уводно предавање 22.2.2022

Средњи вијек

– почетак проучавања српске књижевности

Средњи вијек има своју оквирну временску одредницу: од распада Римског царства (385. година) и
од 486. г. када је германски краљ Одоакар збацио последњег римског цара Ромула, па до пада
Цариграда 1453. године и када је Колумбо открио Америку.

друштвени оквир –

феудализам

религија –

хришћанство

етички кодекс –

витештво

•

рани средњи вијек

– од IV/V вијека до IX в

•

развијени средњи вијек

– од XII в. до XIV в.

•

касни средњи вијек

– од XIV до XV

Словенска писменост развија се од IX вијека и од тог времена српска литература развија књижевне
форме које његује црква: литургијски текстови, теолошки трактати, житија, бесједе (хомилије);
вјерске, алегоријске, теолошке и поучне пјесме, црквене пјесме, химне; моралистичке и духовне
драме, историoграфска и правна дјела, енциклопедије, зборници.

На романским, германским и словенским језицима настају епови. (англ. Беовулф, шпан. Пјесма о
Сиду, гер. Пјесма о Нибер, рус. Слово о походу Игоровом)

Развија се поезија на народном језику – низ врло сложених пјесничких форми: канцона, сестина...

Настају средњовјековни романи на западу - витешки романи током 12 вијека. ( фр. Роман о
Александру Великом, Роман о Теби, Роман о Ваарламу и Јоасафу, Роман о Енеји, англ. Краљ
Артур и витезови округлог стола)

Током позног средњег вијека под утицајем Овидија и Хорација јавља се на латинском језику
световна, противцрквена поезија (теме: чулна љубав, вино, радост живота) – писали су је студенти
и путујући свештеници – вагани, отуд назив

ваганска поезија

. Имала је велики утицај на

стваралаштво Франсоа Вијона.

Образовање и развој писмености били су везани за манастире и дворове, а учитељи су били
свештеници. Средњевјековна умјетност и филозофија су биле теолошког карактера, као и
природне науке – библијско стварање свијета.

Јужни Словени у средњем вијеку

Сусрет са хришћанством значио је сусрет са источном и западном културом , што је
проузроковало прожимања и мијешања у поетици текстова. Писана српска књижевност почиње на
старословенском језику који је наднационални. Преведени су, најприје, обредни и библијски
текстови, а потом и друга дјела за развој хришћанског живота: дјела поезије, догматике, историје,

земљописа, медицине (љекарства), апокрифна дјела. У средњем вијеку српски народ, заједно са
осталим Словенима, улази у широки круг европско-медитеранске културе. Српска књижевност
средњег вијека је израз епохе којом су уписани у књижевност. Била је условљена развојем
феудалног друштвеног поретка и чињеницом да се развијала у крилу цркве.

Чиниоци који одређују стару српску књижевност:

православље

духовно наслеђе Византије

старословенски језик

Библија

Стари Завјет:

Пет књига Мојсијевих

, хебрејских Тора, које говоре о постању и историји Јевреја до пада у

Египатско ропство ( стварање свијета, Адам и Ева, велики потоп, Вавилонска кула, пенеалогија о
прецима хебрејским и четири патријарха: Авраму, Исаку, Јакову и Јосифу

Наредне четири књиге

: Излазак, Левицка, Бројеви и Закони поновљени

– бјекство из

Египта, четрдесетогодишње лутање у пустињи од Египта до Канана

Слиједе

Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Књига о Рути, I и II књига Самуилова, I и

II књига о царевима, I и II књига дневника, Књига Језрина и Књига Немијина

(приче о Самсону и

Далили, Давиду и Голијату, о премудром Соломону, о чудима пророка Илије)

Списи (новелистичи карактер

): Књига о Јестри, Књига пророка Јоне, Књига

пророка

(Исајие, Јеремија, Језеки, Данило и 12 малих) – у овом дијелу се налазе ријечи пророка

које су опомене, поуке, визије; Књига о Јову, Псалми Давидови, Књига проповједникова, Пјесма
над пјесмама

Нови Завјет – настали другом половином првог вијека и почетком другог вијека; живот Исуса
Христа; по садржини се дијели на три цјелине:

Четири Јеванђеља

( Јеванђеље по Марку је најстарије)

Апостол

– апостолска дјела и посланице ( говоре о томе шта се десило након Христове

смрти и васкрсења)

Откровење Јована Богослова

(визија судњег дана и обнове свијета након њега)

предавање 1.3.2022.

Просветитељски рад Ћирила и Методија; Развој словенског писма

Глагољица је старије писмо, настало 863. године, које су Ћирило и Методије створили по угледу
на грчку минускулу, а вјероватно и по угледу на самарићанско, готско и коптско писмо.
Константинова глагољица карактеристична је по облику слова и то писмо карактеришу оба слова

Грмковићеви и Михиновићеви одломци с краја џии и почетка XIII вијека. И у каснијим,
ћирилским споменицима налазили су се трагови глагољице.

Ћирилски најстарији споменик с подручја српсог говорног подручја је Темнички натпис с краја X
или почетка XI вијека. Он представља један од најстаријих натписа и споменика старословенске
писмености на Балканском полуострву. Пронађен је 1910. у Горњем катуну код Варварина, а данас
је дио археолошке збирке Народног музеја у Београду. Натпис је епиграф и сличан је натпису
попут Хумске плочеиз истог доба. На Темничком натпису налазе се имена 10 од 40 севастијских
мученика, а у писању имена појављују се облици једнине и множине.

Ћирилске књиге:

Савина књига, Зографско јеванђеље, Супрасаљски зборник, Вукоманово

јеванђеље, Мирослављево јеванђеље

Поред преводилачког рада Ћирила и Методија, Ћирило је написао Кратку похвалу Св. Григорију
Богослову који се налази и забиљежена је у житију Св. Ћирила – дјело од осам редова, гдје се
аутор у виду молитве обраћа црквеном оцу Св. Григорију. Постоје и три списа посвећена
Клименту Римском – црквене пјесме, кратка историја и свечано слово.

За рад Ћирила и Методија важна су и дјела посвећена њима – Панонске легенде ( житије Ћирилово
и житије Методијево) су на почетку праћења српске књижевности и на почетку упознавања са
жанром у којем се налазе.

вјежбе 7.3.2022.

Израз средњи вијек сковали су Италијани, каснија раздобља дефинишу средњи вијек као
доминацију празновјерја. Извјесна је повезаност са феудалном хијерархијом.

У периоду средњег вијека развија се религиозна књижевност. Књижевни жанрови које ми
преузимамо су, углавном, преузети из Византијског средњовјековног – дух који је био и
политички. Када је у питању лирика, говоримо о различитим облицима црквеног пјесништва –
химне, похвале, канони и други облици. У епици долази до развоја хагиографије, биографије,
бесједе, апокрифа.

Развој писаног језика је текао напоредо са усменим говором. Писани словенски језик постаје
значајан поред грчког и латинског.

Житије Ћирилово

Не можемо утврдити ауторство овог списа. Ова хагиографија уобличава необичност Ћириловог
живота, уводе се чуда, наглашава се Ћирилова ученост, пореди се са Исусом. Чести су осврти на
Свето писмо.

Форма нарације: честа питања – шта је филозофија, значење икона, значај словенске књиге;
полемика са тријезичницима. Нарочито се издваја величање словенског писма.

Житије Методијево

По обиму је мање и сажетије. Истиче се више реалног приповједања, а мање фантастике.
Засновано је на анегдотском причању. Хармонично је и складно грађено са кратким поглављима.

Житија или хагиографија – заједнички назив за приказивање живота светог у византијској
традицији. Житија представља словенску верзију византијске хагиографије. Поријекло житија
везује се за Мартириј што су свједочанства о првим хришћанским ученицима. Најстарија житија
посвећена су Св. Ћирилу и Методију.

Већ у житију Ћириловом имамо разлике између хагиографију и словенског житија. Наиме у
житију се више развија историјско приповједање. Житије за циљ имају да опишу и прославе
знамените личности. Житије су понашање ликова у овоземаљском свијету уздизале до идеје о
вјечном постојању, сложен жанр и у његовом саставу често могу бити други и мањи жанрови
какве су похвале, посланице, бесједе, родослови и љетописи.

По свом облику житије може бити:



реторско – које слиједи хагиографски концепт, има развијену нарацију и детаљно
приказује животопис светитеља



пролошко – који чини саставни дио богослужбене праксе и групише се у зборнике

Житије не представља документаристички књижевни жанр.

Композиција житија подразумјева:



заглавље – обично садржи наслов и вријеме датирања рукописа



предговор – предмет приповједања



централни или главни дио – приповједа се о родитељима светитеља, одлуци да се посвети
Богу, школовању, жртвовању за вјеру и његовој смрти и чудима на гробу светог



закључак

предавање 8.3.2022.

Панонске легенде; Климент Охридски и Наум Преславски

Житије Ћирилово:

Ауторов узор је Св. Григорије Богослов, црквени отац из IV вијека. Житије је атипично –
одступање од правила писања житија (карактеристичан почетак, карактеристичан мотив који
опредјељује јунака за духовни живот, поступност, редослед). У структури се примјећује
специфична дијалошка страна – „на постављена питања Ћирило одговори“, па се тако у односу на
његову личност, на његово образовање и знање говори о разумјевању филозофије и хришћанског
живота (шта је то филозофија, о поштовању икона, о књигама, расправа о тројезичницима).

•

сукцесивност – један мотив подстиче други, редослед ствари који прави композицију ( био

је 7. најмлађе дијете, дјетињство, мотив снова – симболични слови, одлазак у Цариград на даље
студије, одлазак код брата)

Аутори житија су личности везивали за врлине библијских јунака. У обликовању овог лика
доминира снага његовог интелекта – експониран је мотив мудрости који је у духу и насљеђу
Премудрог Соломона. Одгонетање садржаја свједочанства исписаног на Соломоновој чаши
представља инкорпорираност текста који има естетску вриједност, који је потпуно у складу са