Srbija

u doba dinastije Karadjordjevic

1903-1918.god.

Majski prevrat (29.maj 1903.god.)

Već 1901.god. počela je jedna

grupa oficira

kuje zaveru

da bi nasilnim

putem uklonila kralja

Aleksandra

.Grupa je nameravala da ukloni kralja na dvorskom balu,ali to nije učinjeno.Zavera je i dalje

rasla.

Na čelo zaverenika

došao je kapetan Dragutin Dimitrijević Apis

. Zavera je rasla u vojsci,najpre

među mlađim oficirima,ali su joj prišli jedan general i dva pukovnika. Zaverenici su tražili podršku među
političarima i našli je kod nazadnjaka iz Liberalne stranke,  Đorđa Genčića i Jovana Avakumovića.   U
poduhvatu   je   učestvovalo   i   nekoliko   naprednjaka,kao   i   bogati   beogradski   trgovac   Hadzi   Toma.
Zastrašeni Timočkom bunom i posledicama ivanjdanskog atentata,radikali su ostali van zavere, mada su
znali za nju. Zaverenici su uspostavili vezu i sa pretedentom na srpski presto Petrom Karađorđevićem.
On nije bio začetnik zavere,ali je bio spreman da se koristi njenim rezultatima. Održavao je vezu sa
zaverenicima preko Jakova Nenadovića,njegovog predstavnika u Beču. Takođe,pokušano je da se ispita i
držanje Austrije i Rusije prema nameravanom prevratu. Prema izvesnim pokazateljima kralj Aleksandar
je ponovo spremao zaokret u spoljnoj politici od Austrije prema Rusiji,a prema nekim nagoveštajima čak
je smerao da se otrese i kraljice Drage.  Austrijska diplomatija je u svakom slučaju bila upoznata s
postojanjem zavere u Srbiji,a verovatno su i ruski obaveštajci imali podataka o njoj. Martovski protesti
radnika i đaka odigrali su presudnu ulogu u razvoju zavere.

U noći 29.maja (11.juna) 1903.god. grupa od 28 oficira nasilno je prodrla u dvor,ubila kralja i
kraljicu,a njihova tela izbacila kroz prozor.Takođe,ubijeni su predsednik vlade i ministar
vojni,generali

Dimitrije Cincar-Marković i Milovan Pavlović

Vojska je zauzela ključne

objekte

vlasti i veza u Beogradu

,i tako je zavera uspela.

Prevrat izvršen u

Beogradu nije bio revolucija u

pravom smislu reči pošto nije promenio društvenu strukturu Srbije,niti je menjao njen ekonomski
sistem. To je bio vojni puč

koji je odgovarao interesima liberalnog građanstva kao način da se otvori

put građanskoj demokratiji,ustavnosti, i parlamentarizmu.Vojnim pučem 1903.god. uklonjena je i
poslednja prepreka da se uvede parlamentarizam za koji se zalagalo i borilo srpsko građanstvo.Smrću
kralja Aleksandra ugasila se i dinastija Obrenovića koja je,sa prekidom u razdoblju 1842-
1858.god.,vladala Srbijom od drugog srpskog ustanka 1815.god.



Prevrat je označio prekretnicu u unutrašnjoj i spoljnoj politici Srbije, i označio početak novog razdoblja

koje je trajalo do prvog svetskog rata. To razdoblje bilo je obeleženo unutrašnjim uvođenjem ustavne i
parlamentarne   građanske   demokratije   i   aktivnom   nacionalnom   spoljnom   politikom.Suštinski   ove
promene su označile završetak procesa političkog i ekonomskog oslobođenja Srbije.

Stupanje dinastije Karađorđević na presto

Nova revolucionarna vlada Jovana Avakumovića sazvala je raspušteno narodno predstavništvo koje je
vratilo ukinuti Ustav iz 1888.god. i izabralo Petra I Karađorđevića za novog vladara Srbije. To je bio
predznak nove političke klime u kojoj je težište političkog života preneto sa dvora na Skupštinu,i značilo
pobedu ideja koje su krčile put u Srbiji u razdoblju od 1878. do 1903.god. Političke stranke dobile su nov
polet i snagu kroz parlamentarizam,ali se ni dvor nije odmah predavao,kao što je i vojska zadržala svoj
stari uticaj,delimično u dnevnoj politici,a posebno u trenucima nacionalnih kriza. S toga na razvoj
srpskog parlamentarizma u periodu od 1903.do 1906.god. snažno deluju tri određena činioca: političke
stranke,dvor,i vojska.
Uspostavljanje parlamentarizma značilo je i aktiviranje političkih stranaka. Osim

radikalne stranke

,sve

građanske stranke donele su nove programe, prilagođavajući se novim političkim uslovima. Dok su se
jedni radikali držali svog starog programa donetog još osamdesetih godina,dotle je nova

Samostalna

radikalna stranka

koja se

1904.god

. konačno

izdvojila

iz krila

starih radikala

unela u svoj program

privredne zahteve u korist sela i istakla da će u spoljnoj politici „negovati duh jugoslovenskoj zajednici“.

Kao svoju glavnu parolu istakli su moralni preporod srpskog političkog i javnog života uopšte.

Liberalna stranka

konačno

pocepala

dve frakcije – narodnu

(nacionalnu),

i liberalno-

demokratsku

(narodnjačku)

stranku.

Napredna

stranka

,raspuštena 1897.god.,

ponovo se organizovala

1906.god.

s programom koji je bio skrojen u starom duhu izmene ustava u konzervativnom smislu

(dvodomni sistem).Nova stranka,

Srpska seljačka

sloga

,kao pokušaj klasne seljačke organizacije stajala

je na antibirokratskim pozicijama,ali nije pokazala uspeha u već opredeljenom seljaštvu koje je sledilo
građanske stranke.
Posle 1903.god. u srpskom političkom životu javila se jedna nova politička radnička stranka zasnovana
na načelu marksističke radničke organizacije.Nakon osnivanja Beogradskog radničkog društva i
pokretanja „Radničkih novina“,početkom

avgusta 1903 god

. na osnivačkom kongresu

u Beogradu

osnovana je Srpska socijal-demokratska stranka

. Njen program se dobrim delom ugledao na Erfurtski

program nemačke socijal-demokratije : u njemu je bila osuđena politika građanskih stranaka kao izraz
interesa buržoazije, zahtevana je svetovnost škole, ravnopravnost žena, donošenje radničkog
zakonodavstva koje će ograničiti radno vreme, zabraniti dečji noćni rad, regulisati isplate nadnice i
obezbediti nedeljni odmor. Uporedo sa osnivanjem stranke održan je i prvi kongres Radničkog saveza
kojim je stvoren jedinstven sindikalni pokret. Marksističko vođstvo stranke činili su Radovan Dragović,i
Dimitrije Tucović. Industrijski polet Srbije dao je polet i radničkom pokretu uopšte na početku XX veka.
Glavnu ulogu u parlamentarnom životu imala je

radikalna stranka

.Ona je na prvim skupštinskim

izborima održanim u septembru 1903.god. osvojila većinu koja im je omugućila da obrazuju kabinet i da
sa manjim prekidima ostanu na vlasti sve do 1918.god. Vladavinu starih radikala najozbiljnije je ugrozio
rascep sa mlađim radikalima tkz. samostalcima. Taj rascep je bio neizbežan u procesu dalje polarizacije
srpskog   građanstva,kao   i   smene   generacija   u   političkom   životu.   Rascep   u   radikalnoj   stranci   bio   je
najznačajniji događaj političke istorije Srbije posle   1903.god. i znatno je uticao na pravac razvoja
srpskog   parlamentarizma   uopšte.Obe   radikalne   stranke,starija   i   mlađa,   bile   su   po   snazi   uglavnom
izjednačene,pa su skupštinske izbore i odnose u Skupštini dovodile do mrtve tačke.
Prevrat izvršen učešćem oficira mogao je istaći ulogu vojske u unutrašnjem političkom životu. Istina je
da su izvršioci prevrata predali vlast građanskim političarima po svršenom činu i da nisu pokušali da
obrazuju vojnu vladu.Ali to nije značilo da su se vojnici odrekli svake uloge u daljem političkom životu
zemlje.Jedna grupa zaverenika odmah je okružila novog kralja,zauzela važne položaje u vojsci,i počela
čišćenje   načelnih   i   ličnih   protivnika,većinom   pristalica   svrgnute   dinastije.  Oficirski   kor   se   posle
1903.god. pocepao na dve struje: na pristalice zaverenika, i njihove protivnike.  Protivnici zaverenika su
zahtevali da se oni isključe iz vojske i budu sudski kažnjeni za kraljoubistvo.Delatnost protiv zaverenika
odrazila se u pokušaju pobune podoficira u Kragujevačkom garnizonu u aprilu 1906.god.,ali pokret nije
imao jaču podršku.On je bio kombinovan s međunarodnim zapletom koji je nastao usled protivljenja
Engleske da prizna novi režim u Srbiji. Zaverenici su u početku našli punu podršku kod kralja,ali ih je
njegovo ustezanje da prekine veze s političkim strankama i počini neustavna akta postepeno udaljavalo
od njega,cepajući ih na dva zavađena krila: zaverenike koji su ostali uz dinastiju i one koji su se okrenuli
protiv   nje.Ovaj   raskid   se   mogao   osetiti   već   od   1906.god.   kad   je   kralj   popustio   pod   engleskim
pritiskom,kao i na savet političkih stranaka,te penzionisao glavne učesnike u majskim događajima iz
1903.god. Ovaj rascep u vojsci doveo je kasnije do podele na tkz. „Crnu ruku“ i „Belu ruku“,što je
dobilo krvav rascep u Solunskom procesu 1917.god.
Pored   oficira   učesnika   u   zaveri,odane   pristalice   dinastije   obrazovale   su   1903-1906.god.   neku   vrstu
civilne klike u dvoru. Ovi ljudi su se mešali u unutrašnju politiku,posredovali su u austrijsko-srpskom
sukobu iz straha da jače zaoštravanje sa Habsburškom Monarhijom može ugroziti i samu dinastiju u
Srbiji,a posebno su oštro istupali protiv Nikole Pašića i starih radikala.
Pobedom shvatanja liberalnog građanstva koje je ostvareno u parlamentarizmu,
vojska   je   izgubila   ulogu   neposrednog   zaštitnika   monarhije   i   vladara,mada   je   opštim   pogoršanjem
spoljnopolitičkog stanja od 1903.god. dobila u značaju kao jemac za nezavisnost zemlje.

Dinastija Karađorđevića vraćena je 1903.god. u zemlju posle četrdeset i pet godina vladavine
Obrenovića

. Petar je stigao u Beograd posle izbeglištva u kome je proveo najveći deo života.Na presto

Pitanje Makedonije (1903-1908.god.)

Krajem XIX i početkom XX veka Makedonija je sve više izbijala u prvi plan međubalkanskih odnosa
kao posledica unutrašnjeg jačanja balkanskih država,delatnosti domaćeg makedonskog pokreta,početka
dejstva velikih evropskih sila na Balkanu,uz raspadanje osmanskog privrednog i upravnog sistema.

Dva događaja

,jedan unutrašnji i drugi spoljašnji,

iznela su makedonsko pitanje na evropsku

pozornicu:

Ilindenski ustanak 1903.god. i

reformna akcija

evropskih sila u Makedoniji.

Ilindenski

ustanak koji je buknuo 2.avgusta 1903.god. u oblasti Kruševa,mada je bio ugušen teškim odmazdama
turske vojske,skrenuo je pažnju cele Evrope na patnje stanovništva i na kritično stanje u ovoj oblasti.U
oktobru iste godine sporazumele su se Austro-Ugarska i Rusija da se zajedno preduzmu izvršenja
programa unutrašnjih reformi u Makedoniji,uz sadejstvo drugih velikih sila. Austrijsko-ruski sporazumi
u odnosu na Balkan uvek su krili opasnost od moguće podele interesnih sfera na balkanskom području.U
jednoj takvoj podeli tokom istočne krize 1876-1877.god. Srbija je potpadala pod interesnu sferu Austro-
Ugarske.Proširenjem austrijskog uticaja u severnoj Albaniji,Sandzaku,i Kosovu izazvalo je strah u
Beogradu da će Austro-Ugarska izdejstvovati evropski mandat za Makedoniju sličnom onom koji je
dobila za Bosnu i Hercegovinu 1878.god. Srpske težnje ispoljene u Makedoniji na početku XX veka bile
su pothranjene razlozima samoodbrane od pritiska koji je dolazio sa severa,iz Austro-Ugarske.Naime,
planovi stvaranja velike Albanije,inače pripremanim u Beču, koja bi obuhvtala teritoriju do Skopja bili
su poznati u Beogradu.Veliko bugarska delatnost,oslonjena na Sanstefanske težnje,otvarala je put širenju
drugom suparniku u Makedoniji.U takvim okolnostima javlja se i treći činilac,Grčka.

Pitanje Makedonije,posmatrano sa stanovišta srpskog nacionalizma,trebalo je rešiti podelom
oblasti među balkanskim takmacima

Samostalnost Makedonije odbacivana je u izvesnoj meri i

usled bojazni da je Bugarska

iskoristi u aneksionističke svrhe

.Podela Makedonije bila je teško

ostvariva pošto nisu postojale etničke granice koje bi poslužile kao osnov,kao i usled nepomirljivih
stavova balkanskih država. U međuvremenu su, na makedonskom tlu, izrastale i domaće nacionalne
snage iz sazrevanja svesti o makedonskoj naciji kao posebnoj nacionalnosti na Balkanu.
Takođe,razvila se i oružana borba između četa koje su ubacivane iz susednih balkanskih država.Iza
makedonskih komiteta u Bugarskoj stajali su bugarski vojni krugovi i dvor s knezom Ferdinandom.Za
Bugarskom stupila je u akciju i Grčka čije su čete uglavnom delovale u oblastima južne Makedonije.
Makedonski komitet u Atini na čelu sa Vrhovnim savetom rukovodio je akcijama grčkih četa uz podršku
konzulata u Solunu,Serezu,i Kavali,čije je osoblje uglavnom činio grčki oficirski kadar. Grčke čete su
delovale protiv bugarskih,što je 1906.god. dovelo i do pogoršanje bugarsko-grčkih odnosa,i antigrčkih
ispada u mnogim gradovima južne Bugarske.
Srbija se,takođe,uključila u oružanu akciju u Makedoniji.

Prvi četnički komitet za

vojna dejstva nikao

je u privatnim krugovima 1902.god.,a prve čete su

obrazovane 1904.god.

u Srbiji

zatim i na

makedonskom terenu.

Učinjen je i pokušaj saradnje sa Unutrašnjom makedonskom

organizacijom,mada   srpski   nacionalizam   nije   priznavao   makedonsku   narodnost.Srpska   vlada   je,   u
početku, bila uzdražana prema akcijama srpskih četničkih organizacija, budući da se plašila reakcije
Austro-Ugarske.U njoj su pored Nikole Pašića i Ministarstva vojske i spoljnih poslova, učestvovali i
samostalci   Ljuba  Davidović  i   Ljuba   Kovačević.U  oblasti   Skoplja  i   Bitolja  stvorena  je   tkz.   „Srpska
odbrana“ kojoj su na čelu stajala dva odbora,jedan u Staroj Srbiji,a drugi u Makedoniji. Četama je
rukovodio Gorski štab koji je osnivao pododbore i mesne odbore po Makedoniji,i bili su sastavljeni
delom od meštana,a delom od dobrovoljaca sa strane. Ubacivane su čete iz Srbije koje su opremane u
Beogradu,Vranju,Leskovcu,Nišu,i bile pod komandom oficira i podoficira srpske vojske,a sastavljene od
dobrovoljaca   među   kojima   je   bilo   prebeglica   iz   Bosne   i   Hercegovine,Vojvodine,pa   čak   i   iz
Hrvatske,Slavonije,i Dalmacije. Najveća četnička aktivnost razvila se u periodu od 1904.-1908.god.

Mladoturska revolucija

koja

je izbila u julu 1908.god

. bila je pokušaj da se Tursko Carstvo

modernizuje i uvede u krug evropskih država.Društvena i ekonomska slabost turskog građanstva udarila
je mladoturskom pokretu pečat vojne zavere i vojnog prevrata, koji su umesto zapodnoevropske

građanske demokratije vodili uspostavljanju vojne diktature.     U početnoj fazi bila su istaknuta načela
ustavnosti,parlamentarizma,i   agrarna   reforma.   Pošto   je   revolucija   sa   sedištom   u   solunskom   vojnom
garnizonu pobedila,to je 23.jula donet ustav.Sultan Abdul Hamid je morao da kapitulira,a mladoturci su
u Carigradu obrazovali svoju vladu.Revolucija je označila i kraj reformne akcije u Makedoniji,pošto je
novi režim odbio strano mešanje u unutrašnje stvari carstva. Novi ustav je obećavao i nesmetan razvoj
svih narodnosti u Turskom Carstvu.
Svi   tada   postojeći   pokreti   u   Makedoniji   počeli   su   se   politički   organizovati   za   delatnost   u   novim
uslovima. Mladoturci su osnovali svoju partiju „Ujedinjenje i napredak“. Levo krilo VMRO stvorilo je
Makedonsko-ordinsku   revolucionarnu   organizaciju   (MORO)   koja   je   usled   potrebe   da   se   pređe   sa
revolucionarne   na   političku   delatnost   uskoro   prerasla   u   Narodnu   federativnu   partiju   (NEP).   Njen
program zastupao je decentralizaciju Carstva,samoupravu i ravnopravnost njegovih narodnosti,agrarnu
reformu,   i   stvaranje   istočne   federacije-Saveza   Turske   sa   balkanskim   narodima.   Ostale   akcije   u
Makedoniji   bile   su   saobražene   sa   novim   uslovima   u   tkz.   političke   klubove.Savez   bugarskih
konstitucionalnih klubova nastavio je bugarsku propagandu uz podršku desnog krila VMRO i Sofije.
Grčki klubovi su osnovani 1908.god. uz podršku Patrijaršije i Atine.Albanci su ,takođe,osnivali svoje
klubove i tražili priznanje albanske narodnosti,upotrebu jezika u nastavi, i oblasnu autonomiju.
Na podstrek srpskog konzula u Skoplju, u avgustu 1908.god. održana je Prva srpska konferencija u
Skoplju radi osnivanja Glavnog odbora organizacije otomanskih Srba.

U februaru 1909.god. u Skoplju

je održan kongres srpske

organizacije koja je u saradnji sa mladoturcima dobila dva mesta u

parlamentu u Carigradu.Program srpske organizacije zagovarao je proširenje nadležnosti
crkvenih opština,izmenu poreskog sistema, i poboljšanje položaja seljaka

. Srpska propaganda je

imala na raspolaganju i glasilo

Vardar

koji je izlazio do 1914.god.

Međutim,novi mladoturski režim je umesto proklamovanog ustavnog i demokratskog ustrojstva počeo
vršiti razne pritiske,otomanizaciju i gušenje pokreta neturskih narodnosti.Njihovi klubovi su zabranjeni
1909.god.,a naredne 1910.god.započelo je razoružavanje stanovništva,sprovedeno uz teška nasilja i žrtve.
Velike sile su u početku pozdravile mladoturski pokušaj,svaka u nadi da će privući novi režim na svoju
stranu.Međutim,on se počeo okretati Nemačkoj opredeljujući se za Centralne sile.Područje
Makedonije,južne Srbije,Albanije,i Trakije bilo je uoči prvog balkanskog rata 1912.god. ponovo u stanju
anarhije,praćeno atentatima,obračunima četa i odmazdama centralnih vlasti.

Mladoturska revolucija je

ubrzala ostvarenje planova Beča u vezi sa aneksijom Bosne i Hercegovine.

Carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske 1905.-1911.god.

Privredna povezanost Srbije za Austro-Ugarsku na početku XX veka bila je takva da joj je u stvarnosti
onemogućavala da vodi ne zavisnu privrednu politiku.  Prvi korak u pravcu aktiviranja srpske politike
posle 1903.god. bilo je izvršenje programa da se naoruža vojska i proširi železnička mreža. Usled jačanja
spoljne opasnosti i zaoštravanja krize u Turskoj,sve balkanske države su početkom XX veka pristupile
ubrzanom naoružavanju. Izgradnja železnica u Srbiji bila je izazvana strateškim i privrednim potrebama.
Tranzitnu prugu od Beograda do bugarske i turske granice koja je izgrađena posle Berlinskog kongresa
trebalo je povezati s lokalnim železnicama i uključiti u sistem privredno-saobraćajne mreže da bi pokrila
celu zemlju. Te težnje su došle do izražaja u politici saobraćaja posle 1903.god. usmeravajući srpski
izvoz ka donjem Dunavu i predviđajući gradnju jadranske železnice koja bi otvorila put do Jadranskog
mora,ova politika imala je za cilj da omogući uslove za privrednu ne zavisnost onako kako je naoružanje
vojske   trebalo   da   brani   političku   samostalnost.Naoružanje   vojske   i   izgradnja   železnica   zahtevali   su
materijalna sredstva kojima Srbija nije raspolagala,a mogla ih je naći jedino u inostranom zajmu.Izbor
zajmodavca   za   naoružanje   nosio   je   istovremeno   odgovor   na   pitanje   spoljnopolitičkog   usmerenja
Srbije.Radikali su zastupali mišljenje da zajam treba zaključiti u Francuskoj,polazeći od pretpostavke da
može doći do sukoba sa Habsburškom monarhijom u budućnosti, i od činjenice da je francuski kapital
preovladao na Balkanu.Samostalci su tražili slobodan izbor najpovoljnije ponude,smanjenje tereta zajma,
i razdvajanje izvora za naoružanje od izvora za železnice. Topove je trebalo nabaviti prema njihovim