Visoka poslovna škola strukovnih studija
Novi Sad
Seminarski rad
Štednja, investicije i finansijski sistem
Student: Macko Maja 137/14FR Novi Sad, 2015. Profesor: Bugar Denis
2. Štednja, investicije i finansijski sistem
2
2.1. Finansijski sistem kao posrednik između štednje i investicija
Štednja i investicije predstavljaju veoma važne faktore dugoročnog razvoja svake
privrede. Kada zemlja veći deo svog BDP – a izdvaja za štednju i investicije, ona u
većoj meri uvećava svoj kapital, a samim tim, i nivo produktivnosti svoje privrede.
U makroekonomskom smislu, investicije su određene kao ulaganja u realni
proizvodni kapital kojima se uvećava vrednost proizvodnih fondova, građevinskih
objekata i zaliha.
Finansijski sistem, posreduje između onih koji su formirali štednju i onih kojima je
tuđa štednja potrebna za finansiranje investicija. Finansijski sistem, u tom smislu,
preuzima štednju zemlje i usmerava je ka njenim investicijama.
U slučaju kada preduzetnik ne raspolaže potrebnim novcem za finansiranje svojih
poslovnih zamisli, na raspolaganje mu se može staviti nečija tuđa ušteđevina.
Finansijski sistem, u tom smislu, predstavlja skup institucija u privredi koje
posreduju između štednje onih privrednih subjekata koji su formirali štednju i onih
kojima je tuđa štednja potrebna za realizaciju investicionih projekata.
Finansijski sistem čine tri strane. Na jednoj strani su štediše koje pozajmljuju
novac i u zamenu dobijaju dokumente koji se zovu finansijska imovina. Na drugoj
strani su zajmiprimci: vlada i kompanije koje investiraju u razne projekte. Između
štediša i zajmoprimaoca nalaze se finansijske institucije koje dovode navedene dve
strane u vezu.
Finansijski sistem čine različite finansijske institucije koje regulišu odnose između
štediša i zajmotražioca. Finansijske institucije mogu da se grupišu u dve kategorije
– finansijska tržišta i finansijske posrednike.
2
Docent dr Dejan Đurić, prof. dr Miroslav Đorđević i prof. dr Radovan Tomić, Nacionalna
ekonomija, Novi Sad, 2012., str. 61 – 63.
Finansijska tržišta su institucije preko kojih osoba koja štedi direktno nudi sredstva
osobi kojoj je novac potreban. Dva najvažnija finansijska tržišta su: tržište
obveznica i tržište akcija.
Obveznice odražavaju dužničko - poverilačke odnose putem kojih emitenti
(država, preduzeće i lokalni organi vlasti) dolaze do neophodnih sredstava na
kreditnoj osnovi. One, sa druge strane, svojim vlasnicima obezbeđuju isplatu
kamate i glavnice po unapred utvrđenom redosledu u određenm vremenskom
periodu.
Može se reći da je obveznica potvrda o zaduženosti u kojoj su navedene obaveze
zajmoprimca prema vlasniku obveznice. Te obaveze podrazumevaju vreme
vraćanja duga, odnosno datuma dospeća obveznice i kamatu koja će se ispaćivati
periodično do dospeća duga. Kupac obvenice može da ostane njen vlasnik do
njenog dospeća, ili je pre datuma dospeća može prodati nekom drugom.
U pogledu ročnosti obveznice mogu imati veoma kratki rok, npr. Od nekoliko
meseci, ali rok njihovog dospeća može biti i 10, 20 ili 30 godina. Kamata koju
obveznice donose delimično zavisi od rokova njihovog dospeća. Dugoročne
obveznice su rizičnije od kratkoročnih, s obzirom da njihovi vlasnici moraju čekati
duže na isplatu glavnice. Rizik neizvršenja obaveza, dovodi do toga da kupci
obveznica zahtevaju višu kamatu kako bi kompenzovali taj rizik.
Državne obveznice obično podrazumevaju manji rizik za investitore, pa iz tog
razloga donose nižu kamatu.
Akcije predstavljaju vlasničke hartije od vrednosti koje svojim vlasnicima daju
pravo na prisvajanje određenog dela profita u vidu dividende. Osim sticanja
dividende, investitor može zaraditi profit i ako proda akcije na berzi skuplje nego
što ih je kupio, čime ostvaruje kapitalnu dobit. Kupovina i prodaja akcija se vrši na
berzama gde se cene formiraju na osnovu ponude i tražnje. Ovaj tržišni čin
predstavlja sekundarno tržište akcija na kojiem se kupuju i prodaju već izdate
akcije.
Kompanije mogu putem prodaje akcija uvećati svoje fondove i na taj način
finansirati svoje investicije (dokapitalizacija), a kupci akcija ili akcionari postaju
vlasnici akcija i dela imovine kompanije u visini procenta kupljenih akcija. U
poređenju sa obveznicama, akcije pružaju svojim vlasnicima i veći rizik i
potencijalno veći prinos. U slučaju dobrog poslovanja nekog preduzeća, koje tako
ostvaruje veći profit, povećava se i profit vlasnika akcija tog preduzeća, dok bi u
tom slučaju vlasnici njegovih obveznica dobili samo kamatu na obveznice. I
