ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА
СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
(16pt, Болд)
SEMINARSKI RAD
Predmet:Operativni menadzment
Odnos izmedju operativnog i strateskog
menadzmenta
Mentor: Student:
Prof. dr Milacic Dragan Stojanovic Milos
226-079-17
Beograd,Januar,2017.
SADRŽAJ
1. UVOD.......................................................................................................3
2. POJAM STRATEŠKOG MENADŽMENTA.......................................4
2.1. BITNE KARAKTERISTIKE STRATEŠKOG
MENADŽMENTA…………………………………………………………..4
2.2. RAZVOJ STRATEŠKOG MENADŽMENTA……………………..5
3. PROCES STRATEŠKOG MENADŽMENTA…………………………6
3.1. PRIRODA PROCESA………………………………………………….7
3.2. FAZE PROCESA………………………………………………………8
4. MISIJA I VIZIJA STRATEŠKOG MENADŽMENTA………………9
4.1.1. ZNAČAJ I ELEMENTI MISIJE…………………………………...9
4.1.2.STRATEGIJSKI ZNAČAJ DEFINISANJA POSLA.....................10
4.1.3. VIZIJA I MISIJA KAO OSNOVA
STRATEGIJSKE AKCIJE………………………………………………10
4.2
DEFINISANJE VIZIJE
,
MISIJE
,
POLITIKE
I CILJEVA PREDUZECA.……………………………………………..11
4.2.1 KREIRANJE STRATEGIJE………………………………………12
5.OPERATIVNI MENADŽMENT.……………………………………..13
5.1.2. PREDVIĐANJE……………………………………………………..13
5.1.3. KLASIFIKACIJA METODA PREDVIĐANJA…………………..14
5.1.4. PLANIRANJE – STRATEŠKO I OPERATIVNO………………..15
5.1.5. SLIČNOSTI I RAZLIKE STRATEŠKOG I OPERATIVNOG
PLANIRANJA…………………………………………………………….16
5.2 OPERACIONALIZACIJA STRATEGIJE………………………….17
5.2.1. KONTROLA I REVIZIJA…………………………………………18
6. ZAKLJUČAK.......................................................................................19
LITERATURA……………………………………………………………20
2
2. POJAM I ZNAČAJ STRATEŠKOG MENADŽMENTA
Strateški menadžment predstavlja koncept upravljanja koji je relevantan za
savremene uslove poslovanja i svojevrstan odgovor za brojne i složenije izazove. Pojava
strateteškog menadžmenta je u vezi sa problemima sa kojima počinje da se suočava
menadžment velikog broja preduzeća 70-tih godina prošlog veka. Za mnoga preduzeća
kritičan faktor uspeha postaje sposobnost uočavanja i prilagođavanja brzim promenama u
okruženju koji su sve više diskontinuitetni. Diskontinuitetni stvaraju ne samo opasnost već
i mogućnost za inovativna preduzeća. Od preduzeća se zahteva fleksibilnost,
blagovremeno i pravilno reagovanje. Akcentira se, ne samo značaj planske komponente u
upravljanju, već i primena donetih planskih odluka.
Ono što je zajedničko različitim definicijama strateškog menadžmenta je to da je u
pitanju jedan način razmišljanja koji se odnosi na donošenje odluka koji se tiču budućnosti
preduzeća i na primenu tako donetih odluka. Usko grlo za uspešnu primenu strateškog
menadžmenta često leži u brzini promene tradicionalnog načina mišljenja i ponašanja. U
pojedinim definicijama strateškog menadžmenta naglašava se značaj okruženja (pristup
koji polazi od okruženja) i neophodnost da se kroz proces odlučivanja usklađuju interne
mogućnosti sa šansama i pretnjama koje se nalaze u okruženju. Drugi pristup naglašava
namere i aspiracije i definiše strateški menadžment kao proces odlučivanja i sprovodjenja
akcija koje vode razvoju efektivne strategije koja doprinosi ostvarivanju ciljeva preduzeća
(pristup koji polazi od namera i način njihovog ostvarenja). U trećoj grupi se naglašava
delovanje odnosno odlučivanje o strategiji i njenoj primeni (pristup koji polazi od
delovanja).
2.1. BITNE KARAKTERISTIKE STRATEŠKOG MENADŽMENTA
zbog karaktera strateških odluka, njihovo donošenje je u nadležnosti top
menadžmenta
donošenje strateških odluka zahteva predvidjanje i analizu uticaja velikog broja
faktora iz okruženja
sprovođenje strateških odluka zahteva odgovarajuću alokaciju resursa(bilo da
su interno ili eksterno dostupni) preduzeća
dugoročne su konsekvence donošenja strateških odluka na vitalnost preduzeća i
pri njihovom donošenju treba voditi računa o celini preduzeća
strateške odluke su u funkciji željenih aspiracija
brojne su konsekvence strateških odluka na pojedine poslovne funkcije,
organizacione delove i njihovu povezanost
da bi strateško odlučivanje bilo efikasno, neophodno je uvažavati interese ,
stavove i očekivanja različitih interesnih grupa (stejkholdera)
strategijskim odlučivanjem se uspostavlja aktivan odnos preduzeća sa njegovim
eksternim okruženjem
U skladu sa navedenim bitnim karakeristikama strateškog menadžmenta, možemo
reći da je to proces kojim preduzeće utvrđuje svrhu postojanja, ciljeve i željene nivoe
4
ostvarenja, odlučuje o osnovnim načinima ostvarivanja ovih ciljeva za odgovarajući
vremenski okvir u promenljivom okruženju, sprovodi akcije i ocenjuje napredovanje i
rezultate. Top menadžment utvrđuje dugoročni pravac delovanja i obezbeđuje promišljeno
formulisanje, efektivnu implementaciju i kontinuiranu ocenu utvrđene strategije.
Posebnosti koje čine strateški menadžment različitim u odnosu na druge tipove
menadžmenta su:
1.
Priroda strateškog menadžmenta je interdisciplinarna
– ne liči na druge
tipove menadžmenta koje u fokusu imaju specifična područja kao što su ljudski
resursi ili operacije.
2.
Strateški menadžment karakteriše eksterni fokus
– jer naglašava interakciju
preduzeća i njegovog eksternog okruženja.
3.
Naglašava interni fokus
– jer daje značaj interakcije i kordinacije različitih
funkcionalnih područja i organizacionih nivoa sa strateškim pravcima
delovanja.
4.
U fokusu interesovanja je buduće stanje
, kako u kratkom tako i u dugom
roku.
2.2.RAZVOJ STRATEŠKOG MENADŽMENTA
Razvoj planiranja se dovodi u vezu sa nastankom strateškog menadžmenta.
Planiranje je primarna i suštinska faza procesa menadžmenta kao i bitna
odgovornost svih menadžerskih nivoa. Predstavlja izbor ciljeva i odredjivanje
načina njihovog ostvarenja. Evolucija strateškog menadžmenta se sagledava kroz
sledeće faze:
1.
Bazično finansijsko planiranje
, karakteristično je za početnu fazu u životnom
ciklusu preduzeća. Rukovodstvo je više preokupirano tekućim problemima, a
manje aktivnošću planiranja. Planovi se sastavljaju na osnovu analize
poslovanja u proteklom periodu i procene prihoda i troškova u kratkom roku.
Ova faza u razvoju sistema planiranja otpočinje sa izradom kratkoročnih
finansijskih planova. Osnovni cilj je vezan za ostvarenje budžeta. Akcenat je na
operativnoj kontroli i na pojedinim funkcionalnim područjima.
2.
Na predviđanju zasnovano planiranje (Dugoročno planiranje)
, preduzeća
koji osećaju potrebu da izađu iz prve faze počinju da sastavljaju planove za duži
period i imaju u vidu različite ciljeve. Godišnji planovi imaju smisla jedino
ukoliko su deo dugoročnog plana. Nastoji se predviđati uticaj većeg broja
faktora na poslovanje u periodu dužem od godinu dana. Alokacija resursa se
sprovodi statično, jer je usmereno na korišćenje postojećih resursa a ne opcija.
Iskustvo iz prošlosti ima značajnu ulogu u planiranju. Problemi u planiranju se
javljaju ukoliko odnose i tendencije koje su postojale u prošlosti nije moguće
ekstrapolirati u budućnosti.
3.
Eksterno orijentisano planiranje (Strategijsko planiranje)
, u planiranju se
ne polazi samo od postojećih mogućnosti, stavlja akcenat na strategijsko
razmišljanje koje za posledicu ima strategijsko planiranje. Sprovodi se
5
