Настанак и опште одлике средњовековне књижевности



средњовековна

књижевност – у корeну се налази појам

средњи век

, који почиње падом

Западног римског царства, а завршава се открићем Америке (падом Византије)



основне одлике средњовековне књижевности:
-

култни списи

– дела настала за одавање почасти онима које црква прогласи

свецима, а функција се огледа у неговању, учвршћивању и прослављању култа

топос скромности

– писци тог времена су о себи говорили са унижењем: да су

грешни, небитни, крили су имена, веровали су да је Бог најбитнији – Бог је главни
и Бог је исход свих ствари – добро је све што је дато од Бога

негативан однос према ауторству и нема свести о плагијату

– није се сматрало

погрешним ако се препише од другог аутора, битна је традиционалност и
понављање вечних истина како не би пале у заборав, права вредност огледа се у
делу, а не у аутору, због тога што аутор није ту да би био слављен

нема

ларпурлартизма

(уметности ради уметности)

етика

је изнад

естетике

, односно морал је изнад лепоте

Псалтир

никада не престаје, тражи се

библијски

узор (увиђа се заснованост на

Библији – библијска изворишта су доминантни прототекстови

јавља се

читање у тишини

, за разлику од пре када се читало на трговима, укидају

купање јер се стиде тела, а купање служи као лек, а тело је извор греха



српска средњовековна књижевност почиње одласком Растка у манастир (

1192

) и

завршава се Доситејевим бекством из Хопова (

1761

)



средњовековна књижевност траје

најдуже

од свих јужнословенских (

шест

векова)



битна је традиција и битно је

колективно памћење

(преношење са колена на колено)



у Византији није било много писмених људи, свега око 10%. Богослужбене књиге биле
су веома значајне, детаљно украшене, али истовремено и скупе, стога се јавља потреба
за њиховим преписивањем. Писменост у Византији била је привилегија. Западњаци их
називају

писмењаковићима

. Књиге су преписиване ручно све до 1494. године када је на

Цетињу отворена прва штампарија међу јужнословенским народима. Књиге које су се
штампале у 15. веку стручно се називају

инкунабуле



три најважнија чиниоца која су битна за средњовековну књижевност јесу:

српскословенски

језик

(српска редакција старословенског језика који траје од

дванаестог века),

православна вера

трајно духовно зрачење

Византије



Византија – Источно римско царство траје од 330. до 1453. године



425. године – основан универзитет у Цариграду – укинут за време Јустинијана



Јужни Словени су примили много византијских тековина (писмо, вера, владавина,
духовност)



Византинци себе зову Ромејима, а остали народи су варвари



средњовековну књижевност су обележиле три светородне династије:

Немањићи

Лазаревићи

Бранковићи



mento mori

– помишљај на смрт (дух средњег века)



carpe diem

– удри бригу на весеље, искористи дан (дух ренесансе)



Slavia ortodoxa

– православно словенство (вера је идентитет)

Систем књижених жанрова у средњем веку



Према   Димитрију   Богдановићу,   који   се   сматра   за   једног   од   најкомпетентнијих
проучавалаца   средњовековне   српске   књижевности,   сви   жанрови,   којима   је   и
реализована средњовековна српска књижевност, могу се класификовати у три сложена
система:
1)  прозни  –   житије,   повеља,   посланица,   слово,   беседа,   родослов,  летопис,   повест,
сказаније, виђење (откровење)
2) поетски – служба, акатист, канон, тропар, стихира, кондак и
3) прелазни (мешовити) – похвала, плач, молитва и запис.

Прозни жанрови

а) ЖИТИЈЕ



најособенији, најраспрострањенији и најнегованији жанр средњег века



култни списи

– прослављају се и величају врлине и достигнућа неког светитеља



синоним је

хагиографија

агиос

-свети+

графо

-пишем=

пишем о светитељу



житија настају из записа о страдању првих хришћанских мученика –

мученија



као жанр негује се од четвртог до осамнаестог века



прво житије је из четвртог века –

Житије преподобног Антонија

, чији је аутор

Атанасије Александријски

(епископ Александрије). Знао је лично Антонија и, када је

овај умро, написао му је житије. Преподобни Антоније био је монах. Он је оснивач
монаштва, први отац пустиње, која је заправо место искушења и спасења.



Житије Ћирилово

– Константин сања да треба да се жени и да ће бирати себи девојку.

Изабрао је Софију (премудрост). Мислећи да сва зла долазе од жене (због Еве), он
изабира другу. Она му је рекла да највећа добра долазе од жене. Оженио је Теодору.
Сања да иде у лов. Ветар му је однео сокола са руке и био је тужан и схвата да је то
знак да се не везује за земаљске ствари, него да треба да се бави мисионарским радом.



у житију нема података личне природе јер они нису важни, важна је идеолошка
константа, тј. важни су подвизи, а не личне карактеристике



специфична је композиција житија: говори се о животу од рођења до смрти, након чега
се говори о чудима после смрти у којим се исцељују и лече болесни



прво право житије у средњовековној књижевности пише Стефан Првовенчани –
приказује живот од рођења до смрти, следе чуда, мироточење...



житија нису биографије обичних људи, него само (будућих) светаца



увек се истичу добре особине



средњовековна житија најчешће величају владара – похвалне речи о владару, дели
милостињу, праведан је, он је божји изасланик, гради манастире...



нема страха од смрти и болести, смрт је јавна ствар и напуштање тела, ум



женски ликови су ретки (не пише да се краљ Милутин женио пет пута)



Житије Јелене Анжујске

– жена која је добила житије у средњовековној књижевности



свако житије има историјски и хагиографски слој



житије владара се развија код Срба (Немањићи) – Душан није добио житије због тога
што се сам прогласио за цара, па се замерио са црквом и добио анатему



прво житије у српској књижевности –

Житије Св. Симеона

из 1208. године

сматра се да је написана између 1200. и 1205. године као аутобиографско дело јер
се уводи треће лице у приповедање (син пише о оцу)

истицање Немањиног труда како би могао да прими највиши монашки чин
(проширио своју дедовину – добар владар, одрицање од материјалног, ...)

опште место (топос) – алегоријска слика Свете Горе: продужени низ метафора –
равна ливада=Света Гора, дрво=правоверје/хришћанство, гране=монаси, птица
милог и пријатног гласа=Сава, лишће и цветови=пророчке проповеди

Стефан, његов наследник, задужен је да правилно влада и штити српску земљу;
затим ће помоћи оцу у ктиторству манастира у месту Милеје (Хиландар)

у правном делу (диспозицији) говори се о приходима и даровима, али и да нико не
мења његове речи јер ће му се судити (санкције)

в) ПОСЛАНИЦА



епистола



као књижевна врста, посланица је била позната и у антици, али се током средњег века
усавршава



у књижевној култури Византије је била разноврсна (обухватала је различите садржаје)



функционише у виду писма на даљину



епистоларно општење развија се врло рано, чак и код Светог Саве



сачуван мали број посланица



главне особине: једноставност, сажетост, употреба мудрих изрека и пословица, јасноћа
изражавања, одсуство претераних стилских фигура



епистолари – готови обрасци за писање писама



одлазак у писанију

– одлазак у Русију са молбом за помоћ



вапроси и ответи

– посебна врста посланице, садржи питања и одговоре



Отписаније богољубно

посланица Јелене Балшић

Јелена Балшић је кћерка кнеза Лазара

управљала је Зетом и имала је свог духовника – Никон Јерусалимац

Јелена Балшић се дописивала са Никоном Јерусалимцем

Јерусалимац за њу саставио „Горички зборник“, који је био у виду мале
енциклопедије и састављен је половином 15. века

Никон је у „

Горички зборник

“ убацио своја три писма и један одговор на једно од та

три писма, који се назива „

Отписаније богољубно

“

Јелена пита духовника Никона да ли да оде у монашку заједницу или да се сама
замонаши

Јелена је на Горици, где је и сахрањена



„

Писмо игуману Спиридону

“

Свети Сава – аутор прве посланице у српској средњовековној књижевности

написано тридесетих година 13. века у Јерусалиму

Сава пише Спиридону током свог другог одласка у Свете Земље

дирљиво писмо, пуно љубави и нежности; Сава пише о себи, о својој пратњи, како
су се разболели на путу и како су боравили у Јерусалиму; обавештава га где још
намерава да путује и уз писмо му шаље одговарајуће поклоне

диглосија: први део посланице написан је српскословенским језиком, док је други
део написан народним језиком

духовни смисао се пише српскословенским, тамо где није духовни смисао,
посланица је писана народним језиком



У форми посланице (писма или епистоле) је

Слово љубве

, дело деспота Стефана

Лазаревића, написано 1409. године

г) СЛОВО



реторски жанр



може бити и назив поглавља у неком спису или трактату



понекад су у слову заступљени и дијалози, као у

Слову о Светом кнезу Лазару

чији је

аутор Данило Млађи, написаном 1392/93. године



слова могу бити уврштена у зборнике, састављене из више дела црквених отаца или
могу пак чинити опус једног црквеног оца

Поетски жанрови

а) АКАТИСТ



неседала

(јер се за време његовог извођења не седи, стоји се)



црквена песма и химна посвећена у част и славу Богородице



најстарији акатист написан је поводом опсаде Цариграда 626. године



патријарх Сергије узео је Богородичине хаљине, затим се подигла бура и тако је
потопио непријатељске бродове



у знак захвалности и сећања на тај догађај спеван је акатист



24 строфе – 12 строфа се зову

икоси

, а 12 строфа се зову

кондаци

и смењују се



сви икоси имају исти рефрен: „Радуј се, невесто, неневеснаја.“



невеста – она која не зна; неневеснаја – није невеста



клауза „Радуј се“ је у функцији анафорског понављања – то су херетизми



сви кондаци имају рефрен: „Алилуја“ у значењу „Хвалите Господа“



акатист се пева на јутрењу и пева се након 6. песме канона



средњовековни акатисти су посвећени српским светитељима:
-

Акатист Светом Сави

(од непознатог Милешевца) – крај 16. века

Акатист

Светом првомученику Стефану

(Лонгин) – први страдао за Христа

Акатист Стефану Дечанском

(Лонгин) – Лонгин (зограф – иконописац)



икосе су писали: патријарх Сергије, Роман Мелод (најпознатији писац црквене
поезије), Касија (требало да буде царица, али је постала монахиња), Јован Дамаскин
(један од највећих православних теолога)



акатисти су писани

инконтино

(нема графичких знакова)

б) КАНОН



сложена песничка целина



жанр који настаје на маргинама средњовековних рукописа



одликује их присуство прозних и поетских елемената, сажетост (лапидарност),
историчност и њихов садржај у вези је са предметом на коме су записани



Радмила Маринковић разликује две врсте записа:
1) белешке (настају случајно и пише их аутор или власник књиге-говоре о подацима о
књизи или неким текућим питањима)
2) предговори/поговори (настају истовремено са писањем или преписивањем књиге-
говоре о оклолностима у којим настаје књига, када, где и како настаје та књига)



Владимир Ћоровић је уочио да се записи састоје из истих елемената:
-

сам почетак записа са општим и личним подацима

саопштење по чијој жељи се запис пише

истицање своје грешности

време преписивања

у неким: истицање да се књига пише за спас грешне душе

преписивач моли читаоца да се моли за његову душу

често: преписивач моли да књига остане код онога коме је и дарована



Љубомир Стојановић-објавио најобимније издање средњовековних записа (10 000
записа) прикупљених почетком 20. века: „

Стари српски записи и натписи