             U Republici Srbiji nije predviđena obaveza gradova i opština da pripremaju strateške
planove razvoja niti posebne sektorske višegodišnje strategije za određene oblasti (obrazovanje,
zapošljavanje, turizam, podrška mladima, privlačenje investicija, razvoj usluga socijalne zaštite,
održivi  razvoj   itd.)   većina  lokalnih   samouprava   ima   barem   jednu   razvojnu   strategiju   a   neke
opštine   imaju   čitav   niz   različitih   strategija   koje   pokrivaju   dobar   deo   njihovih   izvornih
nadležnosti, a neke idu čak i šire od toga.

Prema nekim nedavno sprovedenim analizama u Republici Srbiji trenutno postoje tri
grupe opština:

a) one koje imaju sveobuhvatni plan razvoja lokalne zajednice (ponegde nazvan i plan održivog
razvoja);

b) one koje imaju samo sektorske planove (po oblastima za koje je opština procenila da su
najvažniji ili za koje su imale obezbeđeno eksterno finansiranje);

c) opštine bez sektorskih planova.

Naravno, samo postojanje strateških planova ne znači da se u Srbiji planski i rukovodi lokalnim
ekonomskim razvojem

           Poseban problem je što se i u procesu implementacije nema utisak da prioriteti istaknuti u
strategijama   bivaju   baš   oni   projekti   za   koje   se   konkuriše   i   dobijaju   eksterna   sredstva   za
finansiranje   ili   sufinansiranje.   Postojanje   planova   razvoja   ne   znači   da   se   i   planski   upravlja
razvojem.   Osnovni   problem   je   priprema   budžeta   bez   ikakvog   oslonca   na   planski   dokument,
opštine veoma često ne postupaju prateći planove i rokove izvršenja u strateškim dokumentima a
prioriteti se menjaju voljom pojedinaca. Najčešća praksa primene koncepta strateškog upravljanja
se ogleda u realizaciji sektorskih planova.