Pojam strategijskog planiranja
U nastavnoj jedinici Pojam strategijskog planiranja više će biti reči o samom procesu
planiranja, ali sa strategijskog aspekta. Biće ukazano na razliku između strategijskog i
dugoročnog planiranja, promene koje se dešavaju u organizaciji i van nje i njihov značaj za
proces strategijskog planiranja. Takođe će biti objašnjeni pristupi u strategijskom planiranju,
kao i način na koji strategijsko planiranje doprinosi efektivnosti kompanije.
Kada je reč o procesu planiranja u kompanijama, može se izvesti zaključak da planiranje
podrazumeva sistematsko razmišljanje o budućnosti organizacije. Planiranje ujedno
podrazumeva i kreiranje promena, odnosno predstavlja obavljanje niza aktivnosti, kako bi se
desilo nešto, što se bez planskih akcija u stvari ne bi dogodilo. Planiranje predstavlja
kontinualni proces donošenja planskih odluka uz pomoć kojih se donose promene u odnosu
između kompanije i njenog okruženja. Planiranjem, kompanija proširuje svoje aktivnosti van
granica tržišta na kojem obavlja delatnost u datom trenutku.
Iako je generalno planiranje usmereno na budućnost, omogućava da se u sadašnjosti proceni
koje je odluke moguće doneti danas, a koje je potrebno odložiti za neki budući period.
Situacije u kojima se brzopleto donose poslovne odluke, moguće je svesti na minimum uz
pomoć planiranja.
Nastanak sistema strategijskog planiranja se javlja usled potrebe da menadžment kompanije
razmišlja strategijski. Strategijsko planiranje podrazumeva:
analizu i procenu konkurentske situacije;
analizu grane u kojoj preduzeće obavlja svoju delatnost;
predviđanje novih trendova i pojave diskontinuiteta u privredi;
orijentisanost menadžmenta na nove proizvode;
orijentisanost menadžmenta na nova tržišta;
stavljanje akcenta na istraživačko-razvojnu aktivnost preduzeća;
proučavanje potreba i želja kupaca.
Kada je u pitanju strategijsko planiranje, postoje izvesne razlike u odnosu na dugoročno
planiranje. Naime, dugoročnim planiranjem se teži da performanse organizacije budu znatno
bolje nego u sadašnjosti. U strategijskom planiranju se ne očekuje da će budućnost sigurno
biti bolja od sadašnjosti. Osnovni cilj strategijskog planiranja jeste strategijska analiza.
Strategijskom analizom je moguće ustanoviti snage i slabosti, odnosno mogućnosti i opasnosti
za kompaniju. Veoma često se dugoročni planovi nazivaju i strategijskim planovima, ali se ne
može i svaki dugoročni plan smatrati strategijskim planom. Za sprovođenje strategijskih
odluka kompanija potrebno je duže vreme.
Proces strategijskog planiranja prilagođava se potrebama situacije. Kada je u pitanju
strategijsko planiranje, za donošenje strateških odluka mogu biti zaduženi:
1. top menadžeri,
2. strategijske poslovne jedinice.
Potrebno je da sistem strategijskog planiranja bude u funkciji razvoja preduzeća. Strategijsko
planiranje treba da bude prilagođeno potencijalima kompanije, njegovom odnosu prema
sredini u kojoj obavlja svoju delatnost.
Strategijsko planiranje i promene
Usled promena u okruženju, koje na različite načine utiču na poslovanje organizacije, važno je
uvesti strategijsko planiranje u kompanije.
Zbog razlike između aktivnog i pasivnog prilagođavanja kompanije na novonastale promene,
proizilazi potreba strategijskog planiranja. Kako bi se donela odluka o iniciranju prilagođavanja
preduzeća promenama, potrebno je najpre definisati tip promena, odnosno da li su u pitanju
operativne, konkurentne ili strategijske promene. Reakcija kompanije na promene se razlikuje
u zavisnosti od tipa promena. Tako na primer, na operativne promene, kompanija će reagovati
na taj način što će prilagoditi svoj obim aktivnosti. Delovanjem, koje se ogleda u sprovođenju
planskih akcija koje utiču na promenu položaja u grani u kojoj kompanija posluje, ona reaguje
na konkurentne promene. Za razliku od prethodna dva tipa poslovnih promena, kompanija na
strategijske promene reaguje promenom tržišta i tehnologije.
U savremenoj literaturi strategijsko planiranje se definiše kao okvir za inovaciju, uvođenje
novih proizvoda, tehnoloških procesa i prodor na nova tržišta.
Ukoliko preduzeće ne isprati promene koje se dešavaju u njegovom okruženju, može nastati
problem u smislu neadekvatnog prilagođavanja novonastalim promenama. Promene u sredini
mogu biti pozitivne za kompaniju, al,i ukoliko menadžment kompanije ne odreaguje na date
promene na pravi način, može doći do jaza između potencijala kompanije i zahteva sredine.
Osnovni cilj strategijskog planiranja jeste ostvarivanje konkurentske prednosti kompanije.
Konkurentsku prednost kompanija bi trabalo da ostvari putem:
zadovoljavanja potreba i želja kupaca,
isporuke proizvoda/usluge.
REAKTIVNA
+
-
-
NEAKTIVNA
-
+
-
PREAKTIVNA
-
-
+
INTERAKTIVNA
+/-
+/-
+/-
Tabela 1.1.1. Pristupi u stategijskom planiranju
Na tabeli je predstavljeno četiri pristupa, odnosno orijentacije kompanije u strategijskom
planiranju. Kao što se može zaključiti, dominantna orijentacija nekih organizacija u planiranju
je prošlost i takve organizacije primenjuju reaktivan pristup. Neaktivni pristup je orijentisan
na planiranje sadašnjosti, preaktivni na planiranje budućnosti, dok je interaktivni pristup
orijentisan na posmatranje prošlosti, sadašnjisti i budućnosti, kao različitih i neodvojivih
aspekata.
Primer 1.1.1. Pristupi strategijskom planiranju
Uzmimo za primer proširenje preduzeća za proizvodnju obuće i pojavu nove tehnologije na
tržištu, kako bismo objasnili različite pristupe preduzeća strategijskom planiranju.
Ukoliko bi menadžment ovog preduzeća za proizvodnju obuće smatrao da je postojeća
tehnologija zadovoljavajuća i prilikom proširenja proizvodnog kapaciteta odlučio da koristi
postojeću tehnologiju, mogli bismo reći da preduzeće zastupa
neaktivistički
pristup
strategijskom planiranju.
Slično ovom pristupu,
reaktivistički
pristup bi podrazumevao proširenje proizvodnog
kapaciteta uz popravku starih mašina, jer menadžment smatra da su rešenja iz prošlosti
uvek sigurnija i da su se ranije radile prave stvari. Međutim, ova dva pristupa nikako ne
mogu garantovati uspeh u savremenom svetu.
Preduzeće čiji menadžment zastupa
proaktivan
pristup orijentacije ka budućnosti, ogleda
se u postepenom prihvatanju promena, što bi u našem primeru značilo da preduzeće proširi
svoje kapacitete uvođenjem samo nekoliko novih i zadržavanjem nekih starih mašina koje
koristi u proizvodnji.
Takođe, pozitivan pristup strategijskom planiranju je
interaktivističi
pristup, koji se
ogleda u preuzimanju radikalnih promena. U našem primeru menadžment preduzeća bi se,
zastupajući ovaj pristup, odlučio za kompletnu zamenu svih mašina novim mašinama.
Efektivnost strategijskog planiranja
Menadžeri kompanija treba da koriste proces planiranja kao bitan mehanizam u suočavanju sa
nestabilnošću sredine. Što je situacija, odnosno nestabilnost veća, to zahteva složenije
planiranje.
Strategijsko planiranje treba da se uvodi u organizaciju, tako da se uvažava kultura preduzeća
i da zaposleni razvijaju strateško razmišljanje. U proces strateškog planiranja uključeni su
različiti timovi ljudi, čija je kompetentnost i razumevanje svakodnevnh aktivnosti na
operativnom nivou. Ključan element u sprovođenju strateškog planiranja je odnos između
operativnih razmatranja i strategijskog razmatranja.
Pojava novih metodologija doprinosi poboljšanju strategijskog planiranja. Strateško
planiranje nije samo posao za odeljenja koja se bave planiranjem. Odgovornost za predložene
planske odluke bi trebalo da snosi menadžment kompanije, ali ujedno je potrebno da ih inicira,
organizuje i koordinira. Uloga sektora za strategijsko planiranje jeste da definiše stručne
analize za sve nivoe menadžmenta u organizacionoj strukturi kompanije.
Na primer, u kompaniji General Electric se godinama unazad neguje i konstantno unapređuje
proces strategijskog planiranja, koji u datoj kompaniji ima sledeće karakteristike:
planovi se definišu tako da svi svi menadžeri razmišljaju kao preduzetnici;
strategijsko planiranje se bazira na dva koncepta: upravljanje pomoću ciljeva i
marketing koncepta;
uz pomoć marketing koncepta tržište i potrošači postaju centralni fokus u
strategijskom planiranju;
odluke i planovi su usmereni na alociranje izvora prema tržišnim mogućnostima;
izvori su usmereni na ostvarenje dugoročnih ciljeva kompanije;
svi menadžeri se ocenjuju na osnovu ostvarenja međuciljeva u dugoročnim ciljevima
kompanije.
Slika 1.1.2.
Strategijsko planiranje pozitivno utiče na poslovanje organizacije i pomaže da se usvoji
adaptivno razmišlajnje o vezi preduzeća sa okolinom. Strategijsko planiranje pomaže
menadžerima da integrišu i kontrolišu različite poslovne aktivnosti. Ono što se može zaključiti
jeste da je proces planiranja u pozitivnoj korelaciji sa rastom kompanije.
Pojam strategijskog planiranja
