Strukturna agrarna politika

Univerzitet u Novom Sadu
Ekonomski fakultet Subotica
Odeljenje u Novom Sadu

SEMINARSKI RAD IZ AGRARNE POLITIKE EU

Strukturna agrarna politika

Prof. Dr Koviljko Lovre Peric Marija P065/08
Saradnik u nastavi

Šestić Ljiljana Š011/08

Marinko Kresoja

Novi Sad, 06.05.2011. god.

Sadržaj

1. Uvod....................................................................................................................... 3

2. Mansholt – ov plan.................................................................................................4

3. Od Mansholt-ovog plana do MacSharry-ja ...........................................................5

4. MacSharry – eva reforma.......................................................................................7

5. Agenda 2000.......................................................................................................... 11

6. Reforma iz 2003.godine.........................................................................................17

7. Agro – ekološka politika........................................................................................21

8. Finansiranje strukturne agrarne politike.................................................................22

9. Zaključak................................................................................................................23

Literatura.................................................................................................................... 24

2. Mansholt-ov plan

Do   1968.   godine,   Zajednica   je   u   nekim   robama   bila   snabdevena   i   iznad
samodovoljnosti,   što   je   iziskivalo   velike   izdatke   iz   budžeta   Zajednice,   a   struktura
poljoprivrede ostala je i dalje nezadovoljavajuća. Ovi faktori motivisali su Komisiju da
sačini u decembru 1968. godine svoj “Memorandum o reformama u poljoprivredi” koji
je postao poznat kao Mansholt-ov plan.  Komesar Sicco Mansholt je prepoznao problem
viškova i  predložio reformu jer primena CAP nije poboljšala standard poljoprivrednika
i pored rasta produktivnosti i stalnog porasta subvencija.

Dana   21.   decembra   Sicco   Mansholt   (evropski   komesar   za   poljoprivredu)   poslao   je
memorandum   Savetu   ministara   o   reformi   poljoprivrede   u   Evropskoj   Uniji.   Ovaj
dugoročni plan, takođe poznat pod nazivom „Poljoprivreda 1980.“ ili „Izveštaj Gaichel
grupe“, tako nazvan po selu u Luksemburgu gde je bio pripreman, postavio je temelje
za   nove   socijalne   i   strukturne   politike   u   evropskoj   poljoprivredi.   Mansholt-ov   plan
postavio je ograničenja za politiku cena i tržišne podrške. On predviđa da će doći do
neravnoteže na pojedinim tržištima ukoliko se Zajednica ne obaveže da će smanjiti
svoje obradive površine za najmanje 5 miliona ha.

Holandski   ministar   za   poljoprivredu   je   takođe   istakao   da   se   životni   standard
poljoprivrednika nije poboljšao od implementacije CAP, uprkos povećanja proizvodnje
i stalnog povećanja potrošnje Zajednice. On je zato predložio reformu i modernizaciju
proizvodnih   metoda   i   uvideo   da   bi   male   farme,   koje   će   nestati   pre   ili   kasnije,   po
mišljenju   stručnjaka   zajednice,   trebalo   povećati.   Zajednica   bi   pomogla   u   stvaranju
„modernih proizvodnih jedinica“ kroz selektivnu investicionu pomoć, a takva bi imanja
dostigla površinu od 80 do 120 ha, odnosno od 40 do 60 krava.

Cilj plana bio je podstaći gotovo 5 miliona farmera da napuste poljoprivredu tokom 70-
ih godina bilo ranim penzionisanjem, bilo prekvalifikacijom. To će omogućiti
redistribuciju njihove zemlje i na taj način će se povećati preostale porodične farme, ili
bi se tako dobijeno zemljište koristilo za pošumljavanje. Farme su smatrane održivim i
isplativim samo ukoliko su svojim vlasnicima mogle garantovati godišnji prihod
uporediv sa prihodima zaposlenih u drugim sektorima u regionu. Pored stručnih mera
obuke, Mansholt je takođe predvideo programe koji će pokrivati rano penzionisanje
poljoprivrednika. I konačno, Mansholt je pozvao države članice da ograniče direktnu
pomoć za neprofitabilne farme.

Plan je izazvao žestoko protivljenje među farmerskim krugovima unutar Zajednice, a
naročito u Francuskoj. I tako je, suočen sa oštrom reakcijom poljoprivredne zajednice,
Sicco Mansholt ubrzo morao da smanji obim nekih predloga iz plana. Konačno,
Mansholt-ov plan je sveden na samo tri evropske direktive iz 1972. godine

Izvor: Tracy M.: „Hrana i poljoprivreda u tržišnom gospodarstvu“, Mate, Zagreb, 2000., s. 193



Direktiva 72/159 omogućuje pomoć za investicije u farme za koje se smatralo da
su „prikladne za razvoj“ i sposobne ostvariti dohodak uporediv sa dohocima
drugih delatnosti.



Direktive 72/160 nudila je „plaćanje za one koji odlaze“, tj. za rano
penzionisanje, u obliku godišnjih renti ili paušalnih iznosa za starije
poljoprivrednike ili premija za mlade.



Direktiva 72/161 zamišljena je da osigurava socio-ekonomsko usmeravanje i
osposobljavanje.

Kao glavna zamerka Mansholt-ovom planu navodi se da je bio preterano

radikalan, jer nisu postojale godišnje stope po kojima je moralo doći do promena do
1980. godine.

3. Od Mansholt-ovog plana do MacSharry-ja

Uprkos odbijanju Mansolt-ov plan je začetak ideje o uvodjenju reformi u CAP. Viškovi
agrarnih proizvoda, uz održavanje visokih cena agrarnih proizvoda, već od 70-ih godina
provocirali   su   kreatore   agrarne   politike   EU   da   preduzimaju   različite   mere   radi
regulisanja   ovog   problema.   U   prvom   redu   sprovedene   su   mere   subvencionisanja
izvesnih   kategorija   finalnih   potrošača,   kao   i   industrijskih   korisnika   poljoprivrednih
proizvoda. Na drugoj strani sprovođene su mere redukcije budžetskih troškova za neke
proizvode iz režima interventnih,  garantovanih  cena:  skraćivanje  perioda otkupa  tih
proizvoda, kao i podizanje standarda kvaliteta proizvoda koji ulaze u režim otkupa.
Efekti ovih mera bili su mali, pa je EU donela odluku da pređe na radikalnije mere
intervencije radi smanjenja obima ponude poljoprivrednih proizvoda.

Nakon što su početno bile određene zajedničke cene, njih je dalje godišnje određivao
Savet   ministara   na   temelju   predloga   Komisije.   Inflatorno   razdoblje,   koje   je   počelo
naftnom   krizom   iz   1973.   godine,   bilo   je   podstrek   za   niz   znatnih   povećanja   cena.
„Opreznija“ se politika vodila kasnih 70-ih godina, ali se dalji talas povećanja cena
poljoprivrednih   proizvoda   javlja   ranih   80-ih   godina.   Nakon   1983.   godine   problemi
viškova proizvodnje postaju ozbiljni, te se morala usvojiti „restriktivna“ politika. Nakon
toga su zajedničke „institucijske“ cene u ECU zamrznute ili umanjene u nominalnom
iznosu, uključujući znatnije smanjenje u realnom iznosu. Međutim, „agromonetarni“
aranžmani na neki su način izravnali taj pad. Razjasnimo to.

Tokom 1960-ih godina stabilnost kurseva je omogućila ustaljivanje zajedničkih cena na
pretpostavci da odnosi između obračunske jedinice i nacionalnih valuta ostaju
nepromenjeni. Međutim, od 1969. godine prilagođavanja deviznih kurseva postala su
česća i znatnija. Predviđala se stroga primena pravila za konverziju zajedničkih valuta u
nacionalne valute. Za zemlje koje su izvršile devalvaciju svojih valuta (npr. Francuska),
povećanje cena suzbilo bi njihove napore da obuzdaju inflaciju, dok bi u zemlajma koje
su izvršile revalvaciju svoje valute (npr. Nemačka) posledice bile u smanjivanju cena za
proizvođače.



sistematičniji pristup problemu dohotka sitnih porodičnih farmi



podršku proizvodnji u oblastima u kojima je ona od interesa za zaštitu
agrookruženja i održivi razvoj ruralne zajednice



razvijanje ekološke svesti među poljoprivrednim proizvođačima



razvoj industrije za preradu sirovina poljoprivrednog porekla.

Kako bi ostvarili navedene ciljeve pored sistema kvota za mleko uveden je i sistem
„stabilizatora“ za više proizvoda, koji su uticali na smanjenje cena ili subvencija ako je
ukupna proizvodnja u EZ prelazila određene „maksimalne garantovane veličine“,
MGQs

(Maximum Guaranteed Quantities).

Istovremeno je uvedena set-aside šema, kao politička mera, 1988. godine kako bi se:



smanjili veliki i skupi viškovi proizvedeni u EU pod sistemom garantovanih
cena otkupa i



uvele neke ekološke prednosti, s obzirom da je učinjena značajna šteta na
poljoprivrednim ekološkim sistemima kao rezultat intenziviranja poljoprivrede.

Set-aside program je podrazumevao predviđene kompenzacije za one proizvođače
žitarica koji prihvate da određene površine svog poseda na obrađuju u toj proizvodnoj
sezoni, kao i za prizvođače u stočarstvu koji mogu da prime kompenzacije samo za
određeni broj stoke zasnovan na istorijski određenom broju grla u stadu.

Ipak, ozbiljniji reformski zahvati unutar CAP usledili su tek početkom 90-ih godina.

4. MacSharry-jeva reforma

Prva prava reforma CAP dogodila se 1992. godine. U godinama koje su vodile reformi,
pritisak za reformom se sve više povećavao kako iz internih tako i iz eksternih razloga.
Razlikujemo sledeće tipove pritisaka za reformu:



međunarodni pritisak



budžetski pritisak



potrošački pritisak



pritisak za očuvenje životne sredine.

Međunarodni pritisak ogledalo se u tekućoj Urugvajskoj rundi GATT pregovora, kao i u
pritisku   svetskog   tržišta.   CAP   je   dovela   do   značajnih   poremećaja   prometa
poljoprivrednih   proizvoda   na   svetskom   tržištu.   Treće   zemlje   su   bile   suočene   sa
problemom smanjene mogućnosti izvoza poljoprivrednih proizvoda na tržište EU, a isto
tako na drugim tržištima susretale su se sa konkurentnijim poljoprivrednim proizvodima
iz EU koji su bili subvencionisani. Drugi razlog međunarodnog pritiska za reformu
ogledao se u tekućim GATT pregovorima. Ovo je bio prvi put da je poljoprivredna
politika postala tema međunarodnih pregovora. SAD su od EU zahtevale da u roku od
deset   godina   promene   restrikcije   poljoprivrednog   uvoza   i   svih   subvencija   koje
neposredno,   ili   posredno   pogađaju   trgovinu.   Sa   druge   strane,   EU   je   bila   spremna