СЕМИНАРСКИ РАД Србија у доба краља Милутинa
1
УВОД
О најранијем животу и држави Срба у централним областима Балканског
полуострва веома мало се зна. По писању цара Константина Порфирогенита, владарски
син који је довео Србе умро је пре доласка Бугара (тј. пре 680. године). После њега
владали су његов син, унук, па редом архонти (кнежеви) од истог рода. Томе роду или
фамилији припадали су и најранији познати српски кнежеви: Вушеслав, Радослав,
Просигој и Властимир.
Као и остала јужнословенска племена, Срби су дошли на Балкан за време велике
сеобе народа током 6. и 7. века наше ере. Најраније систематизоване податке о Србима на
Балкану налазимо у списима византијског цара Константина ВИИ Порфирогенита, у X
веку. Тада су Срби насељавали територију садашње западне Србије, источне и централне
Босне, Херцеговину са јадранском обалом између реке Цетине и Скадарског језера, а на
југу простор до реке Лима и планинског ланца Проклетије. Прва српска држава је била
формирана под династијом Вишеславића, а у околностима спољашње угрожености од
стране Бугара и Византије. Под утицајем Византије догодила се важна промена у српском
народу, која ће имати прворазредни значај у његовој будућности: крајем ИX века почиње
процес напуштања паганства и покрштавање, у чему је предњачила владарска породица
Вишеславића.
СЕМИНАРСКИ РАД Србија у доба краља Милутинa
2
1.СРБИЈА У ДОБА КРАЉА МИЛУТИНА
Ова епоха обухвата последњу четвртину XIII као и прве две деценије XIV века. У
целини посматрано то време је време новог политичког успона Србије. Нити ратови са
околним земљама, нити унутрашњи сукоби нису могли да утичу да Србија израста у прву
силу региона. Нова територијална ширења битно су изменла геополитички положај Србије
и то ће имати трајне последице у њеној даљој историји. Политички успон праћен је
привредним напредовањем започетим у доба краља Уроша I . У то време је Србија постала
политички моћна и привредно богата земља. Извесна стагнација која је захватила Србију у
културном стварању у последњој четвртини XIII века, замењена је променама које је
доносило ново време и нови утицај. Ова епоха представлја ново велико доба у историји
српске уметности. У књижевности доноси нова дела и нове писце. Теодосије као
најплоднији и уједно најмање познати од наших старих писаца, припада том времену. Као
што је Доментијан карактериситичан за епоху Сопоћана тако је Теодосије близак
основним стилским тежњама сликарства Милутиновог доба.
1
. У то време написане су
најстарије биографије које су ушле у састав Даниловог зборника.
У свим секторима политичке и културне историје тог доба осећа се новонадошла
снага и величина.
2.ВОДЕЋЕ ЛИЧНОСТИ ЕПОХЕ
У то доба централна личност на политичкој сцени Србије био је млађи син краља
Уроша I, краљ Стефан Урош II Милутин (1282 – 1321). Био је неимар политичке и
економске моћи државе. Као највећи градитељ међу нашим старим владарима посредно је
заслужан за њем уметнички процват. За његову улогу индикативна је и једна неповољна
околност „он није био једини владар у земљи“. У том периоду Србија је имала два краља,
Драгутина и Милутина. На власт је први дошао Стефан Драгутин који је уз помоћ Мађара
свргнуо свог оца Уроша са власти. Ово је био чин који је наишао на неодобрење у земљи.
Против тога су биле црква и краљица мајка Јелена. Владавина краља у таквим приликама
1
Деретић, Ј.,:
Културна историја Срба,
Народна књига Алфа, 2005.стр.73
СЕМИНАРСКИ РАД Србија у доба краља Милутинa
4
Свети Сава деловао као политичар и као идеолог али и као организатор уметничког
живота и ктитор и писац. Он је четврта велика личност тог доба.
3.ЛИК КРАЉА МИЛУТИНА
Краљ Милутин био је необично сложен и противуречна личност. Оно што је
несумњиво јесте да је био велики државник и владар, један од најспособнијих и
најуспешнијих у читавој нашој средњовековној историји. Што се тиче његових моралних
особина, оцене историчара нису баш најповољније. Ћоровић сматра да је био велики
државник али лош човек. Ћоровић каже да се то може уоћити и на познатим портретима
из његових задужбина – „његове очи..., криве и мале, имају нечег лукавог и
пожудног“.
3
Доказ његовог рђавог карактера указује се на његов однос према најближима -
посебно према женама. За разлику од свог брата и својих стричева који су били слаби
према својим женама и поводили се у политици њима. Милутин је према женама био
безобзиран. Тиме је често саблажњавао страни и домаћи свет. Четири пута се женио што
је против закнона православне цркве. Кћерку тесалског деспота - своју прву жену, пошто
му је родила сина без објашњења је вратио оцу. Драгутинова свастика била му је друга
жена , кћерка угарског крања, завео ју је као калуђерицу. Од ње је добио кћерку којој је из
милоште дао необично име - Царица. Када је отерао другу жену узео је кћерку богатог
бугарског цара која му је родила будућег наследника Стефана. Потом је и њу отерао и тај
брак прогласио неважећим, тако да је Стефан постао ванбрачно дете. Најчуднији је био
његов четврти брак. Византијски цар понудио му је за жену своју кћерку Симониду која је
имала само пет година. Силом су је упркос противљења и са грчке и са српске стране
удали за моћног владара који је био старац. После 18 година проведених у Србији
Симонида је покушала да се избави нежељеног брака. Искористила је мајчину смрт да се
врати у Цариград и тада је изјавила да више неће назад. Када је Милутин запретио отац ју
је на силу вратио. Успут је умакла пратњи и замонашила се. Њен брат је раздерао њен
монашки вео и довео је Милутину. Сличну безобзирност показивао је и према брату
Драгутину и његовом сину. Погазио је одредбу из споразума међу браћом по којој је
наследник требао да буде син старијег брата. После Драгутинове смрти запосео је све
3
Ћоровић, В.,:
Историја Срба
, Београд, 1989.стр.165.
