1
Филозофки факултет, Ниш
Тема:
Српска народна ношња
Ментор: проф. Ирена Арсић Студент:
Број индекса:
Мај, 2012.
2
Увод
Култура, уметност, обичаји и мудрост живљења чине традицију једног народа.
Традиција нашег народа богата је и неисцрпна ризница коју треба откривати, упознавати и
сачувати од заборава непроцењиве вредности које чине лепоту духа нашег народа.
Народно искуство гомилало се вековима: радом, борбом са природом и самим собом али и
вечитм трагањем за новим и непознатим. Временом ризница се мењала, некада је била
богатија, а када је народ био потиснут историјским дешавањима бивала је оскуднија.
Долазак нових генерација, тежња да се иде у корак са савременим светом, као да лагано
потискују оно што нам је у коренима. Једно од наистакнутијих места у традицији и
култури српског народа заузима народна ношња. Улога коју је имала кроз историју је израз
етничког идентитета, врста симбола са великим естетским и ликовним вредностима.
Одувек се значајна пажња поклањала одевним предметима, како у сиромашнијим тако и у
оним богатијим слојевима друштва. Без обзира на друге потребе, храну, стамбене услове и
конфор који су били далеко од повољних, лепота и раскош ношње било је нешто што се
подразумева. Наведени несклад између скромности места становања и богатства и лепоте
облачења несумњиво су уочили сви проучаваоци српске народне културе и традиције. Оно
што је још занимљивије је чињеница да су управо најсиромашнији крајеви Србије имали
најраскошнију одећу, односно становништво динарског краја. Тако је сваку област коју су
настањивали Срби карактерисала посебна ношња. По ономе што је сачувано из
деветнаестог и првих деценија двадесетог века препознаје се не само одакле је ко већ и
којој националној заједници припада, посебно у етнички мешовитим срединама. У свом
историјском развоју разноврсне ношње имале су многострука значења у животу народа,
али су биле изложене и многобројним утицајима различитих етноса, тако да осим обележја
времена у коме су шијене и ношене, садрже и одевне елементе из протеклих времена.
Страни утицаји више долазе до изражаја у градској него у сеоској ношњи. Скупоцене
тканине од којих је градска ношња израђивана радиле су скупе занатлије док је сеоска
ношња била углавном производ домаће радиности као и материјал од кога је одећа била
израђивана. Народна ношња се употребљавала до двадесетих година двадесетог века, у
новије време се употребљава на смотрама фолклора и на свадбама, док се углавном чувају
4
Војвођанска народна ношња
Плодна војвођанска равница обезбеђивала је не само житарице, него је обилато
пружала и сировину за израду људске одеће. Панонска клима са дугим и жарким летима и
веома оштрим и ветровитим зимама, условљавала је и начин облачења њених становника.
Главне сировине за израду старе српске ношње била су биљна влакна кудеље, лана и
памука. Поред биљних влакана за зимску одећу коришћена је и вуна, јагњеће и овчије
крзно, чему су погодовале основне привредне гране. Одећа деветнаестог века кројена у
домаћој радиности била је једноставног кроја. Основну платнену одећу карактерисали су
равно кројени делови одеће, чија се ширина обликовала према телу набирањем тканина.
Прихватањем у ношњи горњих хаљетака компликованијег кроја, који су у српску ношњу
дошли под утицајем градске моде и моде средње и западне Европе, нарочито бечке,
шивење овакве ношње препуштено је кројачицама. Сеоске кројачице у народну ношњу
уносе нове модне елементе што је утицало и допринело наглом губљењу српске народне
ношње у Војводини. Стара српска ношња формирана је током дугог временског периода,
те у својим одликама садржи трагове минулих епоха. Мушку одећу током деветнаестог
века лети и зими чинила је платнена одећа беле боје која је ношена до самог тела, а то су
карактеристичне широке платнене гаће и кошуља. Уз њих у неким селима северне Бачке и
у северном и средњем Банату ношене су беле плиширане сукње. Преко беле одеће
мушкарци су носили штофани црни прслук или прслук од свиле и сомота. У пролеће и
јесен ношени су горњи сукнени капути звани дороћ и кабаница. Већ у другој половини
деветнаестог века народну мушку ношњу допуњавају кратки до испод бедара капути,
такозвани рекла, бена, бекеш, јанкел. Зими су преко гаћа ношене црне чакшире, обично у
комплету са капутом. У свечаним приликама лети, млађи људи су носили плиширане беле
сукње. Срби у Бачкој нису носили гаће везене при доњој ивици или гаће са чипкама и
фронцлама, као што су носили Шокци. Мушке сукње украшаване су уз ивицу ажуром,
техником извлачења жице из основе. Сукње су се носиле све до времена првог светског
рата. Груди, кошуље украшаване су белим везом или пак везом изведеним златном жицом.
У свечаним приликама ношене су посебне шивене везене груди, нарочито украшене
златовезом које су називали формети, недра, пластрони. Оваква везена недра могла су се
5
поставити на сваку кошуљу, а увек су се могле видети испод прслука и горњег капута.
Кошуља је ношена преко гаћа, а тамо где су мушкарци носили белу сукњу, кошуља је
упасивана унутра испод сукње. Прслук је најчешће шивен од црног штофа, сомота, плиша,
али је било и прслука и од шареног свиленог броката. Старији мушкарци су носили само
прслуке црне боје. Момци су носили прслуке спреда богато украшене сребровезом или
златовезом. Као орнамент најчешће се јављају биљни мотиви, потковица, иницијали и
године. Богато украшени прслуци требало је да покажу богатство момка који их је носио.
У Банату и селима северозападне Бачке момци су као украс носили токе преко груди. Уз
летњу свечану ношњу ношене су лаковане кожне чизме или пак кожне опанке и папуче
код сиромашнијих. Главу су покривали црним филцаним шеширима. За време хладнијих
дана и зими мушка ношња допуњавана је топлијим хаљетцима. Преко кошуље облачена је
топлија кошуља од дебљих тканина, звана кошуљац као и други делови одеће са дугим
рукавима шивени од сукна. Зими је облачен пршњак и кожух од крзна као и крзнена дуга
одећа опаклија, дуцин или бундаш.Уз реклу, бену или јанкел шију се и штофане панталоне
које су у почетку биле сукнене такозване граничарске или на узенгије. Касније ове
панталоне се праве у црној боји. Око 30-тих година 20. века ношене су и чакшире на
шунке које су ношене искључиво уз чизме, а дошле су у сељачку моду под утицајем
чакшира војничке униформе старе југословенске војске. Зими су уз крзнену одећу носили
и крзнене капе на глави – шубаре. Као обућу у зимским данима ношене су чизме или
опанци са обојцима. Обојци су временом замењени чарапама природне боје вуне или
црвеним. У Бачкој је била карактеристична и дрвена обућа која је ношена зими када је
блато и снег. Кломпе су биле веома широког стопала тако да се лако ходало по блату и
снегу а да би биле топлије стављали су сламу и сено унутра. У другој половини 19. века
ношене су и ципеле. Младе жене и девојке косу су сплитале у две плетенице које су
ношене слободно пуштене низ леђа или обавијане око главе или само на потиљку у пунђу.
У свечаним приликама младе жене после удаје док не добију прво дете или док не дође
нова млада у кућу ишле су са џегом на глави. Првобитно џегу је чинила најчешће црна
мања троугласта марама касније се развила у посебну шивену капицу која се састојала из
два дела: капице која је покривала пунђу и део косе око ње и доњег дела који је падао низ
врат. Најчешће су украшаване златним везом по чему их у неким крајевима називају
златаре. У Сомбору и околним салашима уместо џеге ношен је убрђај.
