постоје ситуације када тржиште не даје оптималне резултате. Због неефикасности
тржишног механизма држава интервенише не би ли отклонила недостатке тржишта
и   тиме   омогућила   несметано   одвијање   економске   активности.   Да   би   целокупна
економска активност на нивоу једне државе била што ефикаснија и резултати били
оптимални, неопходно је да постоји ефикасност како на страни алокације приватних
добара тако и у алокацији јавних добара. Већ смо поменули да је приватни сектор
ефикаснији   у   алокацији   приватних   добара   а   јавни   сектор   тј.   држава   у   алокацији
јавних   добара,   стога   је   и   логично   решење   да   се   држава   бави   обезбеђивањем   и
алокацијом   јавних   добара.   На   тај   начин   држава   знатно   утиче   на   економску
активност. Један од начина на који држава врши утицај на економску активност јесте
и   пореска   политика.   Како   су   порези   основни   механизам   који   држава   користи   за
финансирање јавних расхода (јавних добара) отуда и веза између државе и јавних
добара. Отуда и потреба постојања јавног сектора.

Као оправданост постојања јавног сектора и интервенције државе наводе се

следећи разлози, поред оних који се тичу обезбеђења јавних добара:



потреба за успостављањем правног поретка који ће омогућити несметано
функционисање тржишних институција и механизама конкуренције;



обезбеђивање јавних добара;



решавање проблема тзв. екстерналија, што је такође повезано са
функционисањем јавног сектора;



спровођење   политике   расподеле   дохотка   и   имовине   у   мери   у   којој
дистрибуција успостављена кроз деловање тржишног механизма не одговара
друштвено   схваћеној   правичности   обезбеђење   стабилности   у   економсим
кретањима   као   и   стопе   привредног   раста   која   одговара   друштвеним
преференцијама.
О јавним добрима се, као што из наведених разлога видимо, не може причати

одвојено од приче о држави и њеној улози у обезбеђивању истих. Да бисмо разумели
проблематику јавних добара, неопходно је да прво дефинишемо јавна добра, затим
да видимо које су карактеристике јавних добара, као и то која је разлика између
приватних   и   јавних   добара.   Да   би   се   лакше   схватио   садржај   појма   јавно   добро
разумније је кренути од карактеристика приватног добра. Приватно добро одређено
је   с   два   атрибута:   конкурентност   у   потрошњи   и   искључивост.   Конкурентност   у
потрошњи означава чињеницу да потрошач приликом употребе одређеног приватног
добра не оставља могућност другом кориснику да исто то добро употребљава. На
пример, уколико купите кутију цигарета, њиховом употребом не остављате неком
другом   кориснику   могућност   да   користи   ту   кутију   цигарета.   Друго   својство
приватног   добра,   али   не   и   јавног,   јесте   искључивост.   Искључивост   означава
чињеницу   да   свако   ко   није   неко   добро   платио   може   бити   искључен   из   његовог
коришћења. Ако, на пример, не платите новине продавац вам их неће добровољно
дати. Полазећи од овога можемо одредити и карактеристике јавних добара. То су

Каравидић, С., Квргић, Г., Ивковић, Д..: Финансијски менаџмент, ПЕП, Београд, 2013.

неискључивост и неконкурентност у потрошњи. Неискључивост подразумева
немогућност да се било ко спречи да користи ова добра, тј. сви их могу користити
под истим условима. На примеру уличне расвете можемо видети да је коришћење
расвете као јавног добра омогућено великом броју људи. С друге стране коришћење
уличне расвете од стране једног корисника не умањује корисност коју то јавно добро
има за неког другог и за остале кориснике, и ово указује на другу битну
карактеристику јавних добара а то је неконкурентност у потрошњи. Постоји још
једна карактеристика везана за јавна добра. У питању је недељивост. Наиме, јавно
добро је недељиво, што значи да се не може поделити између различитих корисника.

Полазећи од ових карактеристика појмом јавно добро означава се оно добро

или услуга чија се корисност не умањује за додатног корисника. Истовремено тешко
је или немогуће искључити неплатише од коришћења јавног добра, што нас доводи
до проблема “бесплатног корисника”. Јавна добра су она добра која нам савремена и
модерна држава ставља на располагање путем механизма јавног сектора. Јавна добра
се јављају из разлога што тржиште није у могућности да осигура њихову рационалну
понуду због саме природе јавних добара.

Обезбеђивање јавних добара држава може вршити тако што ће обезбедити

следеће врсте јавних добара:



чиста јавна добра,



нечиста јавна добра,



мешовита јавна добра и



заслужна или мериторна јавна добра.

1.1

Чиста јавна добра

Чиста јавна добра обухватају добра која није могуће обезбедити у довољним

количинама применом принципа тржишне ефиксаности, па из тога произдлази да су
то она добра која нуди само држава путем јавног сектора. Ова добра имају два
специфична својства. Прво, реч је о добрима у чијој потрошњи нема искључивости
што значи да их сви могу користити под истим условима. Друга специфчност је у
томе што у потрошњи ових добара нема ривалитета тј. пружа их само јавни сектор и
нема конкуренције у обезбеђивању. Примери чистих јавних добара су народна
одбрана, полиција, управа, заштита животне средине и сл. Испорука ових добара се
не може обезбедити на тржишту јер их карактерише:



неконкурентност у потрошњи, што значи да коришћење ових добара од
стране једног лица не умањује корисност коју то добро има за друга лица и



неискључивост која указује на немогућност да се било ко спречи да их
користи.
На пример, сваки грађанин може да ужива корист од сигурности коју пружа

народна одбрана. Исто тако, сигурност коју поједнац ужива од обезбеђивања
државне границе не умањује сигурност коју други грађани уживају. Значи, ова добра
се могу користити без ограничења њихове употребе за разлику од приватних добара,
а да се ништа не плати. Код приватних добара присутни су и искључивост и

Петровић, Н., Петровић, Д.: Макроекономија, ПЕП, Београд, 2013.