Протојереј др Нинослав Качарић

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР МЕСИЋ

ИСТОРИЈАТ БАНАТСКЕ ЕПАРХИЈЕ

Некадашњи изглед парка Владичанског двора у Вршцу

Први помен о Српској православној епархији банатској имамо с краја

петнаестог  века,  у  доба  владавине  Банатом  деспотске  породице  Бранковића.  По
предању, епископска катедра је основана 1481. године у манастиру Месићу, а први
епископ  постао  је  јеромонах  Партеније.  Манастир  Хиландар  на  Светој  гори
атонској,  кога  су  основали  свети  Симеон  Мироточиви и  свети  Сава 1198.  године,
као највећи расадник духовности, писмености, културе, у то доба је упућивао своје
најбоље монахе на епископска послушања у матицу а и шире, и они су спроводили
просветитељску а потом и државничку  улогу у очувању идентитета нашег народа
који је пао под турско ропство. Јеромонах Партеније је стигао у Банат препоруком
хиландарског игумана Атанасија, да духовно сабере развејани народ који је утекао
из  отоманске  тамнице  у  коју  је  Србија  претворена.  Разлог  оснивања  Епархије  на
овим  просторима  јесте  вишевековни  континуитет  монашког  станишта  које  је  по
предању  основао  свети  Сава  као  и  велика  миграција  православних  Срба  на
просторе јужног Баната. Први Архиепископ српски Сава Немањић је 1225. године
упутио  на  просторе  тадашње  Јужне  Угарске  из  манастира  Жиче  јеромонаха
Арсенија  Богдановића  Сремца,  да  подигне  православну  светињу  под  обронцима

Карпата где су живели словени глагољаши. Манастир Месић је вероватно прво
српско светилиште које су Немањићи основали на простору тадашње Угарске.

Падом Србије под турску власт 1459. године, потом и укидањем Пећке

патријаршије од стране Турака, био је  угрожен престо Српске православне цркве.
Злочини  Азијата,  насилна  исламизација    и  гушење  православља  произвели  су
миграције Срба  у Јужно Угарско царство. Друга половина петнаестог  века остаће
забележена  по  великим  сеобама  које  су  повеле  угледне  личности  тога  времена,
црквени великодостојници и деспоти, уливајући народу веру у опстанак. Сабрање
Срба по рубовима Угарског царства створило је касније снажну пограничну армаду
у  одбрани  хришћанске  Европе  –  војну  крајину.  Срби  су  населили  рубове  Јужне
Угарске  по  позиву,  уз  највишу  могућу  плаћену  цену  за  земљу,  заложеним
животима.  Управо  у  том  невремену,  у  предасима  битака  са  Турцима,  започиње
расађивање  духовности  и  лепоте,  подизање  манастира  који  су  ван  матице
придржавали  трон  светосавља.  Мађари  већ  у  петнаестом  веку  ове  просторе
називају „расција“ (Србија). О првом вршачком Владици Партенију, данас, писани
трагови  нису  остали  сачувани,  али  кроз  архитектонску  заоставштину  Бранковића,
посебно светог деспота Јована, који је други ктитор манастира Месића и сужитељ
епископа  Партенија,  стичемо  слику  тих  времена.  Оно  што  данас  знамо  је  да  је
седиште  епископа  манастир  Месић  –  манастир  Светог  Јована  Претече,
архитектонски  обновљен  подизањем  нове  цркве,  озидани  су  нови  конаци,
укрупњен је манастирски посед и подигнути виногради. Монаси манастира Месића
постају  пионири  вршачког  виноградарства,  а  добра  капљица  дарова  винограда
господњих  уз  лепу  надокнаду  стизала  је  на  трпезе  српских  деспота,  али  и  до
дворова  западних  краљевстава.  Манастир  Месић  постаје  снажно  духовно
сабориште и први административни центар српског народа из кога ће се касније с
друге  стране  брега  развијати  варош  Вршац.  Процват  монаштва  захтевао  је  и
процват  манастира  у  новонасталој  вршачкој  дијецези.  Озидани  су  манастири
Светих  Архангела  Михаила  и  Гаврила  (данас  обновљени  манастир  Средиште),
Свети  Ђурађ,  Партош,  Златица,  Шемљуг,  Кусић,  а  ктитори  су  били  свети
Бранковићи – мајка Ангелина и синови Јован и Максим.

Садашњи изглед Владичанског двора у Вршцу

„Почетком јуна 7102. године од створења света, а 1594. године од рођења

Господа  и  Бога  и  Спаса  нашега  Исуса  Христа,  зби  се  велики  бој  између  турске
војске  и  српских  устаника  из  Баната.  Срби  су  жестоко  нападали,  а  Турци  се
очајнички бранили. Страшан је био звекет оружја, а још страшнији крици рањених.
Бог и Свети Сава помогоше српским устаницима те силно поразише турску војску.
Од  11.000  једва  се  спасло  само  1000,  а  међу  погинулим  Турцима  био  је  Софи
Синан-паша  и  још  тројица  бегова.  Доцније,  Срби  ипак  нису  могли  војничким
средствима  одржати  освојене  територије  Баната,  те  су  наново  пали  под
многољудну турску силу. Епилог банатског устанка је спаљивање моштију Светог
саве на Врачару од стране Синан-паше и мученичко погубљење вршачког епископа
Теодора Несторовића, кога су Турци живог на мех одерали.“ Одран на мех значи да
су  турски  крвници  епископу  Теодору  кожу  одерали  од  ногу  до  врата,  као  што  се
дере  кожа  јагњету.  Епископија  вршачка,  у  манастиру  Месићу,  наново  је  била
разорена.  Народ  и  монаси  су  се  нашли  у  бегу  по  вршачким  планинама  на  чијим
пропланцима  је  ширен  антиминс  и  служена  служба  Божија.  Наш  народ,  сходно
наметнутој ситуацији-честим прогонима од стране Турака, за своје домове изабрао
је  градњу  земуница  и  колиба,  а  напушта  се  и  земљорадња  и  посвећује  се  пажња
сточарству  које  је  било  покретни  капитал  народа.  У  подножју  вршачког  горја,
„чукурмали“,  Азијати  подижу  чадоре  и  џамије,  а  са  њима  је  и  хашиш  доспео  у
Банат.

Пад панонских равница под турску власт приморао је вршачке владике да

седиште епископије изместе у Карансебеш ( данаш варош на територији Румуније).
Било  је  то  током  XVII  и  почетком  XVIII  века.  Епископска  катедра  физички  је  у
Вршцу  од  1763.  године,  када  је  епископ  Јован  (  Георгијевић)  Ђорђевић  подигао
владичанску резиденцију. Од тога доба, Вршац постаје  административно седиште
вршачких православних српских епископа.

ИСТОРИЈАТ БАНАТСКИХ МАНАСТИРА

венцу светилишта подигнутих далеко од очију света и путева освајача

смештени под обронцима  планинских  масива, рубовима  равнице, обалама река и
клисурама  уписана  је  Света  гора  банатска  и  њени  древни  манастири:  Месић,
Златица,  Средиште,  Шемљуг,  Кусић,  Базјаш,  Партош,  Свети  Ђорђе,  Бездин,
Ходош,  Арад...  Величанствену  духовну  прошлост  банатског  горја  чинило  је  50
монашких општежитељних станишта.

Планински предео Баната започиње вршачком живописном гором која се

простире  у суседну Румунију.  По геолошком саставу вршачке планине старије су
од  Карпата.  На  овом  раскршћу  светова  у  првој  половини  IX  века  појавило  се
источно – грчко православље. Духовна мисија подизања првих манастира везује се
за  словенску  браћу,  свете  апостоле  Ћирила  и  Методија.    Банатска  гора,  како
предање  казује,  у  првој  половини  XIII  века  постаје  место  сакупљања  српских
монаха  оснивањем  манастира  светог  Јована  Претече  (Месић)  и    Златице  на  реци
Нери  (данас  у  Румунији).  Подизање  ових  манастира  доводи  се  у  везу  са  јачањем
српске  државе,  проглашавањем  Краљевине  Србије  1217.  године  као  и
аутокефалности  Српске  православне  цркве  1219.  године.  Наиме,  трудом

Архиепископа  српског  Саве  Немањића  у  дипломатским  контактима  са  угарским
краљем  Андријом  II  добијена  је  сагласност  за  подизање  српских  манастира.
Историјски  гледано

током XII века у јужном угарском царству значајан је био

утицај  банатских  Срба,    они  су  имали  своје  кнежевине  и  жупаније,  а  крајем  XII
века  оне  су  неправедно  угашене  и  замениле  су  их  угарске.  Било  је  то  за  време
владавине  Беле III.  У наредним вековима сплетом политичких околности, турским
ратним походом на Балкан Јужно Угарско царство постало је усуд Србима.

Манастири епархије банатске у старини налазили су се добрим делом под

јурисдикцијом Српске православне Епархије вршачке.   Реорганизацијом Епархије
вршачке  -  припајањем  дела  темишварске,  1931.  године      Епархија  добија  назив
Банатска.  Епископија  банатска    данас  се  простире  на  9830  км²  и  дели  се  на  12
архијерејских намесништава: алибунарско, белоцркванско, вршачко, житиштанско,
зрењанинско,  кикиндско,  ковинско,  новобечејско,  новокнежевачко,  оповско,
панчевачко  и  сечањско.    На  територији  Епархије  налази  се  око  150  цркава  из
периода од 18. до 20. века и 9 манастира из периода од 13. до 20. века у: Месићу
(код Вршца), Средишту (код Вршца), Хајдучици (код Пландишта), Баваништу (код
Панчева),  Војловица  (Панчево),  Свете  Меланије  (Зрењанин),  Свете  Тројице
(Кикинда),  Светих  четрдесет  мученика  севастијских  у  Гају  код  Ковина  и  Светог
великомученика  Димитрија  у  Влајковцу.  Многи  манастири  и  цркве  Епархије
вршачке, разграничењем Краљевине СХС, остали су  у  суседној  Румунији и данас
припадају Српској православној епархији темишварској.

МАНАСТИРИ ЕПАРХИЈЕ БАНАТСКЕ ДАНАС

У Епархији банатској

данас има

манстира

: 4

мушка

женских,

са укупно шест свештеномонаха, два монаха, два искушеника, двадесетдве
монахиње и четири искушенице

1. Манастир Војловица

код Панчева је мушки манастир изграђен

1389. године и посвећен je Сабору Светих архангела. Са

јануаром

2007.

године

сестринство

овог

манастира

је

поверено јеромонаху

Димитрију (Лазићу)

Од  маја  месеца  2006.  године,  у  манастиру  Војловици  се  традиционално
прослављају  дани  светог  владике  Николаја  српског,  2.  и  3.  маја,  богослужбено-
молитвеним слављем као и низом предавања и трибина под називом „Светосавље
данас-изазови  и  одговори“,  са  темама  и  циљем  очувања  српске  православне
традиције  и  богослужбеног  вековно-утврђеног  поретка,  уз  учешће  еминентних
предавача,  професора  и  академика,  и  присуство  великог  броја  верног  народа  из
свих крајева наше земље.

2. Манастир Средиште

Малом Средишту је мушки манастир

изграђен у петнаестом веку, срушен до темеља од стране Турака, и поново изграђен
2000. године. Посвећен је пресветој

Богородици

Тројеручици

Настојатељ

манастира  je  архимандрит  Нектарије  (Татарин),  и  у  братству  манастира  су  још
један  јеромонах,  један  монах  и  два  искушеника.  Манастир  има  и  манастирски
виноград  добијен  од  стране  Вршачких  винограда

и 2004. године је направљено

прво вино манастира Средишта

Манастир Светог Јована Претече – Месић

Манастир Месић са новоизграђеним делом конака

Источно од Вршца на удаљености од 9 км. у пасторалном пределу подножја

вршачког  брега  налази  се    манастир  Месић  или  како  је  у  старини  био  називан
''Светопретечин манастир горе вршачке''. По древном предању основао га  је 1225.
године  жички  јеромонах  Арсеније  Богдановић  –  Сремац  под  благословом  првог
архиепископа српског Саве Немањића. Манастир неимарски процват стиче у време
деспота Јована Бранковића који важи за другог ктитора. Наиме, свети деспот Јован
Бранковић с краја петнаестог века ''заменио'' је стари храм за нови,  подигао конаке
и  укрупнио  манастирски  посед.  Манастир  од    1481.  године  постаје  седиште
епископске катедре вршачке.

Изливи турског зла, након буне, означили су и свршетак вршачког

владичанства у манастиру Месићу. Банат се у XVI веку делио на две православне
епархије: Вршачку и Липовску. Последице устанка по Србе су биле застрашујуће –
пустош и глад, а како стари записи кажу: ''да је отац чедо за хлеб продавао и син
оца, кум кума и брат брата, те је за људско чељаде, као роба, плаћано једва по 5
гроша, док је у исто време један во цењен и по 15 дуката.''

Током XVI века у манастиру Месићу је основана школа коју су водили

учени монаси.

Манастир Месић све до одласка Турака из Баната 1716. године бележио је

тужне странице своје историје. Осамнаести век у манастиру памтиће се по обнови
светилишта и помоћи руске императорке Јелисавете Петровне. Наиме,
крушедолски јеромонах Мојсије Стефановић посетио је 1743. године Русију -