Универзитет у Новом саду
Педагошки факултет у Сомбору
Стилске фигуре
(појам, објашњење, приказ на примерима из збирке песама Јована Дучића и других)
Професор: Тихомир Петровић
Асистент: Aлександра Вучковић
Студент: Катарина Беретић
Бр. индекса: 10/04/016
Сомбор, 2012.
2 |
P a g e
Садржај:
Увод у стилске фигуре ...........................................................3
Фигуре дикције ........................................................................4
Фигуре речи ............................. ...............................................7
Фигуре конструкције ...............................................................11
Фигуре мисли ........................................................................ 13
Закључак .................................................................................16
Литература ..............................................................................17
4 |
P a g e
Фигуре дикције
Фигуре дикције представљају гласовне, тј. звучне фигуре, чије се деловање
заснива на самом учинку одређених гласова у говору. Настале су према
латинском
dictio
, што значи говор, израз. Ове стилске фигуре подразумевају
понављање одређених гласова или групе сродних гласова, опонашање звукова
природе или, пак, понављање читавих речи. Као главна карактеристика фигура
дикције, понављање, служи да појача или знатно умањи одређење димензије
значења речи. Баш због ове особине, фигуре дикције не смемо схватити као
једнодимензионалне. Сваким понављањем оне у књижевности отварају неку
нову димензију и, самим тим, речи у књижевном делу, као и само дело, добијају
неко ново значење. Можда је то један од главних разлога за различита
тумачења књижевних критичара.
У фигуре дикције
спадају:
асонанца
,
алитерација
,
ономатопеја
,
анафора
,
епифора
,
симплока
и
анадиплоза
.
Асонанца
Настала је од латинске речи
assonare
, што значи „одјекивати“, „звучати у
складу“. У звучној организацији стиха представља понављање истог вокала
унутар реда чиме се појачава звучна компонента, а тиме и експресивност
песничког језика.
Асонанца је честа у изрекама и у поезији, где често служи као средство за
изазивање еуфоније, тј. милозвучја.
пример:
„Остале су страшне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене,
Мој бол на твом уху певаше тишина.“
(Јован Дучић `Ћутање`)
5 |
P a g e
Алитерација
Назив ове фигуре настао је од латинске речи
ad
, што значи „близу“ и
littera
, што
значи „слово“. У звучној организацији стиха представља један од фактора
ритмичке организације у виду понављања истих слугласника или сугласничких
група у низу речи, нарочито у иницијалном положају.
Више се користи у пословицама, изрекама и поезији него у прози („
ој девојко
драга душо моја
“). Најизраженија је алитерација у акцентованим слоговима на
почетку речи, када се јавља као један од фактора метричке организације стиха,
тј. алитерациони стих, нпр. немачкој поезији.
пример:
„Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,
Себе, и ја стрепим сам од своје сени. “
(Јован Дучић `Јабланови `)
Ономатопеја
Добијена је према грчким речима
оnoma
у значењу „име“ и
poieo
у значењу
„чиним“, „стварам“. Ономатопеја је творба или употреба гласовних скупова
којима се настоје имитирати или репродуковати неки природни звуци. То је
транспозиција неартикулисаних крикова и буке у артикулисан говор.
пример:
„Зашто ноћас тако шуме јабланови
тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?“
(Јован Дучић `Јабланови`)
Поред ових фигура, у фигуре дикције се могу убројити и фигуре понављања у
стиховима. Ове фигуре се због честе употребе у лирици зову и „
лирски
паралелизми
“. У њих спадају анафора, епифора, симплока, анадиплоза.
Анафора
У грчком језику anaphora значи „
наношење
“, „
понављање
“. Анафора
представља понављање исте речи или групе речи на почетку више стихова или
строфа у поезији, односно више речи или реченичних делова у прози.
Доприноси снажнијем утиску и јачем доживљају. Посебно наглашава делове
текста који су битни за даљи развој и ток дела.
