1. Настанак и развој стилистике

Основна наука која се бави проучавањем језика у његовом многоструком значењу

је лингвистика, а поред ње језик је предмет проучавања и њој сродних дисциплина: од

семиотике (науке о знаковима), до поетике (теорије књижевности) и стилистике.

Најједноставнија дефиниција стила је да је то „начин писања“ и „употреба изражајних

средстава у књижевне циљеве“.

Стилистика је, за разлику од лингвистике, доминантно усмерена на проучавање

стилских особености говора у најширем значењу речи: она проучава природу и облике

језичког израза у стилској функцији, а посебно у књижевном стварању. У оквиру ове

науке изучава се систем стила одређеног језика и његове практичне употребе. Модерна

стилистика је релативно нова наука, али су њени корени дубоки и сежу до античких

времена када је била саставни део реторике. Назив потиче од латинске речи

стилос

средство за писање, оловка. Стилом се у антици бавила реторика која га је сматрала

као уметност и праксу. Међу утемељивачима реторике је Анистен који је уставновио

поделу на ниски, средњи и узвишени стил. Из латинске традиције издваја се Данте, који

у Божанственој комедији указује на разлику између трагичног и комичног стила. У

средњем веку, а нарочито у хуманизму и ренесанси јављају се наговештаји

индивидуалног стила у уметничком стварању. Петрарка износи идеју да стил изражава

карактер писца. Током 18. и 19. века долази до успона лингвистике, док се стил и

стилска обележја бацају у други план. Де Соирова теорија говори о томе да треба

разликовати говор и језик: језик је систем, а говор његова реализација. Његов ученик

Шарл Бали је стилистику поставио на нове основе рекавши да она проучава „деловање

језичких чињеница на осећајност“. Кроче је допринео развоју стилистике која се

ослања на начело интуиције у разматрању стила као естетског феномена. ( Живковић

:68

Постоје више подела стила – али сваки стил „ значи добар начин писања и

говорења, али пак такав начин говорења, односно писање, који је својствен некој

књижевној епохи и некој књижевој школи, неком писцу или неком појединачном делу“

( Солар 1983: 61). Према њему у поделама стилова говори се о:

а) емоционалном, књижевноуметничком стилу (стил песничког језика

индивидуално обојен, изражавање у сликама, фигурама)

б) интелектуалном (логичном, научном, егзактном) овим стилом се казују

аксиоми, закони, појмови, правила.

С обзиром на предмет комуницирања говори се о функционалним стиловима, а с

обзиром на домен употребе језика, разликује се стил свакодневног обраћања, стил

масовних медија ( радија, ТВ, штампе), стил појединих професија ( лекара, судија,

професора), стил администрације, стил ужих група (жаргон), беседнички или

говорнички стил итд.

Досадашња истраживања указују да треба разликовати пет функционалних стилова:

1) књижевноуметнички стил,

2) публицистички стил,

3) административни стил,

4) научни стил,

5) разговорни стил;

2. Језик и говор – говорни и писани језик

Језик је скуп звучних артикулисаних знакова – разговетно и јасно изговорених

гласова, речи и реченица, створених радом човекових говорних органа и повезаних у

систем и правила којима се одређује употеба тих знакова. Језички систем активиран у

конкретној говорној ситуацији, ствара говор. Говор је, дакле, употребљен језички

систем. Док је језик хомоген, јединствен систем звучних знакова и правила њиховог

повезивања, говор је разноврстан, променљив, условљен приликама у којима се ствара,

полом, образовањем, културом. Човек рођењем добија способност говора путем

центара за говор, а језик (знаке) и правила његовог коришћења учи у средини у којој

живи.

Писани језик ствара се у другачијој ситуацији – онај ко пише је сам са празним

папиром, па сам и одлучује када ће и шта написати. За разлику од живе речи, писана

Песник на свој начин, песничком сликом и специфичним доживљајем, описује

буђење и смиривање ветра. Зато песнички исказ не нуди само информацију, мисао или

сазнање – он нуди осећања, расположења, доживљај, сугестију, нове смислове и

значења. То је песнички језик.

4. Песниички језик

Песнички језик је ознака за језик књижевног, уметничког дела, који се разликује

од свих других начина изражавања (у свакодневном говору, новинарству, науци) по

начину и циљу употребе. Док научни језик сапоштава истине уз помоћ појмова и

чињеница, делујући на разум, песнички језик предочава ствари и појаве преко

уметничких слика и ликова делујући на машту, разум и осећања. Читање научног

текста пружа сазнања, читање књижевног текста оживљава машту, буди осећања, нуди

сазнања и естетско уживање. Своје доживљаје, расположења и осећања песник

исказује песничким језиком. Тај језик казује више, јер допуњује појмове значења речи,

обогаћује их новим, често неочекиваним значењима. Зато се каже да је то нови вид

језика, који како му назив каже првенствено користи поезија. Међутим, песничког

језика има у прозним делим - приповеткама, романима, уметничким и народним

бајкама. „ Језик којим су саткане народне бајке, такође је типичан и препознатљив и

доступан читаоцима различитог узраста и образовања. Реченица је јасна и једноставана,

са доста стилских плеоназама што је карактеристика свих наративних усмених

књижевних модела.“ (Милинковић, 2010: 41 ) Када говори о језику ауторске бајке

Стана Смиљковић наглашава „ да је тај језик талог искуства, мита, религије, историје,

очовечања човека“ (Смиљковић 2006: 205). Слично томе Миомир Милинковић наводи

„ да се рефлекси магије и митолошких представа, веровање у симболику бројева три и

седам препознају и у делима савремних писаца за децу и младе. Овај податак оснажује

наш став да језик бајке наставља да живи у трансформисаним стилским конструкцијама

текуће књижеве прозе.“ (Милинковић 2012: 67) Речи у песничком језику имају

уметничку вредност. Као језик књижевне уметности, песнички језик је сам по себи

уметност. Песнички језик одликује:



конкретност и сликовитост у описивању,



емоционалност у изражавањау при чему одступа од нормалног (уобичајног

начина изражавања),



ритмичност у организацији уметничког материјала – слика и ликова, језичких

средстава и језичких сигнала,



преображавање значења ( пренесена значења) - фигуративност, богаство

значења, многозначност, језгровитост, симболичност, изражајност; (Солар 2005:

94)

4.1.

Конкретност и сликовитост у описивању

Писац ствара живе, сугестивне и упечатљиве слике предмета и појава пажљиво

бирајући детаље којима ће оставрити целовиту слику. Конкретност се остварује

избором битних и карактеристичних појединости којима се дочарава слика предмета,

појаве или личности. Те појединости писац претвара у живе и упечатљиве слике

бирајући речи које ће звуком и значењем дочарати оно што се описује. Уметничка

слика је обогаћена покретима, звуковима, бојама и мирисма. На тај начин писац

постиже да читалац предочене слике и ликове доживи конкретно као да их гледа својим

очима:

Дубока   старховита   тишна.   Влажна   свјежина   шири   се   кроз   ноћ.   Млак   вјетар
подухвата преко кућа што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод
планине.   Кровови,   обрасли   маховином,   једва   се   распознају   према   мјесечини   од
зелених шљивака кроз које стрше. Само гдје – гдје бјелаца нов кров. Село спава
мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче кога мати подоји и уљуља.
Сунце  се  лагано  помаљало  иза  планинских  врхунаца  који  још  уморно  почиваху у
прозрачном   јутарњем   сумраку.   Један   тренутак,   па   се   све   обли   у   бјеличастој
светлости! Све трепти, прелива се. Само тамо далеко, испод планина у присојима
трепти магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пушта као
врућа крв, одисе снагом, свјежином.

(Петар Кочић:

Јаблан

)

4.2.

Емоционалност