24. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈИНА БРАЧНИХ ДРУГОВА
Заједничка својина брачних другова може бити:
одвојена и заједничка имовина
.
ОДВОЈЕНА ИМОВИНА БРАЧНИХ ДРУГОВА
Одвојена својина брачног друга је право својине на покретним и непокретним стварима из његове
одвојене имовине, а заједничка својина брачних другова је право својине на покретним и непокретним
стварима из њихове заједничке имовине.
Одвојену имовину брачног друга сачињавају:
1)
имовина коју је брачни друг имао у часу закључења брака
, без обзира по ком
дозвољеном основу је стечена (нпр. радом, наслеђем, поклоном, на лутрији);
2)
имовина коју је брачни друг стекао у току брака
али не радом већ
наслеђем,
поклоном
или другим облицима бестеретног стицања;
3)
имовина која припада брачном другу на основу деобе заједничке имовине
извршене у току трајања брачне заједнице
;
4)
имовина стечена радом у току брака али пошто је наступио трајан фактички
прекид брачне заједнице;
5)
имовина коју је жена унела у брак као
мираз;
6)
плодови са ствари на којима брачни друг има посебну својину, уколико нису
остварени радом брачних другова.
Својом одвојеном имовином брачни друг располаже и управља самостално.
ЗАЈЕДНИЧКА ИМОВИНА БРАЧНИХ ДРУГОВА
Према законској дефиницији, заједничка имовина је она „
коју су супрузи стекли радом у току
брачне заједнице“.
Заједничка имовина
потиче од рада, одвојеног или заједничког, брачних другова
. Веза између
рада и заједничке имовине може бити непосредна (кад је у питању рад који доноси зараду) или
посредна, кад је у питању рад којим се другом брачном другу омогућује или олакшава стицање зараде,
или му се омогућава стицање веће зараде (нпр. један брачни друг ради у домаћинству). У заједничку
имовину улази и оно што је стечено игром на срећу, осим ако је један брачни друг улагао у ову игру
посебну имовину.
У
заједничку имовину улазе и:
приходи од заједничке имовине, како они који су резултат рада, тако и они које имовина даје без
рада (нпр. закупнина, кирија, камата);
приходи од посебне имовине који су остварени радом брачних другова;
ствари набављене из заједничке имовине (нпр. накнада штете, сума осигурања за оштећену или
уништену ствар која је била осигурана).
Субјекти заједничке својине (заједничари) су брачни другови и то како брачни другови из
пуноважног брака, тако и брачни другови из неважећег брака.
У заједничку имовину улазе само оне имовинске вредности које су стечене док је постојала
брачна заједница
. На стварима поклоњеним на име оба брачна друга заснива се сусвојина.
Непокретности које припадају брачним друговима као заједничарима, уписују се у земљишне књиге
или друге јавне књиге, на име оба брачна друга, као њихова заједничка имовина на неопредељеним
деловима. Ако је као власник уписан само један брачни друг, сматраће се као да је упис извршен на
име оба брачна друга, осим ако је до уписа дошло на основу писменог уговора закљученог између
брачних другова. А ако су брачни другови уписани као сувласници на опредељеним деловима,
сматраће се да су на овај начин извршили деобу заједничке имовине.
РАСПОЛАГАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКОМ ИМОВИНОМ
Заједничком имовином, као целином, брачни другови управљају и располажу заједнички и
споразумно док својим неопредељеним уделом у заједничкој имовини брачни друг не може
располагати нити га може оптеретити правним послом међу живима (могао би својим неопредељеним
уделом располагати само путем тестамента). Не може се располагати без сагласности другог брачног
друга.
1
ДЕОБА
Деоба заједничке имовине брачних другова може се тражити за време брака и после његовог
престанка а право да траже деобу имају: брачни другови, наследници умрлог брачног друга, као и
поверилац једног брачног друга уколико своје потраживање не може да оствари из посебне имовине
тог брачног друга.
Деоба заједничке имовине може да се изврши споразумно.
Приликом споразумне деобе дозвољени су сви модалитети које право познаје:
претварање режима заједничке имовине (својине) у режим сусвојине, са опредељеним идеалним
сувласничким уделом, којима се може располагати;
реална деоба, тако што ће неке ствари припасти у искључиву својину једног брачног друга, а
друге у искључиву својину другом брачном другу;
или тако што ће све ствари припасти једном брачном другу у искључиву својину, а други за свој
део бити исплаћен у новцу.
Ако до споразума не дође
,
деобу спроводи суд,
а колики је удео сваког брачног друга у заједничкој
имовини се одређује према његовом доприносу, процењујући све околности. Водиће се рачуна о
личном дохотку и другим приходима сваког брачног друга, али и о помоћи једног брачног друга
другоме, старању о деци, о њиховом вођењу домаћих послова, старању и одржавању имовине и о
другим облицима рада и сарадње у управљању, одржавању и повећању заједничке имовине.
Утврђивањем удела сваког брачног друга у заједничкој имовини режим заједничко сусвојине
претвара се у режим сусвојине. Сувласнички удео једног брачног друга се утврђује у истој сразмери
(јединствено) за све ствари. Већи сувласнички удео брачног друга у појединој ствари може се
одредити ако је та ствар економски самостална у односу на остале ствари у заједничкој имовини и под
условом да је брачни друг у стицању те ствари у знатнијем обиму учествовао приходима од своје
посебне имовине.
У случају када је удео једног брачног друга у заједничкој имовини несразмерно мања од удела
другог брачног друга, суд може на захтев једног или другог брачног друга, узимајући у обзир све
околности, том брачном другу досудити накнаду у новцу према вредности његовог дела.
Вредност појединих ствари утврђује се према ценама у време доношења судске одлуке а према
стању ствари у моменту престанка брачне заједнице.
При деоби заједничке имовин сваком брачном другу урачунава се у део оно што дугује
заједничкој имовини, а извесне ствари му се (на његов захтев) досуђују у искључиву својину.
Више од удела
у заједничкој својини (без урачунавања у његов део) досуђују се брачном другу у
искључиву својину:
ствари које служе искључиво за његову личну употребу;
ствари које служе само детету или су намењене његовој непосредној употреби, ако је дете
поверено том брачном другу.
СТИЦАЊЕ У ВАНБРАЧНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ
Имовина стечена у ванбрачној заједници је заједничка имовина.
У случају деобе имовине у ванбрачној заједници примењују се правила као за деобу заједничке
имовине брачних другова.
25. ЕТАЖНА СВОЈИНА
Појам, предмет и начин стицања етажне својине
Етажна својина је право својине на стан, пословној просторији, или гаражи као псебним (физичким)
деловима зграде, с којим су нераскидиво повезана одређена права на заједничким деловима зграде и
на земљишту на коме је зграда подигнута. Посебан део зграде, који је предмет етажне својине, може
се налазити на породичној стамбеној згради, тј. згради која се састоји из највише два већа или три
мања стана, или у вишестамбеној згради. Вишестамбена зграда као целина и заједнички делови те
2
Узајамни односи власника посебних делова зграде
Узајамни односи власника посебних делова зграде одређују се општим условима или у облику
уговора.
Опште услове утврђује власник зграде или инвеститор.
26. СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ (ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ)
Службености су стварна права чији је титулар овлашћен да у извесној мери искоришћава
(употребљава, прибира плодове) туђу ствар или да захтева од њеог свакодобног власника да је на неки
начин не употребљава. Службености могу бити:
стварне, које су установљене у корист власника једне непокретности;
личне, које су установљене у корист одређеног лица.
Стварна службеност је право власника једне непокретности (повласно добро) да на одређен начин и у
одређеној мери користи туђу непокретност (послужно добро) без обзира ко је њен власник, или да
власнику послужног добра забрани да се њиме у одређеном правцу користи (нпр. право прелаза преко
туђег земљишта).
Свака стварна службеност претпоставља два добра:
послужно добро – служеће (оптерећено добро);
повласно добро – госопдареће (у чију корист је установљена службеност).
У тој функцији могу се појавити само земљишта и зграде (станови), а искључени су: покретне ствари,
непокретности по намени, бродови и ваздухоплови, а и дрвеће. Службеност се не може установити на
другој службености.
Послужно добро треба да омогући, олакша и повећа употребу повласног добра (или бар једног
одређеног начина његовог уживања), али уз што мање жртвовања својине на послужном добру.
Стварна службеност се може установити и за одређене потребе и на одређено време.
Промена власника, било повласног било послужног, не доводи до гашења службености, већ до њеног
преноса на новог власника. Она је сама по себи непреносива.
На истом послужном добру може постојати више службености, било различитих врста било исте
врсте. Ако услед промењених прилика наступи немогућност да се све службености врше у пуном
обиму, преча је она службеност која је раније стечена.
Стварна службеност може постојати само у корист односно на терет целе непокретности а никако
само једног њено дела (недељивост стварних службености). Ако дође до деобе повласног добра,
службеност постоји у корист свих новоформираних непокретности, али власник послужног добра
може захтевати брисање у односу на оне којима службеност фактички више не користи.
Ако дође до деобе послужног добра, службеност ће теретити све новоформиране непокретности, али
ако се њено вршење фактички простире само на неке, власници осталих могу захтевати брисање
службености са својих парцела.
Од власника послужног добра се може захтевати неко трпљење или уздржавање али никако неко
чињење.
Службеност се мора вршити тако да се што мање отежава коришћење послужног добра (начело
поштеде послужног добра). Стварна службеност се врши на начин којим се најмање оптерећује
послужно добро.
Кад постоји сумња о обиму стварне службености, узеће се оно што је лакше за послужно добро. Нове
потребе повласног добра немају за последицу проширење службености. Кад се службеност врши на
једном делу послужног добра, власник који има интереса може, уз накнаду трошкова који се тиме
проузрокују, и против воље титулара службености, захтевати премештање службености (места њеног
вршења) на друго место истог добра, где њено вршење неће бити отежано.
4
Неправе стварне службености – када се службеност конституише у корист одређеног лица. Или са
правом власника послужног добра да опозове службеност.
Врсте стварни службености
Стварне службености се деле на:
1)
позитивне и негативне;
2)
пољске и кућне;
3)
трајне и повремене;
4)
видљиве и невидљиве.
Позитивне и негативне
Позитивне су оне службености на основу којих власник повласног добра може на неки начин да
употребљава послужно добро, да се њиме служи (право пролаза, право прогона стоке, право
наслонити терет свог здања на туђе, прозор на туђем зиду отворити, дим корз суседов димњак
пропуштати, течности на суседово земљиште сипати итд.). Позитивне службености дају титулару
право на употребу послужног добра (право на чињење), а обавезују власника послужног добра на
трпљење.
Негативне су оне чији титулар може захтевати од власника послужног добра да се овај уздржи од неке
употребе своје непокретности, коју би употребу у идсуству службености иначе смео чинити (право
захтевати да сусед своју зграду не чини вишом, да своју зграду не чини нижом, да не сеје високу
културу која би повласном добру одузимала видик, право захтевати од власника послужног добра да
кишницу са своје стрехе не одводи од суседовог земљишта, коме би служила за наводњавање или
ради нечега другог, право захтевати да власник послужне зграде не отвара прозор на страни окренутој
повласном добру итд.). Негативне службености овлашћују титулара на забрану, а обавезују власника
послужног добра на нечињење (уздржавање).
Повремене и трајне
Повремене су оне чије се вршење састоји у одређеним поступцима титуларевим, независно од тога да
ли су за вршење службености постребни стални уређаји, одн. направе или не (службеност пролаза,
прогона стоке, узимања воде).
Трајне (сталне, континуиране) су оне чије се вршење не састоји у предузимању радњи од стране
титулара. Ту долазе све негативне службености, али и неке позитивне (службеност водовода,
службеност наслањања зграде на туђу зграду, службеност држања антене на суседовој згради). Трајне
службености претпостављају одређено материјално стање, природно или вештачко, и кад је оно
једном успостављено, службеност се врши сама од себе, без предузимања радњи од стране титулара.
Ова подела је значајна код стицања службености одржајем и губљења невршењем.
Видљиве и невидљиве
Видљиве (јавне, апаратне) су оне које су праћене неком спољном видљивом направом, одн. знаком
(балкон, врата, водоводне, одн. канализационе цеви, пумпа за воду). Направа се може налазити било
на послужном било на повласном добру, али је неопходно да буде видљива за власника послужног
добра.
Невидљиве (скривене, неапаратне) су оне које нису праћене спољном направом одн. знаком (нпр.
службеност довођења воде, биће невидљива ако се налазе цеви у земљи).
30. ПОЈАМ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА
Заложно право је стварно право на туђој ствари на основу кога поверилац може наплатити своје
потраживање из вредности заложене ствари (ако дужник не испуни обавезу) пре осталих поверилаца.
Вредност заложног права је у томе што обезбеђује заложном повериоцу могућност намирења и онда
када се остали, обични повериоци не могу наплатити у целини или се не могу уопште наплатити, јер
дужник нема довољно средстава да испуни све обавезе.
Лица у заложном праву су:
5
