ŠTA JE TO KONFLIKT?
U današnje vreme konflikt je reč koja se jako često upotrebljava, ušla je u svakodnevni
govor, čujemo je na medijima. Laičko mišljenje obično konfliktu pridaje negativnu
konotaciju, označava ga kao jedno neprijatno stanje zaraćenosti dve ili više strana sa
očekivanim destruktivnim posledicama. Kada se na medijima upotrebi reč "sukob", to
najčešće znači da je došlo do takvog nivoa eskalacije neprijateljstva gde se zaraćene
strane
otvoreno
konfrontiraju
nasilnim
sredstvima.
Što se teorije konflikata tiče, u početku je postojao koncept sličan laičkom mišljenju.
Međutim, vremenom su konflikti izgubili svoj negativni predznak i počelo se na njih
gledati kao na fenomene koji nisu sami po sebi negativni ili pozitivni, već da mogu
imati samo konstruktivne ili destruktivne posledice, zavisno od toga kako se njima
upravlja.
Ne moramo biti psiholozi da bismo znali da su konflikti sastavni deo života. Svi smo
imali iskustvo bivanja u konfliktu, bilo interpersonalnom, bilo intrapersonalnom ili
intergrupnom. Možemo s punim pravom reći da su konflikti očekivana pojava, budući
da se ljudi razlikuju po mnogim kriterijumima - veri, naciji, muzičkom ukusu,
psihološkim karakteristikama, vrednostima, trenutnim potrebama, trajnim nastojanjima
i željama, itd. U interpersonalnom odnosu tj. susretu dve osobe njihova različitost će
se pre ili kasnije, ali sasvim sigurno manifestovati. Desiće se konflikt. Šta možemo
učiniti stojeći na toj tački, suočavajući se sa različitošću drugog čoveka?
Ovaj rad ima za zadatak da razmotri način (načine) tretiranja konflikta koji će voditi
obogaćivanju našeg života i ličnosti različitošću drugog čoveka, koji će voditi
očuvanju i unapređenju interpersonalnih odnosa. Akcenat će biti stavljen na
interpersonalne odnose, jer oni mogu poslužiti kao jednostavniji okvir za istraživanje
konstruktivnog
upravljanja
sukobima.
Da se vratimo sada na definisanje konflikta. Kao i za većinu fenomena socijalne
psihologije, na raspolaganju su nam brojne definicije različitih autora. Međutim, ako
potražimo ključne reči naićićemo na reči kao što su "neuskladivost pozicija",
"neslaganje", "nekompatibilnost", "različitost", "divergentnost interesa"
–
koje
uglavnom označavaju onaj takoreći "vidljivi" deo konfliktne situacije, ono što dve
strane kažu da žele tj. njihove pozicije. Prilikom definisanja konflikta ne smemo
zaboraviti i onaj manje vidljivi deo koji se sastoji u uverenjima sukobljenih strana da
je nemoguće ili malo verovatno da se može naći rešenje koje će zadovoljiti obe strane.
Ovo je trenutak, tj. tačka koja predstavlja prekretnicu za teoretičare konlikata.
Smatraju da je pozitivno ili negativno uverenje jedan od faktora koji dovodi do
konstruktivnog odnosno destruktivnog ishoda konflikta. Oblast uverenja ili percepcije
neuskladivosti ciljeva je oblast koja se može menjati i na kojoj se može raditi. Ali, o
tome
ćemo
više
pričati
u
nastavku
ovog
rada.
Za ovu priliku, koristićemo se definicijom Rosa Stagnera, koja sadrži sve navedene
elemente konflikta i pri tome ga tretira kao fenomen koji nema pozitivan ili negativan
predznak sam po sebi. Prema ovim autorima, sukob je "situacija u kojoj dve ili više
osoba/grupa/entiteta teže da ostvare svaka svoj cilj/interes/potrebu, ali se kao ostvarljiv
opaža samo jedan, a ne oba. Za sukob moraju postojati bar dve strane gde svaka
mobiliše energiju da dostigne cilj (željeni objekat ili situaciju), ali drugu stranu
doživljava kao prepreku ili pretnju)" (preuzeto iz knjige Maje Uzelac "Za svemire",
str. 7)
MODEL DVOSTRUKE BRIGE I KONFLIKTNI STILOVI
Izučavajući raznovrsna ponašanja ljudi u konfliktnim situacijama, došlo se na ideju o
mogućnostima stvaranja klasifikacije tih ponašanja tj. određivanja i opisivanja tzv.
konfliktnih stilova. Načini ponašanja u konfliktnim situacijama koji pokazuju izvesnu
trajnost
i
doslednost
nazivaju
se
konfliktni
stilovi.
Prema modelu dvostruke brige stilove rešavanja konflikata određujemo na osnovu dva
kriterijuma, tj. dve dimenzije: briga koju vodimo o sebi i briga koju vodimo o drugoj
strani
u
konfliktu.
1. Briga za sebe je stepen u kojem osoba nastoji da ostvari svoje ciljeve i interese,
mera koliko joj je važno da zadovolji svoje potrebe.
2. Briga za drugog podrazumeva stepen u kojem osoba vodi računa o potrebama druge
strane u konfliktu, koliko joj je stalo do dobrog odnosa sa tom osobom.
Imajući u vidu da i briga za sebe i briga za drugog mogu u određenoj konfliktnoj
situaciji (ili u zavisnosti od karakteristika aktera konflikta) biti slabog ili jakog
intenziteta, kombinacijom ove dve dimenzije ( tj. njihova 4 pola) dobijamo 5 različitih
stilova interpersonalnih konflikata: popuštanje, dominacija, izbegavanje, integracija i
kompromis.
1. POPUŠTANJE - ovaj stil karakteriše mala briga za svoje interese, a velika briga za
interese i potrebe druge strane. Ogleda se postepenom smanjivanju svojih zahteva u
sukobu zarad očuvanja dobrih odnosa sa drugima. Osoba koja popušta negira svoje
potrebe,ciljeve i interese u korist suprotne strane. Narodna izreka "pametniji popušta"
može imati smisla jedino u slučajevima kada jedna strana ustanovi da nije u pravu ili
kada joj predmet sukoba i nije toliko važan kao suprotnoj strani. U drugačijim
okolnostima, ovaj konfliktni stil se pokazuje kao loša strategija, posebno gledano na
duge staze, jer se tako kod osobe koja popušta gomila nezadovoljstvo koje će kasnije
kontaminirati odnos i dovesti do destruktivnih posledica u narednim konfliktima. Ovaj
stil se u nekim referencama naziva još i obavezivanje, a na donjoj slici je slikovito
prikazan medvedićem.
2. DOMINACIJA - ili kako se u nekoj literaturi još naziva - nadmetanje, kompetitivno
ponašanje, krut stil. Kako sam naziv ukazuje, u ovom stilu "dominira" sopstveni
interes, tj. karakteriše ga visok stepen brige za svoje interese a nizak za potrebe
drugog. Dominirajuća osoba teži da ostvari svoje ciljeve zanemarujući potrebe druge
strane, nastoji da pobedi u konfliktu. Osoba sklona kompetitivnom stilu ima uverenje
da u konfliktu samo jedan može da pobedi, dok drugi gubi tj. briga o sebi i briga o
drugome se međusobno isključuju. Ovaj stil nije nužno negativan, njegove dobre
strane su : efikasnost, štedi vreme i energiju, ne troši ih na dugotrajne razgovore, brz.
Međutim, ukoliko predmet konflikta nije neka trivijalna stvar, ovaj stil ponašanja se na
(Preuzeto iz knjige Maje Uzelac "Za svemire", str.55)
Prvu konceptualnu šemu klasifikacije stilova rešavanja interpersonalnih konflikata,
zasnovanu na ovom modelu daju Blake i Mouton, a kasnije je revidiraju Thomas i
Rahim i Bonoma (prema Pokrajac, str.107).
INTEGRATIVNI PRISTUP
Pruit i Rubin definišu integrativni pristup(rešenje) kao "ono koje miri (tj. integriše)
interese dveju strana" (Pruit i Rubin, str.144). Integrativni pristup podrazumeva
uključivanje interesa i potreba aktera u konfliktu (tretirajući ih kao jednako vredne i
jednakih prava), kao i traganje za solucijama koje će zadovoljiti obe strane. To je stil
koji
vodi
win-win
ishodu.
Putem razmatranja različitih naziva za ovaj pristup u literaturi možemo steći uvid o
nekim
njegovim
karakteristikama:
- kooperativni stil - osobe koje teže integraciji kao stilu jedna drugu doživljavaju kao
saradnike, a ne kao prepreku ka ostvarenju svojih interesa. Osobe u konfliktu su
partneri koji zajednički tragaju za izlazom iz konflikta, a ne za traženjem krivca.
- rešavanje problema - integrativni pristup u konfliktnoj situaciji stavlja fokus na
problem, a ne na osobu. Drugim rečima, energija obe strane u konfliktu se usmerava
na rešavanje problema, a ne na napad druge osobe (optuživanje, okrivljivanje,
prisiljavanje
i
sl.)
- win-win pristup - ovim pristupom se ne želi eliminisati kao smetnja osoba koja
drugačije misli, ili ima drugačije interese i potrebe, već se teži iznalaženju rešenja
kojim će obe strane zadovoljiti svaka svoju potrebu.
- integrativni pristup - ovaj naziv upućuje na izvesnu mentalnu širinu potrebnu za
ovakav pristup konfliktu. Podrazumeva sposobnost da se obuhvate različitosti obe
strane, da se one uzmu u obzir prilikom kreiranja odgovarajućeg rešenja.
Suština ovog pristupa je u promeni načina posmatranja konflikta kao međusobnog
napada i borbe na pobedu u gledište koje podrazumeva kooperaciju. Osobe tako
postaju tragači za novim, često kreativnim rešenjima i idejama, i čitava konfliktna
"atmosfera"
u
odnosu
se
menja
u
stvaralačku.
