1
UVOD
Doprinos stranih direktnih investicija (SDI) ekonomskom razvoju zemlje, a
samim tim i smanjenju regionalnih neravnomernosti, pre svega se ogleda kroz
dodatne resurse koje sa sobom nose, a to su: transfer kapitala, tehnologije,
menadžerska i organizaciona znanja i veštine, pristup izvoznim tržištima, povećanje
efikasnosti domaće privrede snižavanjem troškova proizvodnje (direktno) i
podsticanjem konkurencije na domaćem tržištu (indirektno), korišćenje ekonomije
obima i dr. „Njihov značaj se ne ogleda samo u prilivu neophodnih sredstava za
investicije, već pre svega u otvaranju procesa partnerskih odnosa sa kompanijama iz
najrazvijenijih zemalja koje predstavljaju nosioce razvoja u svojoj delatnosti“ (Savić,
2002). Оnе pоdižu nivо izvоzа i dоmаćе privrеdnе аktivnоsti nа nivо iznаd оnоg kоji
bi pоstоjао dа оve invеsticije nisu prеduzеte.
Držаvа mоžе pоbоljšаti plаtni bilаns i pоvеćаti svоjе budžеtskе prihоdе.
Efekti SDI na zaposlenost mogu biti različiti u zavisnosti od roka posmatranja. Može
se desiti da SDI u kratkom roku utiču na smanjenje zaposlenosti (propadanje
domaćihi drugih stranih firmi koje ne mogu da izdrže konkurentsku utakmicu i sl.), ali
je jasno da se kod zemalja u tranziciji SDI ne mogu kriviti za ovakve negativne
pojave. U srednjem i dugom roku SDI podstiču zaposlenost, povećanje plata
zaposlenih i ukupno ekonomsko napredovanje celokupne privrede odrenene zemlje, a
samim tim i njenih delova, čime direktno utiču na smanjenje reginalnih razlika i
siromaštva. Važno je napomenuti da tvrdnja da će SDI automatski dovesti do velikog
rasta proizvodnje i zaposlenosti, i do smanjenja regionalnih razlika, često mogu da
navedu na pogrešne zaključke, pošto ono što je bitnije nije nivo SDI, već vrsta SDI.
Samo grinfild investicije dovode do otvaranja novih radnih mesta na kratak, srednji i
dugi rok, dok druge vrste SDI (M&A, privatizacija) podstičući zaposlenost. Nа оvаj
nаčin, tоkоm vrеmеnа, SDI dоprinose pоrаstu ukupnе mеnunаrоdnе kоnkurеntnоsti
zеmljе dоmаćinа.
Zbog napred navedenih koristi koje SDI sa sobom donose, sve zemlje, a u
okviru njih i pojedini regioni, nastoje da nа svоju teritoriju privuku štо višе kаpitаlа u
оbliku SDI. To nije nimalo lak zadatak, posebno u sadašnje vreme kada su skoro sve
zemlje liberalizovale svoje nacionalne politike.
2
SDI datiraju od davnina. Kao posledica procesa globalizacije i
internacionalizacije svetske privrede SDI, zajedno sa menunarodnom trgovinom
robom i uslugama, promovišu privredni rast, povećavaju zaposlenost i podižu životni
standard širom sveta. Izuzetnu ekspanziju doživljavaju krejem dvadesetog i početkom
dvadesetprvog veka.
Od polovine dvadesetog veka transnacionalne kompanije imaju dominantnu
ulogu u međunarodnoj trgovini, a time i u spoljnoj trgovini pojedinih zemalja. U radu
smo nastojali da sagledamo značaj transnacionalnih kompanija kao pokretača
globalnih tokova kapitala, kao i njihov uticaj na nacionalne ekonomije u eri svetske
ekonomske krize. Prepoznatljiva su tri oblika međunarodnog kretanja kapitala:
međunarodno kreditiranje ili kretanje zajmovnog kapitala, međunarodne portfolio
investicije i direktne investicije u inostranstvu. Predmet ovog master rada su upravo
strane direktne investicije i njihov uticaj na povećanje izvoza i zaposlenosti u
Republici Srbiji.
4
njima se vrši procena vrednosti kapitala neke firme u zavisnosti od procene godišnjeg
neto prinosa (D) i procene rizika finansiranja. Kako se radi o dve subjektivističke
procene, vrednost kapitala oscilira gotovo svakodnevno, čak i bez ikakvih promena u
realnoj strukturi kapitala. Zbog toga je opravdano korišćenje drugog pristupa pojmu
kapitala (realni kapital), koji treba da pokaže realne mogućnosti preduzeća da
proizvodi dobra.
Kapital kao društveni odnos je središnja kategorija ekonomske teorije. U
ekonomskoj teoriji postoji i podela kapitala na stalni (fiksni) i opticajni (cirkulišući).
Ova podela datira dosta davno od Adama Smita. Po njemu je fiksni kapital onaj koji
donosi „prihod” ili profit, bez cirkulisanja ili “promene gospodara”. Opticajni kapital
čine ona dobra koja „obezbeđuju prihod cirkulisanjem, odnosno prelaskom od jedne
osobe na drugu”. Osnovna slabost pomenute definicije je u tome što uzima vlasništvo
za kriterijum razlikovanja fiksnog od varijabilnog kapitala (Unković, 2010).
Sposobnost da akumulira i investira, kapital određuje proizvodni i ukupni
ekonomski potencijal jedne privrede. Efikasnost privređivanja je osnovna
pretpostavka akumulativnosti privrede i njenog podizanja na viši nivo. Zato je
aktiviranje svih faktora efikasnosti privređivanja istovremeno i aktiviranje realnih
izvora akumulacije. Za akumulaciju i obim investicija je, međutim, važno kako se
uspostavljaju odnosi u raspodeli novostvorene vrednosti, odnosno društvenog
proizvoda. Proporcije raspodele na akumulaciju i potrošnju opredeljuju mogućnosti
investiranja u datom periodu. Uspostavljanje te proporcije ključno pitanje inteziteta i
dinamike razvoja, mogućnosti sadašnje i buduće potrošnje, te je zato ovo, u
koncepsijsko razvojnom smislu, društveno politička odluka (Unković, 2010). U
tržišnom sistemu privređivanja obim štednje je, međutim, u osnovi opredeljen
određenom kamatnom stopom, pa se i globalne proporcije u raspodeli društenog
proizvoda na akumulaciju i potrošnju formiraju na bazi individualnih odluka
mnogobrojnih privrednih subjekata.
Evidentno je da suštinu akumulacije čini uvećanje kapitala pomoću kapitala.
Ukoliko je svojina definisana kao kapital i tada je akumulacija njen impertiv. Ona
postaje kriterijum uspešnosti i uslov opstanka i razvoja privrednih subjekata u tržišnoj
privredi, budući da je i jedini realni izvor neto investicija. Akumulacija se može
posmatrati i kao odložena potrošnja, a investicije kao potrošnja ušteđevine u cilju
njenog budućeg uvećanja. U tržišnoj privredi akumulacija i investicije, iako samo dva
aspekta istog elementa, su razdvojene ne samo vremenski i prostorno, nego i po
5
subjektima štednje i investiranja. Ovo razdvajanje omogućuje da se između štednje i
investicija pojave odgovarajući subjekti koji mogu da utiču na njihov tok i odnose.
Savremene privrede karakteriše odlučivanje na mikroekonomskom (priverdni
subjekti) i makroekonomskom nivou (države) (Unković, 2010). Njihove privredne
kompetencije su jasno određene, a odluke koordinirane po unapred datim
kriterijumima, koji ne dovode u pitanje slobodu ekonomskog postupanja privrednih
subjekata, na čemu je celi sistem izgrađen. To se odnosi i na sistem akumulacije, čije
formiranje i upotreba u tržišnim privredama može da se posmatra na tri nivoa:
individualnom, preduzetničkom i makro nivou.
Privreda Srbije je mala privreda i nužno otvorena prema svetu i izvoz i uvoz
su od krucijalnog značaja za rast i razvoj. Međutim, iako je liberalizacija potrebna,
ona nije dovoljna, ako opstaju distorzije u sistemu, ako se paralelno ne vrše reformske
promene, koje bi privredu vodile tržišnoj privredi i ako se uporedo sa promenama u
ovom segmentu privrednog sistema ne vode u istom pravcu i druge politike koje su
direktno ili indirektno sa njima u vezi (Đurić, 1999).
2.MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA
Međunarodno kretanje kapitala jedan je od najatraktivnijih oblika
međunarodnog finansiranja i pretežno je autonomnog karaktera tj. ima sopstvenu
motivaciju i nije izazvano stanjem tekućih transakcija u bilansima pojedinih zemalja.
Pod međunarodnim kretanjem kapitala podrazumevamo transfer realnih i
finansijskih sredstava iz jedne zemlje u drugu, bez kontra transfera ili bez kontra
transfera za određeno vreme, a u cilju ostvarivanja ekonomskih i političkih interesa
učesnika u tom transferu (Unković, 2010). Što više jedna privreda danas uvozi i troši
na osnovu korišćenja stranog kapitala, to će u budućnosti morati više da izvozi, a
manje da troši, pošto se mora otplatiti glavnica i zarada na strani kapital (1+i) gde je i
kamata – profit ili dividenda (Unković, 2010).
Privredna aktivnost ni jedne zemlje u svetu ne može normalno da se odvija,
ukoliko u nju nije uključeno i međunarodno kretanje kapitala, kako u korišćenju, tako
i plasiranju kapitala. Liberalizacija međunarodnog kretanja kapitala povećava svetsku
proizvodnju, efikasnost i konkurentnost, a obeshrabruje špekulante, koji štete svetskoj
privredi.
7
2.1.Oblici međunarodnog kretanja kapitala
Glavni investitori međunarodnog kapitala su multinacionalne kompanije,
komercijalne banke, države, berze i investicioni fondovi. Prema davaocu sredstava
(izvozniku kapitala), kapital se deli na privatni i javni. Privatni kapital plasiraju
multinacionalne kompanije, banke i fondovi, a javni države, državni fondovi i
međunarodne finansijske institucije. Kapital se, između zemalja, kreće u tri osnovna
oblika:
strane direktne investicije,
strane portfolio investicije (tržište kapitala), i
zajmovi i krediti.
3.POJAM STRANIH INVESTICIJA
Novije teorijsko objašnjenje IDI se zasniva na parimeru nepotpunosti tržišta.
Naime, globalno preduzeće se posmatra kao oligopolista koji nastoji da stekne
prednost u vlasništvu od kontrole nad aktivom koja nije raspoloživa konkurentnim
preduzećima (Kvrgić, Nikolić, 2015). Ta aktiva je uglavnom neopipljivog karaktera
(marka, autorstvo, znanje) i omogućava diferenciranje proizvoda, koje konkurenti ne
mogu oponašati, jer je u vlasništvu i pod zaštitom. Postojanje oligopoliste sa
vlasničkom prednošću, ne mora da se svodi na IDI.
Model imperfektnosti tržišta pomaže da se identifikuju grane u kojima će
preduzeće verovatno proširiti svoju delatnost lokalno ili međunarodno, sa pristupom
„globalnog horizonta“. Naime, menja se geografski horizont preduzeća i ono se
stimulira da se internacionalizuje. Preduzeće predpostavlja da raspolaže potrebnim
izvorima i znanjem i da za IDI u svetu postoje dobre mogućnosti. Da bi uspešno
poslovalo u stranoj zemlji preduzeće treba da ima prednosti nad domaćim
preduzećima.
Svaka nacionalna privreda ulazi u međunarodne ekonomske odnose preko
nekoliko oblika spoljno-ekonomskih transakcija. Te transakcije mogu biti veoma
različite i mogu se odnositi na:
uvoz i izvoz roba i usluga;
