представља свој крајњи циљ – сазнавање истине. Кроз своје дело и рад он приказује
значај   феноменологије,   описујући   њен   интуитиван   карактер   и   њену   описност
(Бужињска А., Павел Марковски М. 2006: 92-93).  Феноменологија  је дакле правац  у
истраживањима  књижевности  који  се изводи  из  феноменологије Едмунда Хусерла.
Најчешће се повезује са радовима Романа Ингардена, чији се радови односе на начин
постојања  и  сазнавања  књижевног  дела  као  и  стваралачке  комуникације.  Све што
се   појављује   у   свету   има   свој   смисао   захваљујући   свести   и   управо   то   је   основна
феноменолошка теза. Потребно је заиста поћи од ствари каквима се приказују и какве
се појављују. Свет настоји да види оно шта се појављује, концетришући се на суштину
ствари.   Утицај   феноменологије   на   књижевност   и   њено   проучавање   је   свакако
посредан. Наравно, књижевно дело јесте специфичан предмет и захтева посебну пажњу
али је пре свега битно да ли реални предмети могу дати интенционалну структуру.
Ингарден тврди то као могуће, но свакако  ради суштине феноменолошког подухвата,
важно је почети прихватити теорију Романа Ингардена која бива од велике помоћи у
интерпретацијама појединих књижевних текстова, а о чему ћемо детаљније говорити у
раду (Бужињска А., Павел Марковски М. 2006: 89-91).

Да би доследније описали каква је феноменологија наука, послужићемо се

Хусерловим речима из

Логике истраживања

. Феноменологија је по њему:

1.Чиста и априорна, јер је неемпиријска и надиндивиуадлна;

2.Еидетска, јер схвата суштину онога што је опажено;

3.Истовремено је и конкретна, јер је укорењена у посматрању;

4. Очигледна, односно интуитивна јер непосредно сагледава суштину у очигледној
самоприсутности без субјективне примесе;

5. Описна, јер описује оно што се појављује у свести, што је дато свести и начин на
који се појављује и на који је дато;

6. Егзактна, јер је егзактно научна, што значи да је у односу погледа на свет – строга и
неутрална, што јој омогућава да буде основа свих других појединачних наука

(Бужињска А., Павел Марковски М. 2006: 96).

Феноменологија, као наука коју чине сви поменути елементи свакако има

велики удео у књижевности. Она је почетни корак при сваком тумачењу, истраживању,
опажању. Као таква она бива основа и свих других наука.

Спознаја дела

Као продубљење феноменолошког приступа јесте рецепција односно спознаја

дела. Оно што добија свој смисао у свести јесте производ феноменологије и
феноменолошког приступа. Спознаја дела јесте констируирање књижевног дела у свест
читаоца.

Роман Индарден, пољски естетичар феноменолошке оријентације, у књизи

сазнавању књижевног

дела описује опште менталне процесе кроз које се структура

књижевног дела конституира као посебан естетски предмет у читалачкој свести. Роман
свест која спознаје дело сматра значајнијом него она која га ствара. Јер управо у свести
читалаца долази до конкретизовања структуре. Ингарден читаоца и читање описује као
феномене који могу да се опишу тек након што се у заграду стави њихова променљива
и нестабилна појавност и када се иза ње отвори видик у ванвременску и ванпросторну
ширину. Анализом процеса сазнавања књижевног дела, Ингарден указује на могућност
да се релација дело-читалац тумачи другачије него што је то радила традиционална
историја књижевности. У њој је књижевно дело било одвојено од свести која сазнаје.
Насупрот томе Ингарден тумачи дело као интенционални предмет на који се усмерава
свест у настојању да га спозна и конструише у свести. Ингарден управо указује на то
да је књижевно дело по својој природи структура дела медиј односно језик који није
чврст ни постојан предмет како му не би могли прићи. Пре свега структура књижевног
дела никада није потпуно одредива и не може се сасвим ухватити. Књижевно дело, баш
због језичке структуре у себи не садржи многа места неодређености или
недоречености, због чега у менталном процесу читања долази до употпуњавања и
конкретизације. Дакле, за Романа Ингардена читање представља креативни процес, а
сложеност књижевног дела постоји на двојни начин: првенствено само ради себе, а
затим као конструктивни креативни акт читалчке свести (Лешић, 1972:54-55).

1.Лингвистика:

Главне школе

Женевска школа (Фердинанд де Сосир, Шарл Бали)

Прашла школа(Роман Јакобсон, Николај Трубецки)

Копенхашка школа (Луј Хјемслев)

Америчка школа(Франц Боас, Едвард Сапир,Бенјамин и Ворф, Леонард Блумфилд)

2. Структурална антропологија – етнологија

Теорија Клод Леви-Строса

3. Наука о књижевности:

Главне школе и оријентације:

Прашка структуралистичка школа (Роман Јакобсон, Јан Мукаржовски, Феликс

Водичка, Бохуслав Хавранек, Вилем Матезиус);

лингвистичка поетика (теорија “позног” Јакобсона);

-генеративна поетика (Француска наратолошка школа);

поетика рецепције (Пољска школа теорије књижевне комуникације;

структуралистичке поетике шездесетих до осамдесетих година (Цветан Тодоров,

Жерар Женет, Ролан Барт);

интертекстуалне поетике осамдесетих година (Жерар Женет, Мајк Рифатер)

(Бужињска А., Павел Марковски М. 2006:216).

Структурализам као веома сложен правац додатно истиче следећа два проблема

правца:

1.Лингвистичке поетике

– Инспирацију овог правца представља структурална

лингвистика, као и Сосирова теорија језика

Опште лингвистике

али и фонологија

Николаја Трубецког. У први план избија теорија песничког језика а њен најважнији
задатак је било дефинисање специфичних особина тог језика у односу на друге. Ово су
истраживали представници Прашке структуралистиче школе.

2. Граматике књижевности

– Као почетак овог правца узима се датум објављивања

чувене

Структуралне антрополошке мисли

К. Леви-Строса (1958.). Посебан значај

заузима   идеја   опште   граматике   књижевности,   коју   су   прихватили   стручњаци   за
књижевност из круга Француске наратолошке школе. Велики утицај на овај правац
била је инспирисаност морфолошким анализама магичне бајке, које двадесетих година
ХХ   века   врши   руски   фолклориста   Владимир   Проп.   Утицај   су   такође   имале   и
трансформативно   генеративне   граматике   америчког   лингвисте   Ноама   Чомског
(Бужињска А., Павел Марковски М. 2006: 217).