1.
UPRAVNI POSTUPAK
Upravni postupak predstavlja precizno utvrđena p ravna pravila pomoću kojih se obezbeđuje i
vrši ostavarivanje, odnosno realizacija materijalno-pravnih propisa upravno-pravne prirode.
Upravni postupak predstavlja svojevrstan vid odlučivanja o pravima, obavezama i pravnim
interesima pojedinaca, pravnih lica i drugih subjekata.
Opšti cilj je primena normi objektivnog prava, kako bi se u svakom pojedinačnom slučaju
realizovao, odnosno zaštitio odgovarajući javni interes, ali i ostvarila zaštita individualnih prava i
pravnih interesa građana i organizacija, što je poseban cilj ovog postupka. Taj poseban cilj
sjedinjen je sa navedenim opštim ciljem - zaštita javnog interesa.
Procesnopravna pravila imaju veliki značaj za praktično delovnje upravnih i drugih organa i
organizacija. Pomoću njih ti organi i organizacije oživotvoruju materijalno pravo. Poseban
značaj ovog postupka je u obezbeđivanju sigurnog pravnog puta da se postigne željeni cilj u
povećanju kvaliteta i delotvornosti upravnog rada.
Prema Zakonu o opšem upravnom postupku postoji opšti upravni postupak i posebni upravni
postupak.
Opšti upravni postupak obuhvata skup pravila postupanja za rešavanje pojedinih upravnih stvari
koje se mogu primeniti za postupak i rad državnih organa, upravnih organa i opštine kad na
osnovu zakona obavljaju poslove državne uprave.
Prema Zakonu o opšem upravnom postupku dužni su da postupaju preduzeća i ustanove i druge
organizacije, kad u vršenju javnih ovlaštenja koja su im poverena zakonom rešavaju o pravima i
obavezama ili pravnim interesima pojedinca, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju
druge poslove.
Nužno je ostaviti mogućnost da se za pojedine upravne oblasti propišu izvesne procesno-upravne
norme specifične za tu oblast. Propisivanje pojedinih procesnopravnih normi može se odnositi na
pojedina pitanja upravnog postupka za određenu upravnu oblast.
Posebni upravni postupci obuhvataju procesno pravna pravila (nadležnost, forme akata, radnje,
izvršavanje i slično) koja su sadržana u zakonu koji se reguliše rad nekog organa ili materija u
određenoj upravnoj oblasti (carinska služba, unutrašnji poslovi, doprinosi i porezi, prostorno
uređenje i drugo).
Za pravilno rešavanje o određenoj upravnoj stvari bitno je primenjivanje posebnih pravila
postupka.
Drugačija regulativa postupanja po rešavanju u upravnim stvarima počiva na tri zakonske
pretpostavke:
Da posebna pravila uređuju pojedina pitanja postupka koja ne mogu biti suprotna
načelima Zakona upravnog postupka (ZUP-a);
Grupe posebnih pravila moraju se odnositi na određenu upravnu oblast i to samo ukoliko
je posebna regulative zbog specifičnosti određene upravne oblasti neophodna da bi se u
njoj moglo postupiti;
Odstupanje od određenih normi opšteg upravnog postupka može se vršiti samo zakonom,
a ne i pod zakonskim propisima.
Odnos između opšteg i posebnih upravnih postupaka postavljen je tako što se u posebnim
upravnim oblastima prvenstveno primjenjuju pravila posebnih zakona kojima se na prilagođen
način regulišu samo pojedina pitanja upravnog postupka, dok se u pogledu svih ostalih pitanja
koja nisu posebna primjenjuju pravila ZUP-a.
To su posebni zakoni koji sadrže norme o drugačijem uređivanju pojedinih pitanja upravnog
postupka po svojoj sadržini „mešoviti“, jer su oni po pravilu materijalno-pravni propisi, jer
sadrže i neke odredbe procesno-pravne prirode. To se odnosi na pitanja nadležnosti, dužine
rokova, režim pravnih sredstava, a ponekad sadrži i odredbe o procesnim radnjama koje ZUP ne
sadrži. Pravilo je da se radi o procesnim situacijama u kojima bi primena nekih odredbi ZUP-a
bila neodgovarajuća sa gledišta efikasnosti pa i ispravnosti odnosno mogućnosti rešavanja.
2.
UČESNICI U UPRAVNOM POSTUPKU
Pored organa državne uprave i uprave teritorijalnih jedinica, postoji još jedna, po sastavu veoma
raznorodna, grupacija državnih i nedržavnih subjekata koji obavljaju izvesne upravne poslove.
Oni te poslove obavljaju kao originarne poslove ili kao poverene poslove, a njihova uloga u
upravnom sistemu je različita i kreće od simbolične pa do značajne.
1
Učesnici u upravnom postupku su organ ili institucija koja ima javna ovlaštenja i stranka. Druga
grupa učesnika (svedoci, veštaci, tumači i dr.) mogu se pojaviti u upravnom postupku, što zavisi
od prirode upravne stvari koja je predmet upravnog postupka. Upravnu stvar treba posmatrati
kao pojedinanačnu, konkretnu situaciji koju je neophodno autoritativno i neposredno urediti i to
upravnim aktom.
Upravnog postupka nema ako ga ne vodi organ, odnosno organizacija ili zajednica u vršenju
javnih ovlaštenja. Iako se u ZUP-u navodi da upravni postupak vodi nadležni organ, stvarno
postupak vodi službeno lice organa. U ime organa rešenje donosi rukovodilac organa ili službeno
lice koje je on ovlastio za rešavanje.
Kada je organizaciji ili zajednici u vršenju javnih ovlaštenja povereno i vođenje upravnog
postupka, rešenje donosi inokosni poslovodni organ (sekretar, direktor) ili predsednik
kolegijelnog organa. Rešenje može donositi i lice koje vrši određenu funkciju. Zakonom ili
1
Boboljub Milosavljević, Upravno pravo, Pravni Fakultet Univerziteta Union, Beograd, 2008., str. 169.
2
upravnog postupka ne postoji nikakav pravno regulisani odnos. Pozicija ovih učesnika nije
zakonom regulisana.
2.4. Stranka
2.4.1. Pojam i vrste stranaka
Zbog velike raznolikosti upravnog rešavanja u upravnom postupku, je daleko teže definisati
stranku nego u drugim postupcima. Stranka je ono lice po čijem je zahtevu postupak pokrenut ili
protiv koga se vodi postupak, ili lice koje radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo
da učestvuje u postupku. ZUP u duhu moderne države kao zlatna nit sprovodi jačanje pozicije i
prava stranaka koje učestvuju u upravnom postupku. Zato je potrebna kontinuirana primena
načela upravnog postupka a naročito načelo zaštite prava građana i zaštite javnog interesa, i
načelo sasalušanja stranke.
Zavisno od koga potiče incijativa za pokretanje upravnog postupka, stranke se razvrstavaju na
aktivne, pasivne i uzgredne stranke.
Aktivna stranka je ono lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak, odnosno lice koje traži od
upravnog organa ostvarenje određenih prava ili da mu se ukine ili umanji neka obaveza.
Pasivna stranka je ono lice protiv koga se vodi postupak po službenoj dužnosti. Time bi mu se
nametnula neka obaveza, oduzelo ili umanjilo neko pravo. Stranački položaj pasivne stranke
određen je zaštitom određenog javnog interesa.
Uzgredna stranka je lice koje radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo da učestvuje
u upravnom postupku.
Pored ove podele moguće je razlikovati i direktnu i indirektnu stranku.
Direktna stranka je ono lice čija su p rava ili obaveze predmet konkretnog postupka. Može se
pojaviti kao aktivna ili pasivna stranka.
Indirektna stranka je ono lice čija se prava i obaveze dovode u vezu sa predmetom upravnog
postup ka tj. sa pravima ili obavezama direktne stranke.
U upravnom postupku stranka može biti svako fizičko i pravno lice. Osim fizičkih i pravnih lica
u upravnom postupku mogu nastupati sa svim pravima stranke i državni organi, poslovna
jedinica preduzeća, naselja, grupa lica i dr. a koji nemaju svojstvo pravnog lica. Uslov je da ovi
kolektiviteti mogu biti nosioci prava i obaveza o kojima se rešava u upravnom postupku.
4
