Struktura parlamenta

С А Д Р Ж А Ј:

1. УВОД...................................................................2

2. СТРУКТУРА ПАРЛАМЕНТА.............................4

3. ЗАКЉУЧАК.........................................................11

4. ЛИТЕРАТУРА.....................................................12

2. СТРУКТУРА ПАРЛАМЕНТА

Од тога да ли се бирачко тијело схвата као скуп једнакоправних бирача,
грађана носилаца једнаког права гласа, или као скуп грађана међусобно
различитих, у зависности од припадништва различитим територијалним
јединицама, друштвеним слојевима, професијама и слично, зависи какву ће
структуру имати парламент. Могућа су два рјешења. Прво, да парламент буде
једнодомно тијело, састављено од једног дома и, друго, да парламент буде
дводомно тијело, саставњено од два дома. Најпознатији такви примјери су
француски Устав од 1799, према којем је законодавно тијело било подијељено на
више домова ,,према једном мало фантастичном плану Сјејесовом, који је за сваку
фазу законодавне радљивости други орган захтијевао'', као и Устав СФРЈ од 1963,
према којој је Скупштина, поред једног општеприхваћеног вијећа имала још четири
вијећа радних заједница, премда је начело дводомности било сачувано у раду
Скупштине.

Једнодомни парламент је тековина револуционарне доктрине и традиције,
док дводомни одговара другачијим схватањима и потребама а прије свега и
намјери да кроз њега разноврсне друштвене снаге и групе буду заступљене у
парламенту и тако у мањој или већој мјери дођу до изражаја у вршењу власти и
вођењу и вођењу државне политике. Једнодомни парламент није остао својствен
само револуционарној ситуацији, него је примијењен као организационо рјешење
и у оним земљама које нису склоне револуцији и њеној традицији. У
револуционарној епохи једнодомни парламент је произишао из Русоове доктрине
о народној суверености, о народној вољи која је једина и недјељива и која као
таква мора да буде представљена и оличена и у једнодомном и недјељивом
законодавном тијелу – скупштини. Зато су и прве револуционарне скупштине биле
једнодомне и то прије свега важи за фрнцуску Националну скупштину која је
постала таква захваљујући утицају револуционарне већине али и осталих
друштвених снага у љој, проистеклих у из трећег сталежа да би након те
револуционарне епохе и стабилизаије француских друштвених прилика постала
дводомна, каква је остала све до данас. Једнодомни парламент је замишљен да
буде више демократски и да одговара демократији, али су у пракси познати
једнодомни парламенти и у недемократским земљама, па и оним са диктаторским
режимима (какав је рецимо био у Грчкој из времена пуковничког режима). То
показује да систем једнодомног парламента може да постоји, успостави се и
функционише у различитим друштвено-политичким условима, демократским и
недемократским, па тако има пуно примјера да су и напредне, али и назадне
друштвене снаге прибјегавале једнодомном парламенту и преко њега успијевале
да остваре своје друштвене и политичке циљеве. Зато може да се каже да је
једнодомни парламент прикладан и за демократске али и недемократске режиме