Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije

Maja

STANIVUKOVI

Ć

*

SRPSKO

ME

Đ

UNARODNO

PRIVATNO

PRAVO

U

VREMENU

TRANZICIJE:

PROMENJEN

ZNA

Č

AJ

DRŽAVLJANSTVAI

PREBIVALIŠTA

1.

UVOD

Srbija

je

svoje

me

đ

unarodno

privatno

pravo

dobila

nedavno

(2003.

godine)

u

nasledstvo

od

Savezne

Republike

Jugoslavije.

To

se

desilo

usva

‐

janjem

Ustavne

povelje

državne

zajednice

Srbija

i

Crna

Gora,

koja

je

odredila

da

ova

materija

ne

spada

u

nadležnost,

odnosno

da

nije

pred

‐

vi

đ

ena

kao

„posao

ʺ 

novostvorene

državne

zajednice.

1

Do

tada

je

me

đ

u

‐

narodno

privatno

pravo

bilo

regulisano

saveznim

Zakonom

o

rešavanju

sukoba

zakona

sa

propisima

drugih

zemalja

koji

je

SR

Jugoslavia

nasle

‐

dila

od

bivše

SFRJ.

Prema

Ustavnoj

povelji,

zakoni

savezne

države

izvan

poslova

Srbije

i

Crne

Gore

primenjiva

ć

e

se

kao

zakoni

država

  č

lanica

do

donošenja

novih

propisa

od

strane

država

  č

lanica,

osim

zakona

za

koje

skupština

države

  č

lanice

odlu

č

i

da

se

ne

primenjuju.

2

Na

osnovu

toga,

Zakon

o

rešavanju

sukoba

zakona

postao

je

zakon

Republike

Srbije,

a

tako

đ

e

i

zakon

Republike

Crne

Gore,

s

tim

da

važi

do

onog

momenta

dok

te

države

ne

donesu

sopstvene

zakone

o

me

đ

unarodnom

privatnom

pravu,

ili

dok

se

ne

dogovore

da

ovaj

posao

zajedni

č

ki

povere

državnoj

zajednici.

3

Za

sada

Srbija

nije

koristila

svoju

novu

zakonodavnu

nadle

‐

žnost

u

oblasti

me

đ

unarodnog

privatnog

prava,

osim

u

domenu

ste

č

aja

sa

inostranim

elementom.

4

Kada

zakonodavac

bude

odlu

č

io

da

interve

‐

niše

na

ovom

polju,

stru

č

na

javnost

treba

da

mu

ponudi

dobro

promiš

‐

ljena

rešenja

kako

bi

mogao

da

se

donese

jedan

kvalitetan

zakon

koji

bi

potrajao

bar

koliko

i

raniji

savezni.

Sa

milionima

iseljenika,

stotinama

hiljada

izbeglica

i

sve

ve

ć

im

brojem

dvojnih

državljana,

Srbija

je

svakako

zemlja

kojoj

treba

savremeno

me

đ

unarodno

privatno

pravo.

*

Prof,

dr

Maja

Stanivukovi

ć

,

Pravni

fakultet,

Univerzitet

u

Novom

Sadu.

1

Ustavna

povelja

državne

zajednice

Srbija

i

Crna

Gora,

 č

lan

19.

2

Ustavna

povelja

državne

zajednice

Srbija

i

Crna

Gora,

 č

lan

64.

3

To

mogu

udniti

na

osnovu

 č

lana

17.

stav

2.

Ustavne

povelje.

4

Vidi

Zakon

o

ste

č

ajnom

postupku,

 č

lan

148.

(„Službeni

glasnik

RS

ʺ

,

br.

84/2004).

‐

45

 ‐

Srpsko

me

đ

unarodno

privatno

pravo

u

vremenu

tranzicije:

promenjen

zna

č

aj..

‐

45

 ‐

Bivši

savezni

Zakon

o

rešavanju

sukoba

zakona

sa

propisima

drugih

zemalja

u

odre

đ

enim

odnosima,

donet

je

u

julu

1982.

godine,

a

stupio

je

na

snagu

1.

januara

1983.

godine.

Uskla

đ

en

je

sa

Ustavom

Savezne

Repu

‐

blike

Jugoslavije

u

oktobru

1996.

godine.

Prilikom

uskla

đ

ivanja,

izvršene

su

neznatne

sadržinske

izmene

i

skra

ć

en

je

naziv

zakona.

To

je,

dakle,

zakon

koji

nije

menjan

više

od

dvadeset

godina.

Izdržao

je

sve

politi

č

ke

mene

koje

su

pratile

našu

teritoriju

i

primenjivan

je

u

praksi.

Me

đ

utim,

njegov

prelazak

sa

saveznog

na

republi

č

ki

nivo

ima

za

posledicu

da

se

postoje

ć

i

zakonski

tekst

ne

može

više

automatski

primenjivati

u

praksi

bez

dodatnih

objašnjenja

i

tuma

č

enja.

Postoje,

naime,

znatne

dileme

oko

toga

kako

treba

shvatiti

neke

od

njegovih

odredaba

u

novom

kontekstu

 ‐

na

primer,

da

li

termine

jugoslovensko

državljanstvo

i

jugoslovenski

dr

‐

žavljanin

koji

se

u

zakonu

pojavljuju

više od

dve

stotine

puta,

sada

treba

popunjavati

odgovaraju

ć

im

državljanstvom

država

 č

lanica,

ili

državljan

‐

stvom

SCG.

5

Sli

č

no

je

i

sa

pitanjem

tuma

č

enja

izraza

kao

što

su

sud

SRJ,

prebivalište

na

teritoriji

SRJ,

pravo

SRJ

i

sli

č

no.

Ima

argumenata

za

usva

‐

janje

jednog

i

drugog

tuma

č

enja,

ali

ih

ovde

ne

ć

emo

iznositi.

Konstatuje

‐

mo

samo

da

takvo

stanje

ne

može

dugo

trajati

i

da

 ć

e

zakonodavac

mora

‐

ti

da

interveniše

da

bi

se

izbegla

razli

č

ita

tuma

č

enja

zakonskog

teksta.

Pored

zna

č

ajne

transformacije

našeg

pravnog

sistema,

tokom

posled

‐

nje

decenije

u

zemlji

i

u

svetu

odigrale

su

se

i

druge

promene

koje

uti

č

u

na

primenu

zakona

i

dejsrva

njegovih

odredaba.

Uzete

u

celini,

one

sva

‐

kako

iziskuju

da

se

preispita

da

li

zakonska

rešenja

i

dalje

odgovaraju

potrebama

naše

države

i

njenih

gra

đ

ana.

Neke

od

tih

promena

direktno

se

ti

č

u

državljanstva

koje

u

zakonu

ima

prominentnu

ulogu

kao

ta

č

ka

vezivanja.

Druge,

mada

se

ne

ti

č

u

direktno

državljanstva,

mogu

da

uti

‐

č

u

na

opredeljenje

zakonodavca

u

pogledu

zna

č

aja

koji

 ć

e

ubudu

ć

e

dati

ovoj

ta

č

ki

vezivanja.

Pre

nego

što

opišemo

promene

o

kojima

je

re

č

,

pod

‐

setimo

se

kakve

su

okolnosti

vladale

u

vreme

kada

se

zakonodavac

opre

‐

delio

za

postoje

ć

a

rešenja.

2.

DRŽAVLJANSTVO

I

PREBIVALIŠTE

U

VREME

DONOŠENJA

ZAKONA

O

REŠAVANJU

SUKOBA

ZAKONA

U

osnovni

predmet

Zakona

o

rešavanju

sukoba

zakona

sa

propisima

drugih

zemalja

spada

odre

đ

ivanje

merodavnog

prava

za

gra

đ

anskopra

‐

vne

i

trgovinskopravne

odnose

sa

inostranim

elementom,

odre

đ

ivanje

me

đ

unarodne

nadležnosti

sudova

i

drugih

organa

koji

rešavaju

o

takvim

5

U

novom

Zakonu

o

parni

č

nom

postupku

RS,

u

  č

lanovima

koji

su

u

ranijem

save

‐

znom

zakonu

pominjali

državljanstvo

SRJ,

sada

se

poziva

na

državljanstvo

SCG

(na

primer,

č

l.

42,60,

82.

i

130).

Vidi,

tako

đ

e,

Zakon

o

parni

č

nom

postupku

RCG,

 č

l.

41.

i

130.

Srpsko

me

đ

unarodno

privatno

pravo

u

vremenu

tranzicije:

promenjen

zna

č

aj

državljanstvo

(ako

je

država

 č

ije

je

državljanstvo

ste

č

eno

dozvoljavala

sti

‐

canje

svog

državljanstva

bez

otpusta

iz

ranijeg

državljanstva)

i

kada

su

bila

u

pitanju

deca

naših

državljana

u

inostranstvu

koja

su

istovremeno

sticala

naše

državljanstvo

po

poreklu

i

državljanstvo

države

u

kojoj

su

živeli

sa

roditeljima,

ro

đ

enjem

na

teritoriji

te

države.

U

najve

ć

em

broju

slu

č

ajeva,

dakle,

državljanstvo

je

predstavljalo

pogodnu

ta

č

ku

vezivanja

za

naše

državljane

jer

je

ukazivalo

samo

na

jedno

pravo

  ‐ 

naše

pravo.

U

retkim

slu

č

ajevima

kada

je

sud

morao

da

odlu

č

uje

o

pravima

lica

koja

su

pored

doma

ć

eg

imala

još

jedno

državljanstvo,

problem

se

rešavao

pravi

‐

lom

o

davanju

primata

doma

ć

em

državljanstvu.

Inostrano

državljanstvo

nije

se

uzimalo

u

obzir,

 č

ak

i

ako

bi

predstavljalo

jedino

zajedni

č

ko

drža

‐

vljanstvo

stranaka

 ‐ 

po

principu

isklju

č

ivosti

doma

ć

eg

državljanstva.

Zakonodavac

je

kao

drugu

ta

č

ku

vezivanja

koja

je

trebalo

da

obezbe

‐

di

primenu

na

č

ela

najbliže

veze

u

našem

me

đ

unarodnom

privatnom

pra

‐

vu

odabrao

prebivalište

fizi

č

kih

lica.

Na

primer,

u

porodi

č

nim

odnosima

koji

se

ne

mogu

podvrgnuti

pravu

državljanstva

zbog

toga

što

svi

u

č

esni

‐

ci

nisu

doma

ć

i

državljani,

naj

č

eš

ć

e

se

kao

supsidijarni

element

vezivanja

pojavljuje

njihovo

zajedni

č

ko

prebivalište.

Pošto

se

nadležnost

doma

ć

eg

suda

retko

može

zasnovati

ako

bar

jedna

od

stranaka

nema

prebivalište

u

zemlji,

primena

ovog

principa

na

odre

đ

ivanje

merodavnog

prava

 č

esto

ta

‐

ko

đ

e

dovodi

do

primene

doma

ć

eg

prava.

Nadležnost

doma

ć

eg

pravosu

đ

a

za

sve

vrste

sporova

sa

inostranim

elementom

može

se

zasnovati

na

prebi

‐

vaJištu

tuženog

u

našoj

zemlji.

Pored

toga,

prebivalište

tuženog

ima

ulogu

dodatnog

uslova

u

odre

đ

ivanju

isklju

č

ive

nadležnosti

doma

ć

eg

pravosu

‐

đ

a

u

porodi

č

nim

stvarima

doma

ć

ih

državljana.

Stranci

su,

po

propisima

koji

su

važili

u

vreme

donošenja

ZRSZ,

teško

mogli

ste

ć

i

prebivalište

u

našoj

zemlji,

tako

da

je

primena

ove

ta

č

ke

vezivanja

u

praksi

obezbe

đ

iva

‐

la

oba

cilja

  ‐ 

kako

nadležnost

suda

najbliže

veze

i

primenu

prava

najbliže

veze,

tako

i

primenu

doma

ć

eg

prava

pred

doma

ć

im

sudom.

Izbor

prebivališta

kao

supsidijarne

ta

č

ke

vezivanja

u

odnosu

na

drža

‐

vljanstvo

zasnovan

je

na

pretpostavci

da

se

samo

jedno

mesto

može

sma

‐

trati

prebivalištem.

Na

osnovu

ove

pretpostavke,

svako

fizi

č

ko

lice

ima

sa

‐

mo

jedno

prebivalište

i

to

je

ujedno

ono

mesto

sa

kojim

je

to

lice

najtešnje

povezano,

mesto

u

kome

je

uspostavilo

svoje

naj

č

vrš

ć

e

i

najdugotrajnije

životne

veze

  ‐ 

dom,

porodicu

i

zaposlenje.

Me

đ

utim,

u

prethodnoj

SFRJ,

na

samom

po

č

etku

primene

zakona,

pojam

prebivališta

se

odvojio

od

real

‐

nosti,

jer

je

doma

ć

im

državljanima

koji

su

odlazili

na

rad

u

inostranstvo,

sud

na

osnovu

namere

povratka

priznao

zadržavanje

kontinuiranog

prebi

‐

vališta

u

zemlji,

tokom

celog,

ponekad

veoma

dugotrajnog

perioda

borav

‐

ka

u

inostranstvu.

Prebivalište

se

u

sudskoj

praksi

bilo

približilo

pojmu

državljanstva.

Svaki

doma

ć

i

državljanin

imao

je

prebivalište

u

nekom

me

‐

stu

u

zemlji

i

nije

ga

u

o

č

ima

suda

tako

lako

gubio,

bez

obzira

na

dužinu

‐

47

 ‐

‐

48

 ‐

                                                                                                                            Maja Stanivukovi

ć

odsustva.

Tako

smo

ve

ć 

tada

došli

u

situaciju

da

je

bio

mogu

ć 

sukob

kva

‐

lifikacija

u

pogledu

ove

ta

č

ke

vezivanja,

jer

bi

nekom

licu

po

našem

pra

‐

vu

bilo

i

dalje

priznato

doma

ć

e

prebivalište,

mada

bi

po

stranom

pravu

države

u

kojoj

je

boravio

stekao

njeno

prebivalište.

Za

razliku

od

situacije

kada

su

postojala

dva

državljanstva,

razrešenje

ovog

sukoba

kvalifikacija

nije

bilo

zakonski

regulisano,

ve

ć 

je

bilo

prepušteno

sudskoj

oceni.

3.

PROMENE

KOJE

UPU

Ć

UJU

NA

PREISPITIVANJE

ZAKONSKIH

REŠENJA

Me

đ

u

mnogim

promenama

u

savremenom

svetu

koje

mogu

uticati

na

odabir

relevantne

ta

č

ke

vezivanja

od

strane

zakonodavca,

posebno

se

isti

č

u

slede

ć

e:

a)

promenjeni

zna

č

aj

državljanstva

kao

ta

č

ke

vezivanja,

b)

promenjeni

zna

č

aj

prebivališta

kao

ta

č

ke

vezivanja

i

c)

pove

ć

an

broj

stranih

lica

na

doma

ć

oj

teritoriji.

3.1.

Promenjeni

zna

č

aj

državljanstva

kao

ta

č

ke

vezivanja

Državljanstvo

je

pravna

kategorija

koja

se

u

poslednjoj

deceniji

vra

‐

tila

u

žižu

interesovanja

pravne

i

politi

č

ke

teorije.

8

Me

đ

unarodne

norme

o

državljanstvu

i

teorijska

shvatanja

o

njegovoj

prirodi

su

se

promenile.

Državljanstvo

deli

sudbinu

nacionalne

države

i

slabljenja

njenog

suvere

‐

niteta

u

me

đ

unarodnoj

zajednici.

9

Možda

najzna

č

ajnija

promena

u

toj

oblasti

jeste

sve

šira

mogu

ć

nost

sticanja

i

zadržavanja

dvojnog

državljan

‐

stva.

10

Raniji

stav

ve

ć

ine

država,

koji

se

reflektovao

i

u

njihovom

zakono

‐

davstvu,

bio

je

da

treba

izbegavati

slu

č

ajeve

dvostrukog

državljanstva

i

da

pojedinac

ne

može

ste

ć

i

državljanstvo

jedne

države

ako

se

pre

toga

nije

odrekao

svoga

ranijeg

državljanstva,

odnosno

zatražio

otpust

iz

ranijeg

8

Vidi,

na

primer

:

T.

A.

Aleinikoff

and

D.

Klusmeyer,

Citizenship

Policies

for

anAge

of

Migration,

Carnegie

Endowment

for

International

Peace:

Washington

D.C.

/Migr

‐

ation

Policy

Institute,

2002

;

R.

Donner

,

The

Regulation

of

Nationality

in

International

Law

(2nd

Rev.

Ed).

Ardsley,

NY,

Transnational

Publisher

1994;

W.

Kymlica,

W.

Norman

,

Return

of

the

Citizen:

A

Survey

of

Recent

Work

on

Citizenship

Theory,

Ethics,

torn

104,

1994,

str.

352;

J.

F.

Rezek

,

Le

droit

international

de

la

nationality

Recueil

des

corns

,

1986

‐

III,

torn

198.

str.

333

‐

400.

Kod

nas

vidi,

V.

 Č

ok

,

Pravo

na

državljanstvo,

Beograd,

1999.

9

A.

Bucher

,

Lafamille

en

droit

international

prive,

Recueil

des

cours,

str.

32.

10

Vidi,

na

primer,

knjige:

R.

Hansen,

R

Weil

(ed),

Dual

Nationality,

Social

Rights

and

Federal

Citizenship

in

the

US

and

Europe:

The

Reinvention

of

Citizenship

,

New

York,

Oxford:

Berghan

Books,

2002;

D.

A.

Martin,

K.

Hailbronner,

Rights

and

Duties

of

Dual

Nationals:

Evolution

and

Prospects,

the

Hague,

Kluwer

Law

International,

2003.

Od

starijih

radova

u

ovoj

oblasti

poznata

je

knjiga

N.

Bar

‐

Yaacov

,

Dual

Nationality

,

1961.

Kod

nas

je

o

tome

pisala

V.

 Č

ok,

op.

cit.

str.

73

‐

104.

‐

50

 ‐

                                                                                                                            Maja Stanivukovi

ć

Sa

jedne

strane,

u

mnogim

imigracionim

državama

ublažen

je

ili

potpu

‐

no

ukinut

zahtev

da

lice

koje

sti

č

e

državljanstvo

naturalizacijom

mora

prethodno

dobiti

otpust

iz

svog

prethodnog

državljanstva

ili

ga

se

odre

‐

ć

i.

U

onim

zemljama

u

kojima

ovaj

zahtev

i

dalje

postoji,

liberalnije

se

primenjuju

izuzeci

  ‐ 

na

primer:

otpust

se

ne

traži

kada

država

prvobit

‐

nog

državljanstva

pravno

ili

finansijski

znatno

otežava

otpust

i

odrica

‐

nje.

Ovaj

princip

usvojen

je

i

u

Evropskoj

konvenciji

o

državljanstvu.

16

Imigracione

zemlje

imaju

razloga

za

ublažavanje

zakonskih

ograni

č

enja

koja

se

odnose

na

sticanje

doma

ć

eg

državljanstva.

Time

one

postižu

bo

‐

lju

integraciju

doseljenika,

od

kojih

mnogi

ne

žele

sasvim

da

prekinu

ve

‐

zu

sa

prethodnom

državom,

mada

rado

prihvataju

državljanstvo

nove

države.

S

druge

strane,

emigracione

države

su

tako

đ

e

napustile

svoj

neka

‐

dašnji

rigidan

stav

da

sticanje

stranog

državljanstva

od

strane

iseljenika

predstavlja

vid

izdaje

domovine.

U

skladu

s

tim,

te

zemlje

izmenile

su

svoje

zakonodavstvo

tako

što

su

ukinule

odredbe

svojih

zakona

prema

kojima

doma

ć

i

državljani

koji

dobrovoljno

steknu

neko

strano

državljan

‐

stvo

automatski

gube

doma

ć

e.

17

Neke

od

njih

  č

ak

ohrabruju

svoje

neka

‐

dašnje

državljane

koji

su

se

iselili

iz

zemlje

i

stekli

novo

državljanstvo

da

ponovno

zatraže

i

dobiju

i

prvobitno

državljanstvo.

18

Zemlje

emigra

‐

cije

u

tome

nalaze

svoj

ekonomski

i

politi

č

ki

interes

  ‐

održavanje

veze

sa

iseljenicima

kao

potencijalnim

posetiocima

zemlje,

investitorima,

do

‐

natorima,

glasa

č

ima

i

sli

č

no.

Pojedine

države,

davanjem

državljanstva

pripadnicima

svog

naroda

koji

žive

kao

manjina

u

susednim

zemljama,

žele

da

oja

č

aju

vezu

sa

dijasporom

i

da

joj

obezbede

bolji

pravni

položaj

od

onog

koji

bi

ona

imala

na

osnovu

državljanstva

države

svog

prebivališ

‐

ta

.

Kona

č

no,

uzrocima

pove

ć

anja

broja

dvojnih

državljana

treba

dodati

i

porast

broja

me

đ

unarodnih

brakova,

pra

ć

en

  č

injenicom

da

oba

supru

‐

žnika

prema

savremenim

zakonskim

odredbama

ve

ć

ine

zemalja

mogu

zadržati

svoje

državljanstvo,

što

 č

esto

automatski

dovodi

do

toga

da

dete

16

„Država

  č

lanica

ne

sme

tražiti

odricanje

ili

gubitak

drugog

državljanstva

kao

uslov

za

sticanje

ili

zadržavanje

sopstvenog,

ako

su

takvo

odricanje

ili

gubitak

nemogu

ć

i

ili

se

ne

mogu

razumno

zahtevati

ʺ 

(

č

lan

16).

17

Me

đ

u

države

koje

imaju

ovakvu

odredbu

uz

odre

đ

ene

izuzetke

spadaju,

na

primer,

Austrija,

Belgija,

Danska,

Finska,

Nema

č

ka,

Island,

Luksemburg,

Holandija,

Nor

‐

veška,

Spanija,

a

me

đ

u

države

koje

ne

predvi

đ

aju

gubitak

sopstvenog

državljanstva

u

slu

č

aju

dobrovoljnog

sticanja

novog,

spadaju,

na

primer,

Kanada,

Francuska,

Gr

č‐

ka,

Irska,

Meksiko,

Moldavija,

Poljska,

Portugalija,

Švedska,

Švajcarska,

Turska,

Uje

‐

dinjeno

Kraljevstvo,

SAD.

Vidi:

G.

‐

R.

de

Groot,

op.

cit,

str.

279.

18

Na

primer,

u

nema

č

koj

štampi

je

objavljeno

da

je

predsednik

Turske

apelovao

na

državljane

Turske

u

Nema

č

koj

da

se

naturalizuju

kao

Nemci

kako

bi

mogli

da

uti

‐

č

u

na

nema

č

ku

politiku

u

skladu

sa

turskim

stavovima.

Vidi:

K.

‐

D.

Schnapauff,

Bo

‐

sniak

on

the

Postnational

Transformation

of

Citizenship,

u

knjizi

Rights

and

Duties

of

Dual

Nationals:

Evolution

and

Prospects,

str.

49.