1. Paradigma preduzeća

U menadžmentu

: model ponašanja koji objašnjava kako preduzeće ostvaruje svoje ciljeve (konkurentsku

prednost, vrednost za vlasnike i dr.)

Sustina paradigme preduzeća:

uvesti inovaciju na način da efekat prevaziđe ulaganje (da transformacija

resursa u proizvode/usluge vodi stvaranju vrednosti) respektujući faktore okruženja.

Elementi paradigme preduzeća:

1. Inovacija - suštinski element, cilj difuzija
2. Okruženje - selekciona sredina za inovaciju
3. Strategija - način na koje preduzeće stupa u interakciju sa okruženjem

Matematička “teorija epidemije”

može predstavljati dobar konceptualni okvir istraživanja širenja

inovacija. Ona se može predstaviti kao:

t+1

– m

= β*(n – m

)*m

/n β > 0;

t+1

– m

→ broj novozaraženih

n – m

→ nezaraženi

/n – učešće zaraženih

gde je mt broj pojedinaca u fiksiranoj populaciji od n članova inficiranih određenom bolešću u trenutku t.
Veličina parametra beta zavisi od određenog broja faktora, kao što su: stepen infektivnosti bolesti,
učestalost kontakata i sl. On predstavlja brzinu širenja epidemije.

Jedinica logističke krive je diferencijalna jednačina:

= {1+exp(-α-βt)}-1

Proporcija populacije koja će biti zaražena će napredovati po rastućoj stopi sve dok učešće zaraženih u
ukupnoj populaciji ne dostigne 50% u vremenskom trenutku t=α/β. Posle toga epidemija napreduje po
opadajućoj stopi težeći 100% zarazi.

Logistička kriva

je simetrična kriva oblika slova S sa prevojnom tačkom na 50% infekcije. Prevojna

tačka predstavlja maksimalnu stopu širenja infekcije. Ova kriva predstavlja konceptualni okvir za
izučavanje načina širenja inovacije - ukoliko su inficirana populacija krajnji kupci, u pitanju je širenje
procesne inovacije.

mt
n

Logistička kriva predstavlja okvir za izučavanje tzv.”životnog ciklusa proizvoda”. On porteriše obim
prodaje tokom života proizvoda. Moguće krive životnog ciklusa proizvoda: brza, tipična i spora. Kriva
životnog ciklusa tehnologije se obično predstavlja logističkom krivom spore difuzije jer te inovacije
zahtevaju veća ulaganja.

Bez obzira na trajanje životnog ciklusa, svaki proizvod prolazi kroz 4 faze:

1. Uvođenje
2. Rast
3. Zrelost
4. Opadanje

Često se faza rasta deli na fazu brzog rasta do prevojne tačke i fazu sporog rasta - posle prevojne tačke.
Za definisanje strategije proizvoda potrebno je proučavanje odnosa između krive prodaje, krive troškova i
krive profita. Tipično preduzeće ima gubitak u fazi razvoja. Ukoliko proizvod doživi uspeh, prihodi
prevazilaze troškove te preduzeće ulazi u zonu profita i to se obično dešava u prvom delu faze rasta.
Najveći profit se ostvaruje u fazi zrelosti. U fazi opadanja dolazi do pada nivoa profita i ona je posledica
delovanja konkurencije. Konkurencija skraćuje trajanje životnog ciklusa proizvoda. Preduzeće nije u
stanju da preživi bez uvođenja novih proizvoda, tako da novi proizvodi zamenjuju proizvode koji su ušli u
fazu opadanja.

Postoje i ekstremne situacije:



Preduzeća koja prolaze prebrzo kroz ŽC ne ostvaruju dovoljan nivo vrednosti



A ona koja prolaze presporo gube konkurentsku poziciju

Logistička kriva se može primeniti i na “ŽC preduzeća”. Ova kriva pokazuje kretanje kontrolabilnosti.
Kontrolabilnost predstavlja mogućnost predviđanja i kontrole događaja tokom života preduzeća. U prvim
fazama ona je mala, jer se na startu kontroliše mali br.faktora. Tokom života ona se povećava po rastućoj
stopi sve do tačke kada dolazi do usporavanja rasta koji se pretvara u rast po opadajućoj stopi.
Pad kontrolabilnosti je posledica delovanja konkurencije.

SUŠTINA MENADŽMENTA PREDUZEĆA JE NASTOJANJE DA PREDUZEĆE ŠTO DUŽE ODRŽI
U TOP FORMI.

Na kontrolabilnost najviše utiče promena paradigme, zato je potrebno brzo se prilagoditi. Najjednostavniji
način za rast fleksibilnosti je uvođenje novih proizvoda u proizvodni program. Tako da je SUŠTINA
MENADŽMENTA PREDUZEĆA U OVOM KONTEKSTU REFOKUSIRANJE OD PROIZVODA
KOJI SE NALAZE U FAZI ZRELOSTI KA PROIZVODIMA KOJI SE NALAZE U FAZI UVOĐENJA.

Cilj mendžmenta

CILJ MENADŽMENTA PREDUZEĆA JE OSTVARENJE CILJEVA PREDUZEĆA KOJE DOVODI
DO ZADOVOLJENJA CILJEVA INTERESNIH GRUPA. Odatle proizilazi da se sva preduzeća nalaze o
istom biznisu, biznisu profitabilnog korišćenja resursa i da se za ostvarenje tog cilja koriste različite
strategije uvođenja inovacija i/ili njenog imitiranja.

ULTIMATIVNI CILJ PREDUZEĆA JE MAKSIMIZACIJA NJEGOVE VREDNOSTI ILI
STVARANJE VREDNOSTI ZA VLASNIKE. Stvorena vrednost za vlasnike se meri:



Prinosom na kapital ili



Stepenom tržišne kapitalizacije- predstavlja stepen rasta početne vrednosti preduzeća koji je do
trenutka posmatranja priznalo tržište kapitala.

Menadžment u tehničkim naukama predstavlja navođenje Sistema iz početnog u željeno stanje uz održanje
ili povećanje stepena njegove organizovanosti.

Vrednost preduzeća je f-ja većeg broja faktora. Postoje dve grupe varijabli: ekonomska očekivanja i
psihološki faktori.

Cena akcije je merilo uspeha preduzeća ali i merilo menadžerskog tima.

Pored cene akcije koriste se i druga merila:



Računovodstveni pokazatelji



Strategijski pokazatelji



Situacioni pokazatelji

Postoje 3 suprotna mišlenja u pogledu ultimativnog cilja menadžmenta:

1. Mišlenje skeptika tržišta kapitala-

koji smatraju da postoji ograničena moć finansijskog tržišta

da preko cene kapitala odrazi stvarnu vrednost preduzeća. Smatra se da cena akcije nije dobro
merilo zbog 2 pretpostavke: tržište kapitala dovodi do pogrešnog vrednovanja i drugo je da postoje
pouzdanija merila stvaranja vrednosti.

2. Mišljenje koje primarnu ulogu daje strategiji -

međutim problema sa strategijskim ciljevima je

to što oni nemaju visok stepen korelacije sa finansijskim rezultatima. Ukoliko je cilj maksimizacija
interesa kupaca, ovaj cilj je u konfliktu sa maksimizacijom vrednosti kao ciljem vlasnika
preduzeća. Iako je teško pretpostaviti da u dugom roku mogu opstati preduzeća koja stvaraju
vrednost za vlasnike a da nisu stvorila zadovoljne i lojalne kupce, taj rezultat nije lako postići, jer
visok nivo zadovoljstva kupaca ne znači automatski i adekvatan nivo prinosa za vlasnike.

Postoje 4 strategije koje opisuju odnos između interesa kupaca i interesa vlasnika;



Dobijaju i kupci i vlasnici jer dovodi do rasta stepena zadovoljstva kupaca i rasta vrednosti
preduzeća jer je rast cene koju su kupci spremni da plate za proizvod veći od rasta investicije
potrebne za njihovu proizvodnju.



Dovodi u konflikt kupce i vlasnike jer investicija dovodi do rasta interesa kupaca, ali troškovi
prevazilaze prinos na investiciju što dovodi do smanjenja vrednosti.



Suština ove strategije je identifikovanje i eliminisanje troškova koje ne doprinose ili minimalno
doprinose interesima kupaca. Postoji konflikt.



Ovu strat.obično slede preduzeća koja su došla u zonu maksimizacija vrednosti i koja nastavljaju
da se kreću ulevo. Dolazi do istovremenog opadanja interesa kupaca i vrednosti preduzeća.

Mišljenje po kome je balansiranje interesa

različitih interesnih grupa cilj menadžmenta-ova

koncepcija je posledica shvatanja da postoji konflikt između preduzeća i drugih interesnih grupa
(zaposlenih, menadžera, kupaca, dobavljača..) Postoje 2 slabe tačke ovog koncepta: vlasnici i
druge interesne grupe nisu u antagonizmu, jer je stvaranje vrednosti osnova rasta blagostanja svih;
i balansiranje interesa ne dovodi do podjednakog zadovoljstva svih interesnih grupa.

Tržište kapitala primarno reaguje na vrednost, a osnovu vrednosti čini NT, koji realnije od dohotka
prikazuje mogućnost uvećanja vrednosti, tako da važi stav “dobitak je iluzija, NT je činjenica”. Na cenu
akcija presudno utiče

diskontovani NT, a to je SV novčanih tokova koje odbacuju svi investicioni

projekti tokom perioda njihovog života.

SV NT predstavlja vrednost nominalnog NT prevrednovanog

određenom diskontnom stopom. Diskontna stopa je stopa rizika ili oportunitetni trošak angažovanja
kapitala ako je jedan izvor finansiranja, a ako je više onda je to WACC.

Kao merilo se može koristiti i EVA-poslovni dobitak-troškovi kapitala.

3. Organizacije posledice menadžmenta

Glavna posledica menadžmenta su organizacije. Organizacije su “trag u snegu menadžmenta”. One
obavljaju nekoliko bitnih funkcija:

Problemi nastaju kada promene u eksternom okruženju postanu učestale i međusobno uslovljene što
karakteriše informatičku privredu. Izlaz je u formulisanju strategije koja stabilizuje okruženje.

Karakteristična su 3 modela odnosa preduzeća i eksternog okruženja:

1. Okruženje kao izvor resursa i informacija
2. Okruženje kao selekciona sredina
3. Okruženje kao izvor zavisnosti

Okruženje kao izvor resursa i informacija -

okruženje za preduzeće predstavlja stok resursa i

informacija. Svako preduzeće se suočava sa dva problema: zavisnošću povodom kritičnih resursa i
neizvesnošću uslovljenom odsustvom adekvatnih informacija.

Okruženje kao selekciona sredina -

ovaj model stavlja u fokus mehanizam konkurencije. Postoje 3 faze

konkurencije: faza varijacija (različite vrste organizacionih formi kao posledica razlika u odgovorima na
promene u okruženj), faza selekcije (preživljavaju one organizacione forme koje se bolje prilagođavaju) i
faza održavanja.

Okruženje kao izvor zavisnosti -

osnovna pretpostavka modela je nesimetričan odnos na relaciji

preduzeće-okruženje. Preduzeće suštinski zavisi od okruženja.

Promene u eksternom okruženju dovode do promene standard za merenje uspeha. Značaj okruženja se vidi
i u formulisanju ciljeva preduzeća koji polazi od tzv.”trostrukog ograničenja”:



Odgovornost prema vlasnicima - a to je stvorena vrednost



Odgovornost prema društvenoj zajednici



Odgovornost prema životnoj sredini

U pogledu odnosa prema eksternom okruženju menadžeri mogu biti

proaktivni i reaktivni

(pripremaju se

za promene ili čekaju da se promene dese pa zatim reaguju).

Eksterno okruženje suštinski utiče na menadžment. Najveći broj promena duguje se IK tehnologijama.

Dešavaju se promene na strani:



Ponude, u koju spade i moderna informaciona tehnologija čija primena smanjuje varijabilne
troškove značajno eliminišući značajan deo srednjeg sloja menadžmenta.



Tražnje -“potrošačka šizofrenija”→bolje informisani



Konkurencije (konstantno inoviranje i skraćenje životnog ciklusa)



Regulacije - gde je fokus na jačanju konkurentnosti

Globalizacija

i njena glavna posledica hiperkonkurencija predstavlja glavni trend u eksternom okruženju.

Ona je dovela do smanjenja informacione simetrije. U uslovima globalizacije okruženje je složeno,
međuzavisno i neizvesno. U ekonomiji globalizacija započinje liberalizacijom, osnovna hipoteza je da
liberalizacija dovodi do rasta i blagostanja za učesnike razmene. Omogućava nove direktne investicije,
primenu nove tehnologije i menadžmenta, itd. Ona omogućava da globalna preduzeća prodaju svoje
proizvode tamo gde su cene najviše, uzimaju kapital tamo gde je najjeftiniji, obavljaju istraživanja tamo
gde postoje najbolji uslovi i organizuju proizvodnju tamo gde su najmanji troškovi. Globalizacija dovodi
do globalizma koji stvara dobitnike (politički najsnažnije države) i gubitnike. Nekada mogu i male zemlje
postati dobitnici, jer je nekada važniije sa kim si u vezi, nego ko si.