STRATEŠKI MENADŽMENT TEHNOLOGIJA I
INOVACIJA
O TEHNOLOŠKOM MENADžMENTU
Tehnološka revolucija je promenila osnovne poslovne aktivnosti i stvorila novu društvenu i
privrednu strukturu koja se često naziva : DRUŠTVO ZNANJA, INFORMACIONO
DRUŠTVO,DIGITALNO DRUŠTVO, DIGITALNA EKONOMIJA, ELEKTRONSKA
EKONOMIJA i sl.
Menadžment novih tehnologija i inovacija je danas najznačajniji deo strategijskog
menadžmenta svake uspešne kompanije. To je, možemo sa pravom reći, ključni resurs
savremenog poslovanja.
Ključno pitanje za uspeh tehnološkog i inovacionog menadžmenta je u odgovoru koji su to
koncepti, tehnike i alati, koje manadžment kompanije mora koristiti za ukupnu uspešnost
svoje firme.
Postavlja se pitanje, šta savremeni menadžer treba da zna o ulozi tehnologije i inovacija u
poslovnoj aktivnosti i strategiji firme. Neki smatraju, da je dovoljno znati, kako tehnologija
funkcioniše tj. šta radi, a ne i kako radi.
Drugi autori smatraju da savrameni menadžment treba da zna šta radi a i kako funkcioniše
savremena tehnologija. Za nas, tj. ovaj predmet, za menadžere, nije neophodno temeljno
znanje iz nauke i tehnologije, nego opšta informisanost u značajnim tehnološkim i
inovacionim trendovima.
Za menadžera je ključno da ovlada znanjima neophodnim za razumevanje značaja
tehnologija i inovacija u savremenom poslovanju, kao i načina kako da tehnološki i
inovacioni potencijal svoje firme iskoristi za poboljšanje njene konkurentske prednosti tj.
njenog daljeg razvoja.
Cilj tehnološkog menadžmenta je komercijalizacija rezultata inovacione i tehnološke
aktivnosti. Uspešnost svake firme je vezana za njen tržišni uspeh. Ovo navodimo iz
činjenice da u istoriji novih tehnologija i inovacija imamo puno primera da i najbolja
tehnološka rešenja nisu bila komercijalno najisplativija. Iako su tehnološki bila značajna,
nisu se na tržištu potvrdila. Iz tih razloga, ja, kao budući menadžer (: treba da svoju
aktivnost usmerim upravo na taj deo upravljačke aktivnosti, a to je komercijalizacija novih
tehnologija i inovacija.
Menadžeri treba da nadju pravi odgovor na pitanje kako adekvatno upravljati novim
tehnologijama i inovacijama, kako bi se ostvarile stabilne pozicije na tržištu, a i kako bi se
održala ta pozicija.
Većina uspešnih kompanija već sada izdvaja 5% za nove tehnologije i inovacije sa
tendencijom da se to poveća. Ključne promene nastale u globalnoj ekonomiji tiču se
promena osnova konkurentske prednosti kompanije i funkcija njenog menadžmenta.
Osnovni uzroci koji su u drugi plan potisnuli tradicionalne faktore konkurentnosti i stvorili
nova jezgra komponentnosti savremenih kompanija su:
1. GLOBALIZACIJA TRŽIŠTA, kao i povećanja broja tržišta za različite proizvode i
za različite tipove rizika
2. LIBERALIZACIJA PROIZVODA i tržišta rada
3. DEREGULACIJA FINANSIJSKIH TOKOVA
4. SMANJENJE TROŠKOVA INFORMACIONIH TOKOVA
5. RAZVOJ DIGITALNE EKONOMIJE
To su nova jezgra konkurentske diferencijacije i nalaze se u nevidljivoj imovini
( nematerijalnoj). Najrazličitiji oblici nevidljive imovine su:
1. ZNANJE
2. KOMPETENCIJA
3. INTELEKTUALNA SVOJINA
4. REPUTACIJA
5. ZAŠTIĆENA MARKA
6. ŽIG
Imajući u vidu da je tehnologija za mnoge firme ključni resurs za menadžere je važan
zadatak upravljati tim resursom putem integracije, tehnologije i strategije firme.
Drugi važan zadatak za menadžere je razvoj i korišćenje inovacionih kapaciteta firme.
Upravljanje ovim resursom ima strateški značaj, jer doprinosi postizanju i održavanju
konkurentskih prednosti.
Konkurentske prednosti se mogu posmatrati RELATIVNO I APSOLUTNO.
:
1. Relativna dimenzija konkurentske prednosti proističe iz poređenja sa aktivnostima
konkurenata
2. Apsolutna se za razliku od relativne iskazuje kao postojanje tržišta za proizvode i
usluge koje ima organizacija
POENTA – OSNOVNI CILJ IZRAČUNAVANJA OVOG PREDMETA JE DA SE
BUDUĆI MENADŽERI OSPOSOBE ZA RAZVOJ I ODRŽAVANJE KONKURENTSKE
PREDNOSTI SVOJE ORGANIZACIJE NA TRŽIŠTU.
složenosti i prevazilazeći nivo tehničkih promena vrši sveobuhvatan uticaj na sve delove
ekonomskog i društvenog sistema. Do početka sedamdesetih godina dominirala je TEP
masovne proizvodnje zasnovana na jeftinoj nafti, danas dominira TEP informaciono
intenzivne proizvodnje zasnovane na mikroelektronici i niskoj potrošnji energije, sirovina i
rada niske stručnosti.
Visoke tehnologije
Visoke tehnologije su vrhunski proizvod povećanog i specifično strukturisanog ulaganja u
naučnoistraživački rad, intenzivne interaktivne veze nauke i privrede ali i celovitog razvoja
naučnoistraživačkog kompleksa i inovacione aktivnosti.
Osobine visokih tehnologija su:
visoka i rastuća kapitalna obrazovna naučna i informaciona intenzivnost
visoka akumulativnost
manja osetljivost na krize
kratkoća životnog ciklusa proizvoda roba i usluga i tehnoloških sistema i procesa
visoka elastičnost tražnje po dohotku
visoka i rastuća fleksibilnost reprodukcionih sistema i procesa
visoke obrazovne potrebe
veliki značaj intervencije države...
Dok se početkom osamdesetih godina ovog veka raspon učešća izdvajanja za istraživanje i
razvoj prema ukupnom prihodu kod visokih tehnologija kretao od 3,2% (električne mašine)
do 14,2% (avioindustrija), devedesetih godina udeo izdvajanja za istraživanje i razvoj u
ukupnom prihodu izuzetno je visok i raspon tog učešća se kretao od 10,2% (farmaceutska
industrija) do 20,2% (avioindustrija)
Visoke tehnologije širokog spektra su potvrda uloge ključnog faktora u TEP i
sveobuhvatnom i kompleksnom uticaju na ekonomski i društveni razvoj. Šest tema koje
grupišu stavove o uspešnosti u oblasti visokih tehnologija su:
biznis fokus
prilagodljivost
organizaciona kohezija
preduzetnička kultura
osećaj za integritet
top menadžment punog obima.
Prethodnih šest tema se mogu grupisati u dve očevidno suprotstavljene grupacije
biznis fokus, organizaciona kohezija i osećaj za integritet podrazumevaju stabilnost i
konzervaciju postojećeg stanja
prilagodljivost, preduzetnička kultura i puni top menadžment su sinonim za rapidne
ponekad strmoglave promene.
Polovina faktora uspeha vuče u jednom smeru a druga polovina u drugom smeru i osnova
je svojevrsnog paradoksa menadžmenta visokih tehnologija.
Visoke tehnologije su područje intenzivne saradnje između proizvođača iz različitih delova
svetske privrede. U strateškim alijansama kao partneri se ne pojavljuju samo kompanije
nego i država koja daje podsticaj razvoja visokih tehnologija.
Poluprovodnička industrija je ekonomska aktivnost u kojoj je globalni karakter jako
naglašen. Pozitivni efekti delovanja transnacionalnih kompanija (TNK) su:
TNK pomažu domaćoj ekonomiji da razvije inovacionu sposobnost putem globalizacije
istraživanja i razvoja i obuke zaposlenih
TNK obezbeđuje firmama iz zemlje domaćina pristup visokim tehnologijama
TNK olakšava pristup kapitala
Tehnološke inovacije
ukljičuju nove proizvode i procese i/ili značajne tehnološke promene u proizvodima i
procesima. Inovacija se odnosi na korišćenje novog znanja za ponudu novih proizvoda ili
usluga, koji imaju bolju vrednost za korisnike, što se vrednuje na tržištu. Inovacija je
uspešna ako je moguće njenom komercijalizacijom povratiti sredstva investirana u njen
razvoj i ostvariti odgovarajući profit.
Linearni model inovacija:
Istraživanje – Razvoj – Proizvodnja – Marketing
U novije vreme značajniji je interaktivni model koji naglašava centralnu ulogu dizajna,
feedback efekta između faza ranijeg linearnog modela i brojne interakcije između nauke,
tehnologije i inovacionog procesa u svakoj fazi.
Interaktivni model kombinuje dva različita tipa interakcija. Jedan tip interakcija se odnosi
na procese koji se odvijaju u firmi ili grupi firmi koje blisko sarađuju u mrežnoj
strukturi.Druga vrsta interakcija se odnosi na relacije između pojedinačnih firmi i naučnog i
tehnološkog sistema unutar koga se odvijaju njene inovacione aktivnosti.
Inovacije se mogu klasifikovati na različite načine:
1. po uticaju na produktivnost:
- radno intenzivne
- kapitalno intenzivne
2. po relativnom značaju u inovacionom procesu:
-
inkrementalne
-
radikalne
3. prema rezultatu inovacione aktivnosti:
-
proces
-
proizvod
4. prema obimu promena koje izazivaju u proizvodu:
-
komponentne
-
arhitekturne
5. prema ukupnom uticaju na poslovnu aktivnost
-
održive
-
diruptivne.
Radikalne inovacije se odnose na uvođenje potpuno novih proizvoda i usluga i/ili novih
sistema proizvodnje i distribucije i čine postojeće proizvode i usluge nekonkurentnim
(bežične komunikacije).
Inkrementalne inovacije uključuju adaptaciju, poboljšanje i usavršavanje postojećih
proizvoda i usluga i/ili postojećih sistema proizvodnje i distribucije (Diet coca-cola prema
coca-cola classic.
Afuah (1998) smatra da je za uspešnost inovacija bitan funkcionalan koncept koji on naziva
S³PE, odnosno pravilna kombinacija strategije, strukture, sistema, zaposlenih i okruženja.
Slika:
