1
1. КУЛТУРА И КУЛТУРНИ КРУГ
ИДЕНТИТЕТ И ДУХОВНИ ПРОСТОР
– дефиниција културе
Како год живео, шта год радио и стварао, човек је као мисаоно и делатно биће
стално у пољу културе. Својим значењем, ова латинска реч значи оплемењивање или
неговање нечега што се развија и усавршава. Фигуративни смисао речи култура често
упућује на морално уздизање и богаћење људског духа, те на сталну потребу да се
друштво, свет и човек појединац, што више оплемене. У општијем значењу, култура
означава начин и смисао живота, односно његов могући модел или образац. Знакови
културе су у човеку самом – у његовом духу и оплемењености. Једнако се ти знакови виде
у разним облицима стваралаштва и материјалним тековинама људског духа. Препознају
се и у условима у којима човек живи, током дугог времена градећи свет по својој мери. Он
културу прима наслеђем, затеченим вредностима људског духа и системом усвојених
норми. Њима се прилагођава и опстаје у ужој или широј заједници. Коначно, човек стално
ствара и обликује културу, преусмерава њене токово и с њом живи. Отуда је култура, у
најширем смислу, људска духовна стварност или идентитет сваког појединца и народа.
Више од тога: са свим вредностима које памти и преноси , ствара и завештава, култура је
битан чинилац, па и смисао људске историје.
Ширина значења овога појма исказује се у бројним и различитим покушајима да
се одреде култура и њено значење. Наводимо три одређења:
Прво
истиче да је „ култура
свеукупност људских остварења и артикулација“.Она представља све што је збир
„историјских, индивидуалних и заједничких, практичних, естетских као и митских и
религиозних облика изражавања.“
Друго
одређење овога појма тражи да се у сагледавању културе неког народа“узму
у обзир све гране његовог духовог живота: не само његова наука, него исто тако и његова
вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и
привреда, његови обичаји и забаве.“ По томе, културу чине све духовне, творачке, и
делатне снаге у једном народу.
Треће
по реду и обухватније одређење даје култури још шири значај. Отуда и
наводи да је култура „начин живота као модел, (образац) за живот, друштвено наслеђе
које усваја група и преноси на потомке, научено понашање и обезбеђивање механизама за
нормативно регулисање понашања, низ технка за прилагођавање појединца друштву;
складиште информација и нагомиланог знања, начин мишљења, осећања и веровања,; низ
стандардних оријентација за решавање постојећи проблема; одређени симболички
системи који изражавају идеје и веровања.“ У оваквом одређењу, култура је свеколики
знак људске природе.
Зато се некад и с разлогом каже да су студије културе „теорија свега под капом
небеском“. Када се то све конкретизује, може се рећи да је култура врло широка област
људског духа у којој се преламају различити видови друштвденг и приватног живота.
Отуда област културе обухвата образовање и науку, језик и књижевност, уметност и
филозофију, митологију и обичаје, религију и црквени живот, поглед на свет и морал,
социјалне и политичке идеје, књигу и издаваштво, комуникације међу људима и медије.
Кад се има у виду сва множина значења везаних за појам културе, чини се да је
лакше рећи шта она јесте него шта није. Поготову кад се зна да овај термин може да
укључи и масовне покрете, као што су у неким деловима света биле по злу чувене
културне револуције.
Оне су биле израз тоталитарних идеја у политици, уметности и животу. У области
културе су и маргиналне групе и њихове културне посебности које су веома тешко
2
уклопиве у систем традиционалних вредности. Какав год био наш став према тим
појавама, оне јесу обележје културе, па и самог начина живота. Култура се обично двојако
представља: на једној страни је висока култура, под којом се подразумевају садржаји из
књижевности, уметности и филозофије, а на другој је страни популарна или масовна
кулура, која је прилагођена широј публици, мање вредна и краткога века. На двојству се
заснива и подела која полази од тога да је један вид културе дело плодотворног народног
духа, док је други њен вид везан за стваралачке доприносе даровитих и знаних аутора,
који једнако стварају културну историју. Сва та, али и друга питања, изучава
културологија или наука о култури.
Основни је задатак културе да облагороди човека и хуманизје свет. Отуда није
окренута само према „спољном“ свету, што значи да се култура не везује само за друштво
и његову хуманизацију. Култура подразумева и унутарње људско искуство, којим се
оплемењује појединац. Спољашњи утицај и унутрашње људско искуство повод су неким
теоретичарима да на тим основама поставе одређену разлику између термина
цивилизација и култура. По томе, култура ставља тежиште на „унутарње оплемењивање“,
за разлику од само спољашњег оплемењивања, особеног за цивилузацију.
На сличним је позицијама и Норберт Елијас (1897 – 1990), који казује да у
немачком језичком простору појам „цивилизација“ обухвата само човекову спољашњу
страну, само површину људског постојања. А реч немачког језика којом немачки човек
тумачи самога себе, којом изражава понос на властита достигнућа и, пре свега, на
властито биће, гласи „култура“. Уз сличности и подударања, ови појмови показују и
разлике у значењу. Код Француза и Енглеза „појам `цивилизација` може подразумевати
политику и привреду, религију као и технику, морал као и друштво.“
Немачко разумевање културе односи се на „духовне, уметничке, религијске
чињенице и има снажну тенденцију да подигне чврст зид између чињеница ове врсте, с
једне стране, и политичких, привредних и друштвених чињеница, с друге.“ Уз одређене
разлике у значењу, појмови улутура и цивилизација често су узимани као термини
блиског, па и истоветног смисла. При томе, кулура се више доводи у везу с оним што,
рецимо, представља немачки или француски дух, односно са унутарњим бићем народа, са
његовим врлинама и устаљеним држањем. Уз немачки дух тако се везују: образовање,
наука, молитва и песма. У вези са културом такође се користе изрази -“духовни простор“
и „духовна историја.“
На сродност и разлику ових термина скреће пажњу и Кенет Кларк (1903 – 1983) у
књизи
Цивилизација
. За све вредности мисли и духа, створене у старом веку, Кларк ће
рећи да творе древне цивилизације, које су својим значајем и величином могле да изнедре
и културне обрасце. Тада створено културно благо, које има потврду у архитектури,
вајарству, филозофији, сликарству и књижевности, није ништа друго него израз духа који
је та цивилизација изнедрила. Отуда и закључак: “Крепкост, снага, живахност, голема
снага претходила је свим великим цивилизацијама – или епохама што стварају
цивилизације.“ Без тога духа ништа се није могло десити., Стога, ако су развијена
претхришћанска или цивилизација Истока, на пример, темељ тих епоха, онда су и дела
тога доба плодови или артефакти исте цивилизације и из ње рођеног духа. Она је
омогућила услове, потребу и вољу да се дух покаже и да дела буду створена.
Цивилизација је тај дух, а култура, са свим што тај термин подразумева, њен уметнички
израз. Судбина је цивилизација да настају, да се троше и да нестану. Међутим, оно битно
и највредније у њима постаје културни образац.Тај образац, као наслеђе, остаје у духовној
и културној ризници човечанства.
4
области,. бучачки народ у Европи.“ То значи да угледање не мора да буде ни цитат ни
копирање, већ може бити основа за стварање нове и оригиналне културе. Уместо да буде
пуко подражавање, култура једног народа треба да буде стваралачка и идентитетска по
свом духу. Отуда умни Цвијић у студији -
Географски и културни
положај Србије
(1814),
закључује : “Примајући утицаје и импулсе из културније Европе, Србија их преиначава,
уноси своју садржину и непрекидно тежи да створи тип државе према народноме духу.
Истина, има доста резултата материјалне културе и науке, који остају исти и унифицирају
свет.“ Тако схваћена, култура је укрштај универзалних вредности, а тамо где је то
потребно и могуће и вредности које су израз националног духа.
У средишту ове студије су српска култура и српски културни круг у првој
половини 20. века. У њој су сагледани и они утицаји које су на ту културу и културни
круг вршиле блиске, али и вештачки стваране културе, дуго наметане вољом разних
господара овога поднебља. У раду је посебна пажња посвећена корозивном деловању
југословенске културе на српску културу и, последично, веома неповољном утицају тога
трења на новију српску историју. Такође се разматра и веза између културног круга и
културе, односно између културе и националног идентитета.
Културни круг при томе се разумева као духовни простор и духовно заједништво
једног народа или ширих заједница и куктура као њихов садржај. Тако се, на пример,
може говорити о српском, као и о општем – европском културном кругу, који се заснива
на грчком и библијском наслеђу. Унутар једнога круга постоје разнолике зоне и културни
слојеви из сфере националне или наднационалне културе. Простор културног круга често
није могуће свести на подручје одређене државе. Зато се и каже да је културни круг
географија оплемењена духом једне културе или више култура које се преплићу,
допуњују и утичу једна на другу.
Тако је и са српским културним кругом. Његов је шири и духовни и
цивилизацијски оквир Европа, а ужи – источномедитеранско- средњоевропска културна
зона. У тој зони вековима је настајала, као што и данас траје и опстаје, култура српског
народа. Граничне тачке тога круга у културној историји дужој од једног миленијума, биле
су Света Гора (Хиландар), Солун, Охрид , Скопље, Темишвар, Будим, Пешта,
Сентандреја, Беч, Трст, Дубровник, Котор, Охрид, Призрен. На том широком простору,
упоредо са српском, нстајале су и у међусобном прожимању трајале и културе других
народа. Када је реч о српској култури новога времена, посебно о првој половини 20. века,
Београд је средиште те културе и српског културног круга. Српски културни круг на
почетку 20.тог столећа доста је сужен. У том културном ареалу, уз српску, постоје и друге
националне културе.
Ова студија обликована је на тематском и на хронолошком начелу. Тематика јој је
усмерена на српску културу,тј. на њене најважније видове, личности и критичку историју
прве половине 20. века. Култура се у овој студији разумева на два начина. Најпре је
представљена као стваралачки израз историје, а не као прости одраз друштвеног живота,
а затим је сагледана као вредност која повратно утиче на друштво, и његове токове. У том
погледу, студија указује на културалност историје а не историчност културе.
Смисао таквог излагања у томе је да се појам српске културе доведе у везу и са
појмом националног идентитета, који се рефлектује у садржају културног круга. Пошто
се с разлогом говори о „пресудно важној улози културе у формирању националног
идентитета“, исто тако је разложно становиште да „суштински важне цигле у зиду
националног идентитета несумњиво долазе из области културе.“
5
Када је реч о таквој вези, “важне цигле“ у овој студији сложене су тако да омогуће
увид у то како је током прве половине 20. века грађена и разграђивана кућа српске
културе, а с њом и српска државна кућа.
2. БАЛКАНСКА КУЛТУРА У ДОБА СЕОБЕ СЛОВЕНА
(претходни уводни део, пре сеобе Словена)
Напомена:(
Није познато који су народи живели на нашим подручјима у
праисторији, ако се уопште може говорити о народима.Тек касније, у античким
временима из писаних извора сазнајемо о предсловенским становницима Балкана. Први
познати становници Србије били су Мези, Трибали и Дардани .Дардани су се преселили из
своје постојбине на Средњем Балкану у Малу Азију, а потом и у неке области Апенинског
полуострва .О њиховом претку Дардану говори се у Илијади, као ио митском претку
Тројанаца.
Иначе главне епохе праисторије су : старије камено доба или палеолит, средње
камено доба или мезолит, млађе камено доба или неолит, бронзано и гвоздено доба.
Потом долази античко доба која обухвата и наше крајеве.
Извесни пећински налази у Шумадији (Јеринино брдо код Градца и Рисовача код
Аранђерловца) говоре да је ова област била настањена и у старом каменом добу.
Археолошка ископавања открила су међутим зреле културе које спадају и средње и млађе
камено доба. Међу тим налазиштима се по богатству материјала издвајају три.
Лепенски вир, Старчево и Винча Свако од њих је средиште групе налазишта у нашој и
суседним земљама па се говори о култури Лепнског вира, Старчева и Винче.
Лепенски вир налази се у Ђердапској клисури на десној обали Дунава. Открио га је
Драгослав Срејовић1965. Реч је о великомм насељу из доба мезолита и раног неолита,
насталог између 7000 и 5500. година пре нове ер. Има око стотину грађевинских
објеката са ограђеним каменим огњиштима. Пронађене су и скулптуре монументалних
размера, најчешће људских фигура са риболиким људским главама.
Старчево је ппраисторијско налазиште југоисточно од Панчева и припада
раном неолиту око 5500 до око 4100 године пре наше ере.Материјал је нарочито
керамика, делом грубо и примитивно украшена делом са сликаним орнаментима.
Откривене су и јаме за које се мисли да су земунице.
Винча је најзначајније праисторијско налазиште у Србији. Налази се на
локалитету Бело брдо на десној обали Дунава, код села Винче. Систематско ископавање
вршио Милоје Васић од 1908. Нађено обиље материјала : оружја, оруђа од камена,
грнчарије, делом локалне производње делом увезена .Откривен велики број статуета,
међу којима је најчувенија Винчанска Венера или госпођа из Винче. Уметност је
декоративна и функционална по својој природи јер се у њој спајају човекове духовне и
материјалне потребе.)
БАЛКАНСКА КУЛТУРА У ДОБА СЕОБЕ СЛОВЕНА
Територија данашње Србије укључена је у Римско царство почетком I века нове
ере. Преко ње су прелазиле римске војске која су ратовале с народом Дачана,
настањеним с оне стране Дунава. У ту сврху је направљен први модеран пут, на најтежем
терену, пробијен кроз стене Ђердапске клисуре. Изградња је трајала 70 година, о чему
сведоче табле четири римска цара, од којих је најпознатија Tabula Traiana. Трајан је
завршио градњу пута и први мост на Дунаву код данашњег места Костол. Дуг је преко
7
„Не може бити сумње“ - пише Ердељановић“ -да су старосеодеоци, који су много
векова пре доласка Срба живели на овом земљишту и прилагодили се његовим
приликама имали и таквих културних тековина, које су Срби морали од њих примити, јер
су им биле најподесније за живот у новој постојбини или су обележавале појмове и
предмете које су Србима дотад били непознати.У такве спада напр. камена кућа и колиба,
покоји део одела, неки сточарски термини и вероватно речи из праксе сточарења и другог.
3. С Л О В Е Н С К А Р Е Л И Г И Ј А
Стара словенска вера означава народну религију и митологију Старих Словена чији
корени сежу у III миленијум пре наше ере и која је постојала све до покрштавања Словена
у средњем веку.
Словенску митологију је, на основу данас расположивих извора, тешко
реконструисати у целости. Сматра се да је веровање у живот после смрти било заједничко
свим Словенима. Најзначајнија божанства су Перун, Световид, Сварог и Дабог, али је
немогуће, са сигурношћу, закључити ко је био врховни бог словенског пантеона.
Постојање светих кипова, односно кумира, међу којима је најпознатији
Збручки стуб
, је
потврђено на целокупном словенском простору, али њихов облик, изглед и материјал
израде варирају од поднебља до поднебља. Услед различитих историјских прилика,
веровања Старих Словена су се засебно развијала, због чега се данас обично приказују и
изучавају према подели словенских народа на Јужне, Источне, Западне и данас скоро
ишчезле Полапске Словене (Лужички Срби).Основни извори за реконструкцију веровања
Старих Словена су углавном према словенском многобоштву негативно настројене,
хришћанске хронике, затим народна веровања и археолошка грађа, али је на основу њих
немогуће утврдити како функције неких божанстава, тако и постојање родбинских веза
међу њима или словенског космогонијског мита.
Најстарији запис о веровањима Словена доноси византијски историчар Прокопије
из Цезареје који је у VI веку забележио да словенска племена Анта и Склавена:„Верују да
постоји само један бог, творац муње, и да је он господар свега и жртвују му говеда и све
жртве. Штују уз то и реке и нимфе и друга нека божанства и жртвују им свима и врачају
по тим жртвама.”
Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса,
док се о религији осталих Словена — Чеха, Пољака и Јужних Словена може судити једино
на основу лингвистичких ( језичких ) остатака и фолклора..
Корисни подаци се могу наћи и у биографијама бамбершког бискупа Отона у
којима су описани његови походи против Словена на Балтику,(а посебно њихови
храмови), у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.
За стару веру Западних Словена, не постоје ваљани извори, али има неколико
старих списа који наводе нека имена словенских божанстава.
За религију Источних Словена најзначајнији извор је „Повест минулих лета“ (или
„Првобитна хроника“), хроника настала у првој половини XII века, у којој се наводе имена
богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о полку
Игорову (крај XII века), као и у полемичким списима насталим између XI и XVII века.
Битан извор представљају и уговори између Византије и Русије из 945. и 971, сабрани у
„Повестима минулих лета“.
