Stvarno pravo

STVARNO PRAVO

Deo prvi

UVOD

I. OBJEKTIVNO I SUBJEKTIVNO STVARNO PRAVO

Objektivno stvarno pravo

 je skup pravnih normi građanskog prava (izraženih u zakonu ili drugom 

opštem aktu), koje regulišu odnose između ljudi, povodom stvari – subjektivna stvarna prava, sa 
ciljem da se odredi kome ta prava pripadaju. 
Objektivno stvarno pravo je deo građanskog prava, na koje se primenjuju opšta načela ove porodice 
prava. 

Subjektivno   stvarno   pravo

  je   imovinsko   (građansko)   pravo,   koje   svog   imaoca   ovlašćuje   na 

neposrednu pravnu vlast na određenim stvarima. 
Predmet subjektivnog stvarnog prava je stvar neposredno 

II. NAČELA REGULISANJA STVARNIH PRAVA

Stvarna prava karakterišu određena načela, koja ih izdvajaju od ostalih imovinskopravnih odnosa. 
To su: načelo privatnopravne vlasti nad stvari, načelo ograničenosti broja stvarnih prava, načelo 
određenosti (specijalnosti) stvarnih prava i načelo publiciteta. 

1.  

Načelo   privatnopravne   vlasti   na   stvari

  –   izražava   se   u   trajnim   i   neposrednim 

ovlašćenjima titulara prava svojine na stvari. 

Vlast na stvari je trajne prirode, ona je neposredna i apsolutna. 
Apsolutno   dejstvo   stvarnog   prava   izražava   se   u   mogućnosti   titulara   da   ističe   pravo 

sledovanja i pravo prvenstva. 

2. 

Načelo ograničenja stvarnih prava

 – broj i vrste stvarnih prava određuje zakonodavac 

(pravilo „numerus clausus“) imperativnim  propisima. 

3.  

Načelo   određenosti   stvarnih   prava

  –   stvarna   prava   se,   po   pravilu,   konstituišu   na 

individualno određenim stvarima, a izuzetno i 

na pravima. 

Shodno tome, stvarno pravo može postojati na jednoj, a ne na više stvari. 
4. 

Načelo publiciteta stvarnih prava

 – mora biti objavljeno da na određenoj stvari postoji 

stvarno pravo nekog subjekta, da treća 

lica to pravo ne bi vređala. 

Publicitet stvarnih prava na pokretnosti se izvodi iz državine, a na nepokretnosti preko javnih 
knjiga. 

III. PODELA STVARNIH PRAVA

Prema   kontinentalnom   pravnom   sistemu   broj   i   vrste   stvarnih   prava   određuje   zakon.   Zatvoren 
broj(numerus clausus).

1. STVARNA PRAVA NA VLASTITOJ STVARI

1)

PRAVO SVOJINE

  – predstavlja najvišu pravnu vlast na stvari (pravo držanja, korišćenja i 

raspolaganja); 

2. STVARNA PRAVA NA TUĐOJ STVARI

(Iura in re aliena)

      1) PRAVO SLUŽBENOSTI

 (stvarne i lične službenosti) – stvarno pravo na tuđoj stvari, koje 

ovlašćuje titulara da na određeni način koristi tuđu stvar ili ga ovlašćuje da od vlasnika zahteva da 
svoju stvar ne koristi onako kako bi mogao.

2) ZALOŽNO PRAVO

 (na pokretnim i nepokretnim stvarima) – koje ovlašćuje njenog imaoca da 

založenu stvar izloži prodaji, a zatim iz ostvarene vrednosti naplati svoj dug pre ostalih poverilaca. 
Zaloga je ujedno i realno sredstvo obezbeđenja ugovorne obaveze; 

3) PRAVO STVARNOG TERETA 

- koje obavezuju svakodobnog vlasnika jedne 

nepokretnosti na činjenje. 

4)  PRAVO GRAĐENJA NA TUĐEM ZEMLJIŠTU

  – pravo nekog lica da na površini tuđeg 

zemljišta, ili ispod, ima u svojini zgradu,

što je svakodobni vlasnik zemljišta dužan da trpi;  

IV. S T V A R

1. POJAM STVARI

U građanskopravnom smislu, stvar je deo materijalne prirode, koji se nalazi u ljudskoj vlasti 

i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. 

2. PODELA STVARI

Klasifikacija stvari je važna, jer se na svim stvarima ne mogu zasnovati identična prava.
Stvari se dele s obzirom na njihova relevantna pravna obeležja: 
1. 

Stvari u prometu (res in commercio)

 i 

van prometa (res extra commercium) 

Stvari u prometu su one, koje mogu biti objekat imovinskopravnog odnosa ( Roba je stvar, 

koja je uvek u prometu). 

Stvari  van  prometa  ne mogu  biti  objekti imovinskopravnog  odnosa (To  su  prvenstveno 

dobra u opštoj upotrebi - putevi, vode, luke, morske obala, trgovi ...). 

Stvari mogu biti ograničene u prometu, npr. promet naoružanjem, lekovima i sl. 
2. 

Pokretne (res mobiles)

 i 

nepokretne stvari (res immobiles) 

Pokretne stvari su one, čiji se položaj u prostoru može promeniti, a da se time ne povredi 

njihova bitna osobina. 

Nepokretne stvari su one, čiji se položaj u prostoru ne može promeniti, a da se na taj način 

ne povredi njihova bitna osobina. 

Nepokretnostima se smatraju i pokretne stvari u funkciji neke druge nepokretnosti, tzv. 

nepokretnosti po nameni. 

Nepokretnost po nameni je ona pokretna stvar, koja ispunjava sledeće pretpostavke: 
- da je u funkciji nepokretnosti; 
- da je tu funkciju odredio vlasnik nepokretnosti; 
- da je vlasnik nepokretnosti istovremeno vlasnik pokretne stvari, koji joj je odredio takvu 

funkciju. 

Pokretna stvar, koja se smatra nepokretnošću po nameni je, ustvari, pripadak nepokretnosti. 
3. 

Individualno određene stvari

 i 

stvari određene po rodu 

Individualno određena stvar je stvar, koja je određena pojedinačno – konkretno, bilo zato što 

je jedina takve vrste, tj. neponovljiva ili su joj takvo svojstvo dale strane u zaključenom pravnom 
poslu. 

Po rodu su određene one pokretne stvari, koje se u pravnom prometu određuju po nekoj 

mernoj jedinici (kilogramu, litru, dužnom metru itd.). 

Stvari po rodu se određuju brojanjem, vaganjem ili merenjem. 
4. 

Zamenjive

 i 

nezamenjive stvari 

Zamenjive stvari su one umesto kojih se, prilikom ispunjenja obaveze, može predati druga 

stvar, istih karakteristika. 

Nezamenjiva stvar ne može biti zamenjena drugom. 
5. 

Potrošne

 i 

nepotrošne stvari 

II. SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO SHVATANJE DRŽAVINE

Subjektivno shvatanje držvine  – držalac stvari je lice, koje ima faktičku vlast na stvari 

(corpus)   i volju da stvar drži za sebe (animus rem pro sibi habendi). Ovo shvatanje je izgradilo 
rimsko pravo. 

Objektivno shvatanje državine  – za sticanje državine dovoljna je samo faktička vlast na 

stvari (corpus) aprehenzione radnje. Ovo shvatanje je prihvaćeno u savremenom pravu. 

III. SUBJEKTI DRŽAVINE

Subjekti državine mogu biti fizička i pravna lica. 
Oni mogu biti subjekti državine na onoj stvari, na kojoj mogu imati pravo svojine ili neko 

drugo stvarno ili obligaciono pravo. 

Državinu može steći i poslovno nesposobno fizičko lice, ako je u konkretnom slučaju, s 

obzirom na vrstu stvari, sposobno da na osnovu svoje odluke stekne faktičku vlast na stvari (dete 
ima npr. državinu igračaka). 

IV. PREDMET DRŽAVINE

 1. Državina stvari

Predmet državine mogu biti stvari na kojima se može steći pravo svojine (stvari u prometu) i 

druga stvarna prava. 

Stvari van prometa (prvenstveno dobra od opšteg interesa) ne mogu biti predmet državine. 
Međutim, izuzetno, moguća je državina i na onim dobrima od opšteg interesa, koja se nalaze 

pod posebnim upravnim režimom, tako da mogu biti u građanskopravnom prometu, kao što su 
knjige u državnim bibliotekama, državnim muzejima. 

Predmet državine su individualno određene i sadašnje stvari. 

2. Državina prava

Pored stvari, predmet državine, mogu biti i imovinska prava (npr. pravo službenosti, pravo 

ručne zaloge i sl.). 

V. VRSTE DRŽAVINE

1.Državina stvari

 i 

državina prava 

Državina stvari – po sadržini odgovara pravu svojine. 
Nezavisno od okolnosti da li je ili nije vlasnik stvari, njen držalac se ponaša kao vlasnik. 
Od pravila da državinu stvari ima svako lice, koje na njoj vrši faktičku vlast, postoje dva 

izuzetka: 

- nema državinu detentor, tj. lice, koje po osnovu radnog odnosa ili u domaćinstvu vrši 

faktičku vlast na stvari za drugo lice; 

- naslednik postaje držalac u trenutku otvaranja nasleđa, bez obzira kada je stekao faktičku 

vlast na stvari. 

Državinu prava ima lice, koje ga faktički vrši i predstavlja jednu vrstu vlasti na stvari, koja 

je uža od državine stvari. 

ZOSPO predviđa samo  državinu prava  stvarne službenosti (ovu državinu ima lice, koje 

faktički koristi nepokretnu imovinu drugog lica, u obimu, koji odgovara sadržini te službenosti). 

2.

Isključiva (individualna) državina

 i 

sudržavina 

Isključiva državina je ona, koju vrši jedno (fizičko ili pravno) lice, tako da iz državine stvari 

ili prava isključuje sva druga lica. 

Sudržavina postoji kada više lica vrši faktičku vlast na istoj stvari ili pravu. 
Svaki od sudržalaca, u tom slučaju, vrši samostalnu faktičku vlast na celoj stvari, ali je 

ograničen vršenjem faktičke vlasti od drugih sudržalaca. 

3. Zakonita

 i 

nezakonita državina 

Zakonita državina se zasniva na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog prava. 
Nezakonita državina nije zasnovana na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog 

prava. 

4. 

Savesna

 i 

nesavesna državina 

Savesni držalac je onaj, koji osnovano smatra da ima punovažan pravni osnov za državinu 

stvari. On je u dobroj veri, ali u zabludi. 

Nesavesni držalac je onaj, koji zna ili bi morao znati da nema punovažan pravni osnov za 

državinu stvari ili prava, koju vrši. 

5.

Prava

 (istinita) i 

manljiva

 (neistinita) državina 

Pravna državina je stečena na pravno dopušten način. 
Manljiva   državina   je   stečena   na   nedopušten   način:   silom,   prevarom   ili   zloupotrebom 

poverenja. 

6. 

Neposredna

 i 

posredna državina 

Neposrednu državinu na stvari ima lice, koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari. 
Posrednu državinu ima lice, koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po 

osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog 
posla, dalo stvar u neposrednu državinu. 

7. 

Tabularna državina

, je državina lica, koje je u zemljišnom registru upisano kao imalac 

prava svojine ili nekog drugog stvarnog prava, koje se upisuje u zemljišne registre. 

VI. PRIBAVLJANJE DRŽAVINE

Državina se može pribaviti: 
- neposredno – ako se zauzmu stvari i prava, koja nikome ne pripadaju i nisu ni u čijoj 

državini (res nullius).

- posredno – sticanjem faktičke vlasti na stvarima, koje imaju vlasnika, odnosno držaoca; 
- na pokretnim stvarima – prostom predajom (predajom stvari iz ruke u ruku); 
- na nepokretnim stvarima – zavisno od vrste nepokretnosti, npr. na stanovima, zgradama – 

predajom ključeva; 

- na zemljištu – tako da se sticalac dovede u priliku da počne vršiti radnje, koje se smatraju 

kao faktička vlast; 

- na pravima – stiče se vršenjem sadržine određenog prava. 

VII. GUBITAK DRŽAVINE

Državina se gubi kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari. 
Gubitak državine može biti: 
- apsolutan – prestanak mogućnosti da se na toj stvari ubuduće uspostavi državina (npr. zbog 

toga što je uništena); 

- relativan – u slučaju kada je prestala faktička vlast dosadašnjeg držaoca, a državinu je 

steklo drugo lice. 

Državina prestaje odricanjem držaoca ili zbog nemogućnosti vršenja prava. 

VIII. ZAŠTITA DRŽAVINE

Smetanje državine može biti učinjeno: uznemiravanjem i oduzimanjem državine. 
Državina se može štititi: vansudski (samopomoć); sudskim putem.