sredstva za obeštećenje plemstva, na direktne poreze razrezala posebne takse koje je plaćalo 

celo društvo.Na  osnovu  poreske  jednakosti  poreze  je  plaćalo  i  plemstvo i  dojučerašnji 

kmetovi,kao i pripadnici građanske klase, s tom razlikom što su pripadnici plemstva na ime 

obeštećenja od države dobijali određene sume.Oni su to mogli da iskoriste za modernizaciju 

svojih poseda i tako stvore prednost u okviru kapitalističke konkurencije,što je bilo u skladu 

sa namerama režima o potpori krupnih posednika,najčešće na štetu sitnih posednika i 

seljaka.

Uvode   se   i   privredne   komore   koje   su   trebale   da   olabave   stegu   nad 

zanatima,industrijom,trgovinom.Razvija   se   i   mreža   modernih   železnica.Ali   pored   svega 

navedenog može se reći da Austrija nije iskoristila mogućnosti privrednog razvoja koje je 

imala.Veliki deo društvene akumulacije odlazio je na : državnu birokratiju, spoljnu politiku, 

i   na   vojsku.Zato   je   uravnoteženost   državnih   finansija   bila   najslabija   tačka   novog 

apsolutizma.

Bahov apsolutizam se na političkom planu ispoljavao na 3 načina: 

1. nepostojanje bilo kakvog uticaja radnika,seljaka,srednjeg i sitnog građanstva 

na vođenje politike

2. postojanje birokratsko-policijskog i klerikalnog pritiska na intelektualni život

4

3. centralistička i germanizatorska orijentacija.

Ekonomske   reforme   su   u   Ugarskoj   teško   prihvatane   ili,što   je   većim   delom   i   bio 

slučaj,nisu uopšte prihvatane. Osnovno nepoverenje Mađara i naroda kojim su sa njima 

živeli bila je u tome što su u novim ekonomskim merama videli samo nastojanje Beča da 

poveže Carstvo u jednu celinu,pri čemu se vodila briga samo o ekonomskim i drugim 

interesima   zapadnih   delova   Carstva.Promene   su   često   bile   i   polovične   i   ne   planski 

sprovedene.

U cilju onemogućavanja političke aktivnosti širokih društvenih slojeva,vlast je uvela 

strogu cenzuru.Intelektualni život je bio podvrgnut birokratskom činovničkom nadzoru, 

ideološkoj   i   političkoj   proveri.Klerikalnom   uticaju   je   bilo   podvrgnuto   celokupno 

obrazovanje od osnovnog do univerzitetskog.

Bah je upravni i sudski sistem u Monarhiji do krajnosti centralizovao,a na njihovo čelo 

doveo   uglavnom   Nemce.Habsburška   monarhija   je   sprovela   modernizaciju   sudskog 

sistema.Na snagu je stupio Austrijski opšti građanski zakon,uveden je Kazneni zakon i 

zakon o građanskom sudskom postupku.Umesto ranijeg feudalnog uveden je moderan 

građansko-administrativni aparat,ali i birokratizam.

Mađarska je bila lišena svih obeležja državnosti i podeljena na pet upravnih oblasti 

podvrgnutih direktno Beču.Službeni jezik u celoj državi je bio nemački koji je bio jezik 

sudstva i administracije.

1

  Ostali jezici su i dalje ostali u upotrebi,ali van administracije i 

sudstva.U obrazovanju je u svakoj nacionalnoj sredini u osnovnoj školi korišćen maternji 

jezik, a u srednjim uporedo nemački i maternji jezik, a u srednjim uporedo nemački i 

maternji jezik.Nemački je trebao da postane duhovna i kulturna osnova etnički i nacionalno 

raznorodne Habsburške monarhije.U pitanju nije bio nacionalizam modernog tipa, već 

težnja da se jezičkom unifikacijom postigne veća centralizacija i kohezija države.

Bahov apsolutizam u Vojvodini

Prilikom izgrađivanja građansko-birokratske i centralističke vlasti u Vojvodstvu,pazilo 

se na to da ona što manje optereti državnu blagajnu.Usled finansijske iscrpljenosti državne 

blagajne,težilo se stvaranju što manjeg ali efikasnijeg administrativno-političkog i sudskog 

aparata vlasti.Zbog toga je na jedno činovničko mesto konkurisao veliki broj kandidata,pa 

je vlast morala da vodi računa o nacionalnom sastavu činovnika i njihovoj srazmernoj 

zastupljenosti.Po konstituisanju Vojvodine,ispostavilo se da su sva 

viša zvanja

  u centralnoj

upravi   zauzeli   uglavnom  

 Nemci   i   germanizovani  Česi

  a  

   niža   predstavnici   domaćeg

stanovništva: Srbi,Rumuni, i Mađari

 .Zahvaljujući ovoj činjenici broj Srba koji su tada

dobili zaposlenje u odnosu na one koji su službovali u vreme feudalnog sistema porastao je 

bar   za   10   puta.Sem   toga,

Srbima   su   postali   dostupni   položaji   koji   su   ranije   bili 

rezervisani isključivo za odabrane slojeve mađarske vladajuće klase

. Uprkos tome,Srbi 

koji su očekivali srpsko vojvodstvo u kome će službeni jezik biti srpski,nisu bili zadovoljni 

rasporedom na činovničke položaje, ali su Mađari koji su bili zapostavljeni ogorčeni novim 

uređenjem,pa su želeli da se Vojvodstvo što pre ukine i uspostavi stari ugarski ustavni 

sistem.Kada je Srbima omogućeno da stiču činovničke karijere,onda su se oni,radije nego 

ranije opredeljivali za školovanje.Uglavnom su deca trgovaca i bogatijih seljaka,postajali su 

đaci i studenti.Na to ih je prisiljavala sve manje unosna rečna trgovina koja je potiskivana 

ubrzanim razvojem parobrodarstva kao i snažna konkurencija industrijske robe kojom je 

suzbijana   zanatska   proizvodnja.Zahvaljujući   tome   veliki   deo   srpske   inteligencije   u 

Ugarskoj   koji   je   posle   sloma   apsolutizma   došao   na   čelo   građanske   politike,stekao   je 

obrazovanje u vreme Bahove vlade.Osim što je uvećan njen broj,proširena je i društvena 

baza iz koje je ona izrasla.

1

 U Mađarskoj i Hrvatskoj nemački je kao službeni jezik uveden 1854.godine.

5