Stilske Figure

[Type text]

УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ У УЖИЦУ

TEMA: СТИЛСКЕ ФИГУРЕ

СТУДЕНТ: МЕНТОР:

МИЛИЦА АЛЕКСИЋ 1/2014-В ДОЦ. ДР МИРЈАНА СТАКИЋ

[Type text]

УВОД

„Стилске фигуре су посебни облици и начини изражавања у песничком језику,који се
огледају у новим и необичним спреговима речи,у употреби речи са пренесеним
значењем,у измењеној реченичкој интонацији,као и у звуковном саглашавању речи са
мисаоно – емоционалним значењем садржине,што све долази као последица песникове
тежње да кондензованим и сугестивним језиком што конкретније и дубље изрази своје
мисаоно – емоционалне садржаје“(

Живковић,

1995: 58).

„Стилске фигуре су природни израз уметничког начина мишљења,осећања и
саопштавања. Књижевник се друкчије и не може изражавати јер га његова мисао-емоција
и уметничка потреба да те своје мисли-емоције саопшти у конкретном чулном облику
нагоне да свакодневни језик тако преиначава и преображава како би њим целисходније
саопштио своје духовне садржаје. Стилске фигуре су,дакле,само природни израз
уметнички „стилизованих“ мисли и емоција песникових. Оне још једном потврђују
јединство садржине и форме у књижевним уметничким делима“(

Живковић,

1995: 58).

Стилске фигуре се деле на:

Фигуре дикције



Асонанца



Алитерација



Ономатопеја



Анафора



Епифора



Симплоха



Анадиплоза

II.

Фигуре речи (тропи)



Метафора(копулативна,апозитивна,хифенска,лексичка)



Метонимија



Синегдоха



Персонификација



Еуфемизам



Епитет



Алегорија



Симбол

III.

Фигуре конструкције (синтаксичке фигуре)



Инверзија

1.ПOДЕЛА СТИЛСКИХ ФИГУРА

1.1. ФИГУРЕ ДИКЦИЈЕ

Фигуре дикције су стилска средства чије се деловање заснива на учинку појединих гласова
у говору. Тај учинак се постиже на различите начине: преношењем или опонашањем
звукова из природе језичким средствима,понављање одређених гласова или група
гласова,понављањем одређених речи или група речи. Њима се усмерава пажња на сам
језик(постижу се звучни ефекти),а не на значење. У ове фигуре спадају: асонанца,
алитерација,ономатопеја,анафора,епифора,симплоха,анадиплоза. (

Тошовић,

1988)

1.1.1. АСОНАНЦА

Настала је од латинске речи

assonare

,што значи „одјекивати“ , „звучати у складу“.

Представља понављање једног или сличних вокала у стиху или реченици. До изражаја
долази ако су понављани вокали акцентовани. (

Тошовић

,1988)

Примери:



ј љ

нч

јадне

ти смо ср



дн

пр

во не зн

м с



Заиграш

бр

м.



„

вн

и т

шке сн

снивају,

блаци над тамним г

рским странама,

сј

м пливају,

жут

м риј

м м

ђу гранама.“ (Антон Густав Матош

„Јесење вече“)



И јеца зв

крш

дршће зв

к;

здах

м т

ге

ге,

ги м

ли п

(Алекса Шантић

„Вече на шкољу“)



ћ,

зимск

бијел

ћ.



Он

мају в

скоа чела,в

јорне косе,ш

роке груд

1.1.2. АЛИТЕРАЦИЈА

Настала је од латинске речи

ad,

што значи „близу“ и

littera,

што значи „слово“. Представља

понављање једног или више сугласника или сугласничких група у стиху или реченици.
До изражаја долази ако су сугласници на почетку речи,а још више ако су почетни слогови
акцентовани. Више се користи у пословицама,изрекама и поезији него у прози (

Тошовић

1988).

Примери :



Ој

јевојко

рага

ушо моја.



вачи

луша

во