UNIVERZITET “UNION“ U BEOGRADU

FAKULTET ZA POSLOVNO INDUSTRIJSKI MENADŽMENT

BEOGRAD

STUDIJSKO ISTRAŽIVANJE

Profesor: Student:
Prof. dr Dragutin Ž. Arsić Petar Jovanović

Beograd 2014.

Sadržaj:

Uvod ………………………………………………………………………………………………3

1. Metoda – studija slučaja …………………………………………………………………..4

2. Studija slučaja – primer ………………………………………………………………...…8

2.1.

Snimak postojećih tokova informacija …………………………………………..10

2.2.

Analiza postojećeg stanja ………………………………………………………..14

2.3.

Definisanje problema i predlog rešenja ……………………………………….…20

2.4.

Zaključak – studije slučaja …………………………………………………….…20

3. Zaključak ………………………………………………………………………………...22

4. Literatura ……………………………………………………………………………...…23

1. Metoda - studija slučaja

Prema istraživačkim iskustvima ispoljenost odnosno spoljašnje manifestacije procesa -

pojave uslov su za valjanu primenu metode studije slučaja. Mada se u ne mnogo bogatoj
istraživačkoj praksi metoda studije slučaja pokazala kao primenjiva, ona se još ne može smatrati
šire afirmisanom, štaviše, još ne postoji saglasnost o njenom nazivu, ni o njenoj pripadnosti
metodološkim pristupima, ni o njenoj naučnosaznajnoj vrednosti. Otuda pitanje da li je metoda
studija slučaja uopšte uzev metoda? Opravdanost pitanja je u činjenici da ona nema svoje tehnike
prikupljanja podataka, a nema ni jasno izražene druge delove (logički i epistemološki) metode.

Metoda studije slučaja je metoda po metodološkoj koncepciji, po koncepciji istraživanja

čije su bitne doredbe:



Predmet istraživanja ovom metodom mogu biti samo

celine realnosti

koje se u

ukupnoj realnosti mogu identifikovati i definisati

kao celovite posebnosti u vremenu i prostoru

Ove celine mogu da budu manje ili veće složenosti, manje ili veće rasprostranjenosti, manjeg ili
većeg obima, manje ili veće trajnosti, itd., ali se nezavisno od toga mogu istraživati, shvatiti i
saznavati kao celine koje se potpuno jasno razlikuju od okruženja. I kada se u predmet
istraživanja uključuju odnosi i veze sa okruženjem, naglasak je na posebnoj celini i njenim
odredbama;



Raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa odnosno pojave i razni obimi i nivoi

saznanja o njima i o odnosima sa okruženjem

podrazumevaju raznovrsne izvore podataka,

raznovrsne podatke i stoga razne načine prikupljanja podataka. Iz toga proizilazi konceptualni
zahtev o veoma visokom stepenu sadržajne usklađenosti tehnike i metode prikupljanja i obrade
podataka;



Metod studije slučaja podrazumeva veoma jak oslonac na

naučno formulisan model

pojave

(makar u projektu istraživanja) i vodi rekonstruisanju postojećeg ili konstituisanju novog

modela.

Iz ovog određenja metode studije slučaja kao metode, proizilaze odgovori i na pitanje o

valjanosti korišćenja naziva. U metodološkoj literaturi pominju se nazivi "metod slučaja" (

case

method

), "studije slučaja" (

case study

), "analiza slučaja" (

case analysis

). Njihova upotreba nije

dosledna, a bilo je ideja i pokušaja da se u postojeće nazive umetnu određeni dodaci ili da se
izvrše promene određenih reči u nazivu. Bez proučavanja sadržaja i značenja pojmova
upotrebljenih za odredbe naziva nećemo moći da pravilno odaberemo valjan naziv.

Sam pojam metoda studije slučaja daje mogućnost za dva shvatanja koja odgovaraju i duhu

srpskog jezika:

1) postoji slučaj koji ima svoj metod, te se radi o njegovom metodu – metodu slučaja;
2) postoji metod u čiji koncept je ugrađen slučaj kao metodološko-metodski princip.

Nijedno od ova dva značenja ne izražava suštinu metoda i njegovog odnosa prema

predmetu istraživanja. Naziv "analiza slučaja" bliži je istinskom pojmovnom sadržaju i duhu
jezika, ali je obim pojma preuzak. Naime, ovaj metod ne podrazumeva, čak ne dopušta upotrebu
samo jednog metoda. A analiza je upravo samo jedan od osnovnih metoda. To je dovoljan razlog
da nam ovaj naziv ne bude prihvatljiv. Pojmovni sadržaj "studija slučaja" veoma je blizak
suštinskim odredbama i po obimu pojma. Naime, ovim nazivom se tvrdi da je to metod koji

proučavanjem slučaja (kao celine) omogućuje ostvarivanje naučnog saznanja. To je razlog da
usvojimo naziv "metod studije slučaja".

U svim nazivima upotrebljena je reč slučaj. Šta je njen pojmovni sadržaj i šta je njeno bitno

značenje? Odgovor je sledeći:



radi se o jednoj celini ukupne realnosti, ili o jednom procesu;



ta celina je ograničena prostorno i vremenski i svojim kvalitativnim i kvantitativnim

odredbama, bitnim činiocima, sadržajem, suštinom i formom;



ona nije i ne može da bude pretežno namerni proizvod bilo kog subjekta, već je

posledica raznovrsnih okolnosti i dejstva činilaca realnosti;



slučaj u sebi sadrži određeni aktivitet izražen ka ispoljavanje svojstava

(karakteristika), kao događanje, odnos, ponašanje, akcija itd.

Na taj način se "slučaj" kao odredba metoda i generalna odredba predmeta može prihvatiti

kao osnova za izvođenje i konkretizaciju istraživačke tematike.

"Slučaj" se može shvatiti uže i šire. Kada je reč o metodi studije slučaja, "slučaj" se mora

shvatiti vrlo elastično: kao "mikro" i "makro" slučaj. Prema tome, metodom studije slučaja mogu
se istraživati individualni slučajevi (slučajevi pojedinaca), mikroslučajevi, tj. manje grupe,
odnosno celine i makroslučajevi, tj. sama organizacija. Kritika obuhvatnosti time je izgubila
nešto od svoje osnovanosti.

Metodom studije slučaja moguće je istraživati prošle, tekuće i buduće slučajeve. Prošle

"završene"   slučajeve   možemo   rekonstruisati   na   osnovu   rspoloživih   podataka   sadržanih   u
dokumentima ili u sećanju ljudi. Tekuće ili "žive" slučajeve moguće je koristiti kao predmet
istraživanja započinjanjem istraživanja dok još slučaj traje, uključujući se u njega u nekoj od
njegovih   faza   razvoja.   Istraživanje   "budućeg"   slučaja   može   se   shvatiti   na   dva   načina:   prvo,
istraživanje   uslova,   uzroka   i   tendencija   nastajanja   slučaja,   što   ima   karakteristike   egzaktnog
prognostičkog   istraživanja;   drugo,   na   osnovu   ranijih   istraživanja   sličnih   srodnih   slučajeva
formiranjem modela slučaja koji se u sličnim situacijama može očekivati. Tako je oštrica kritike
o   mogućnostima   obuhvata   metodom   studije   slučaja   izgubila   još   deo   svoje   vrednosti.   Jer
istraživanje   istovrsnih   slučajeva   iz   prošlosti,   sadašnjosti   i   budućnosti   nesumnjivo   govori   o
sposobnosti metode da obuhvati genezu i uzročno-funkcionalne odnose.

Postavlja se pitanje reprezentativnosti istraživanja metodom studije slučaja? Jer, neosporno

je da jedan slučaj nije dovoljno reprezentativan za pojavu sa mnoštvom pojavnih oblika i
svojstava. Prvo, čini nam se da se pri ovakvoj kritici zaboravlja:



da se neke pojave, događaji, procesi javljaju periodično kao pojedinačne;



da nepotpuna indukcija dozvoljava zaključivanje i od jednog člana na celu skupinu;



da je za istraživanje moguće odabrati izrazito razvijen i razuđen slučaj koji sadrži sve

bitne i karakteristične činioce struktura, funkcija, veza i odnosa i sva bitna karakteristična
svojstva istraživane pojave.

Međutim, najvažnije za raspravu o obuhvatnosti i reprezentativnosti saznanja do kojih se

došlo metodom studije slučaja jeste to da se taj metod ne mora prihvatiti isključivo u istraživanju
pojedinačnog slučaja, već da se može postaviti i kao longitudinalno-panel istraživanje, a i kao

izvore podataka, omogućuju stvarno detaljno izučavanje uzroka i posledica. To jasno pokazuje
dalje prikazani minimum zahteva u izboru problema, predmeta i sredine istraživanja u
sprovođenju istraživanja.

Problem, odnosno predmet istraživanja treba da bude ili veoma aktuelna, ili veoma

značajna ili tipična pojava, odnosno akcija ili komponenta akcije. Odabrana pojava istražuje se,
po pravilu, u sredini u kojoj je u datom momentu, po određenim svojstvima najizrazitija ili
najtipičnija.

Kao i u svim drugim istraživanjima, započinje se korišćenjem naučnog fonda i

prikupljanjem prethodnih podataka o izvorima podataka i o samoj pojavi, kako bi se mogao
izraditi projekat istraživanja. Razumljivo je da se pretpostavlja visoki stepen i potpunost
informisanosti istraživača, kao i poznavanje problematike.

Kada je u pitanju "živi slučaj", a pojava odnosno akcija je nova, prethodna obaveštenja

sakupljaju se posredstvom prethodnih informacija, ličnim kontaktima sa dobro obaveštenima i
poznavaocima, neposrednim uvidom u situaciju na mestu zbivanja i sl. Na osnovu prethodnih
informacija istraživač priprema osnovnu idejnu skicu naučne zamisli i instrumentarija, posebno
skicu osnove za razgovor koji će voditi sa posebno upućenima na terenu, popis izvora podataka i
dokumenata, elemente za kvalitativnu analizu sadržaja dokumenata, elemente za protokol u
neposrednom posmatranju i listu mogućih sagovornika (ispitanika). Ovako opremljen istraživač
(ili, što je još bolje, istraživačka ekipa od više članova) odlazi na mesto istraživanja i započinje
terenski rad. Prvo, obavljaju se individualni intervjui sa informisanim licima. Na taj način se
formiraju tri pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza ispitanika:

1. hronologija događaja;
2. pregled najznačajnijih aktera;
3. pregled mogućih i dostupnih izvora podataka, posebno pisanih, od kojih se neki

istovremeno i pribavljaju.

Prva etapa prve faze sakupljanja podataka završava se formiranjem i sređivanjem

pomenutih   pregleda.   Druga   etapa   je   verifikacija   pregleda,   koja   se,   po   pravilu,   obavlja
kolektivnim   intervjuom   sa   grupom   učesnika   odabranih   po   kriterijumu   obaveštenosti   i
ostvarivanjem   uvida   u   raspoložive   pisane   i   slične   izvore.   Druga   faza   sakupljanja   podataka
započinje   razradom   instrumentarija   i   izborom   uzorka   dokumenata   i   ispitanika.   U   nekim
slučajevima   moguće   je   istraživanjem   obuhvatiti   sva   izvorna   dokumenta,   dok   u   drugim
slučajevima to nije moguće, bilo zbog dostupnosti, bilo zbog obima dokumenata. Instrumentarij
se razrađuje za:



individualni i kolektivni intervju, najčešće usmereni orijentacioni,



analizu sadržaja (kvalitativnu i kvantitativnu),



protokol za neposredno posmatranje (tip "posmatrač - učesnik").

Ovo bi se moglo smatrati minimumom zahteva u primeni metode studije slučaja.

Razumljivo, od prirode akcije i situacije biće stavljen naglasak na određene tehnike i njihovu
upotrebu. Druga etapa druge faze je sakupljanje podataka - primena instrumenata i postupaka.
Treća faza je obrada podataka, njihova analiza i sinteza i izrada deskriptivne verzije izveštaja
koja sadrži hronološki opis zbivanja i konstatuje, pretežno u obliku pitanja, određene činioce
pojave i njihove uzajamne veze i uticaje, bez zauzimanja stavova ili saopštavanja sudova. Ovakav