Stvarno pravo u objektivnom i subjektivnom smislu

Stvarno   pravo   u   objektivnom   smislu  je   skup   opštih   pravnih   normi   koje   regulišu   subjektivna   stvarna   prava,   a   stvarna   prava   u
subjektivnom smislu je subjektivno pravo koje se odlikuje time što je apsolutno i deluje erga omnes i time što za svoj neposredni
objekat ima stvar. Suština subjektivnog stvarnog prava je u neposrednoj pravnoj vlasti na određenoj stvari, a radi obezbeđenja te
pravne vlasti nameće se određeno ponašanje svim trećim licima koje se sastoji u nečinjenju. Izvršenje obaveze od strane pasivnih
subjekata ne znači i vršenje prava od strane aktivnog subjekta, već samo stvaranje uslova za to vršenje. Stvarna prava se bitno razlikuje
od obligacionih. Obligaciona postoje između određenih subjekata, deluju inter patres, na osnovu njega titular može zahtevati određeno
ponašanje od tačno određenog lica, van tog ponašanja pravo nema nikakav smisao. Ono što je pravo za jednu stranu je obaveza za
drugu. U obligacionom pravu subjekti mogu ustanovljavati nove tipove i modalitete obligacionih odnosa- autonomija volje, dok su vrste
stvarnih prava i njihova sadržina određeni imperativnim propisima i stranke ne mogu ugovorom ustanovljavati nove tipove stvarnih
prava. Posledica apsolutnog dejstva stvarnih prava je pravo sledovanja i pravo prvenstva. Pravo sledovanja sastoji se u tome što imalac
stvarnog prava može ovo vršiti protiv svakog trećeg lica u čijim se rukama stvar nađe, bespravno ili po nekom pravnom osnovu. Pravo
prvenstva sastoji se u tome što je stvarno pravo je jače u konkurenciji sa obligacionim pravom, kao i sa istovrsnim stvarnim pravom
kasnijeg datuma. Vlasnik koji je stvar dao na čuvanje nije izložen riziku da u slučaju dužnikove insolventnosti deli vrednost stvari sa
čuvarevim poveriocima, ali će zato više poverilaca istog lica deliti vrednost dužnikove stvari ako ovaj nije u mogućnosti da izmiri sve
dugove u celini. Ako na istoj stvari ima više hipoteka prvi po rangu hipotekarni poverilac naplaćuje se u potpunosti a sledeći iz onoga što
preostane, i tako redom- prior tempore, potior iure. Stvarna prava su: pravo svojine, službenosti, ručna zaloga, pravo građenja, zakup,
neki pisci tu ubrajaju i hipoteku i realne terete.

Opšti pojam stvari

Stvar- res je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Pod
telesnim stvarima u građanskom pravu podrazumevaju materijalni delovi prirode koji ispunjavaju dva uslova. Prvi je fizički i on se sastoji
u tome da je taj deo materijalne prirode faktički ili virtuelno u ljudskoj vlasti.   u tome da je taj deo materijalne prirode faktički ili
virtuelno u ljudskoj vlasti. Drugi uslov je pravni i on se sastoji u tome da na delu materijalne prirode koji je u ljudskoj vlasti, postoji
pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Podela na stvari u prometu i stvari van prometa- res in commercio i res extra commercio
nije istovetna sa podelom na stvari u imovini i stvari van imovine- res in patrimonio i res extra patrimonium. Postoje stvari in
patrimonio ali extra commercium.

Sastavni delovi stvari, prosta i složena stvar, pripadak stvari

Svaka stvar se sastoji od delova, koji su takvi da se ili ne mogu raspoznati i onda kažemo da je to prosta stvar, ili se mogu raspoznati i
onda kažemo da je to složena stvar. Svi delovi složene stvari nalaze se u međusobnoj funkcionalnoj vezi, a prema fizičkoj vezi koja
postoji između njih mogu biti spojeni sastavni delovi, koji su u materijalnoj vezi i odvojeni sastavni delovi, koji su fizički samostalni.
Spojeni sastavni delovi mogu biti odvojivi i neodvojivi. Neodvojivi ili potpuno inkorporisani deo je onaj koji se ne može odvojiti bez
uništenja, tj oštećenja stvari. Odvojivi ili nepotpuno inkorporisani deo je onaj koji se može odvojiti bez oštećenja. Što se tiče odvojenog-
fizički samostalnog dela , on je uvek pokretna stvar, a složena stvar kojoj pripada može biti i pokretna i nepokretna stvar. Ovakav deo
samo povremeno dolazi u fizičku vezu sa stvari, kad joj služi, dok je nepotpuno inkorporisan deo u stalnoj fizičkoj vezi. Pokretna stvar
koja je fizički samostalna ali funkcionalno i pravno trajno povezana sa drugom stvari naziva se sporedna stvar. Ima složenih pokretnih
stvari čiji su svi sastavni delovi odvojeni, a funkcije su im ravnopravne, npr. garnitura šaha, servis čaša. Neki od ovih stvari mogu se
izdvojiti i imati samostalnu namenu, dok druge nemaju nikakav značaj izvan celine. Pripadak obuhvata nepotpuno inkorporisane delove
koji se mogu odvojiti bez oštećenja, kao i ono što je fizički samostalno ali funkcionalno povezano sa glavnom stvari. Zajedničko im je
nepostojanje fizičke inkorporisanosti koja bi izdvajanjem dovela do oštećenja. I jedan i drugi deo mogu biti takvi da je upotreba stvari
bez njih nemoguća, ili da je bitno otežana. Potpuno inkorporisani delovi ne mogu biti predmet posebnog prava svojine, pravo svojine na
jednoj stvari se prostire i na njene potpuno inkorporisane delove. Pripadak stvari u pravnim odnosima deli sudbinu glavne stvari. Jedna
pokretna može postati pripadak pokretne ili nepokretne stvari samo ako pripada istom vlasniku, i samo tako deli sudbinu glavne stvari.

Glavna stvar i sporedna stvar (uzgredna stvar, uzgrednica)

Pod glavnom stvari podrazumeva se fizička celina njenih sastavnih delova, koja kao takva ima primarnu ulogu u odnosu na jednu
pokretnu stvar s kojom je funkcionalno povezana. Glavna stvar je ona koja može samostalno opstojati i sama po sebi služiti poslu za koji
je određena, a uzgredna je ona koja je određena da služi drugoj glavnoj stvari ili da dopuni službu kojoj je glavna namenjena.

Plodovi i proizvodi- prihodi stvari

Plodovi u naturalnom obliku su proizvodi koje neka stvar daje periodično bez iscrpljivanja svoje supstancije, a namenjeni su za
odvajanje. Iz ove definicije proizilazi dva osnovna pojmovna obeležja ploda: prvo, plod je samo ono što stvar daje periodično, pri čemu
periodičnost   ne   mora   biti   u   jednakim   vremenskim   razmacima;   drugo,   plod   je   samo   ono   što   stvar   daje   bez   iscrpljavanja   svoje
supstancije. Plodovi su npr. voće, mladunci životinja, vuna i mleko koji daju ovce... Do odvajanja plod je sastavni deo plodonosne stvari,
na kojoj postoji jedno pravo svojine. Odvajanjem postaje samostalna stvar, na kojoj postoji posebno pravo svojine, mada je uobičajeno
da se i dalje naziva plodom, pa tako postoji podela plodova na neodvojene- neobrane i na odvojene- obrane, a odvojeni se dele na
sabrane i nesabrane. Plodovi u naturalnom obliku se još dele na prirodne kad ih stvar daje sama od sebe, bez ulaganja ljudskog rada, i
veštačke za čiji je nastanak potrebno ulaganje ljudskog rada. Sem plodova u naturalnom obliku, postoje i civilni plodovi koji se najčešće
pojavljuju u novčanom obliku, npr. kamata, kirija, tj periodični prihodi koje stvar daje na osnovu pravnog odnosa vlasnika stvari sa
drugim licem. Civilne plodove mogu davati kako stvari koje su podobne da daju plodove u naturalnom obliku, tako i stvari koje ne daju
plodove u naturalnom obliku. Od ploda treba razlikovati proizvod. Proizvod u tehničkom smislu je ono što stvar da, ali bez periodičnosti
i što je deo njene supstancije, materijal od srušene zgrade, kamen ili pesak izvađen iz njive. Vlasniku stvari pripadaju i plodovi i

proizvodi stvari. Ovo razlikovanje je od značaja kod drugih pravnih odnosa: zakupac, plodouživalac, uzuar, savesni držalac, prisvajaju
plodove sa tuđe stvari ali nemaju pravo i na proizvode, jer supstancija ostaje vlasniku. Mladunci domaćih životinja po opštem pravilu
pripadaju vlasniku majke. Ako su začeti mužjakom koji ne pripada vlasniku ženke, mužjakov sopstvenik nema pravo na priplod ili njegov
deo niti na nagradu, ali suprotno može biti ugovoreno.

Stvari van prometa i stvari u prometu (res extra commercium i res in commercio)

Kad za neku stvar kažemo da je u prometu, to u stvari znači da je u prometu pravo svojine na toj stvari. Opšti pojam stvari u
građanskopravnom smislu ne može se izjednačiti sa pojmom stvari u prometu. Postoje stvari u građanskopravnom smislu koje nisu u
prometu, stvari van prometa su i javna dobra, koja kao kategorija stoji van građanskopravnog pojma stvari- to su ulice, parkovi, trgovi.
Razlozi zbog kojih se jedna stvar izuzima iz pravnog prometa različiti su. Stvar će biti van prometa ako bi se njeno stavljanje u promet
protivilo shvatanjima morala. Pravo svojine može biti i na stvarima van prometa. Samo na onim stvarima van prometa koja su
istovremeno i javna dobra ne može postojati pravo svojine. Izvesne stvari se nalaze u ograničenom i naročito regulisanom prometu,
npr. oružje i eksploziv mogu se nabaviti samo na osnovu administrativne dozvole, većina lekova može se kupiti samo na osnovu
lekarskog recepta. Sličan je slučaj sa opojnim drogama i plemenitim metalima. U nekim pravnim sistemima stvari koje služe religijskom
kultu nalaze se van prometa. Kod nas su ove stvari u svojini verskih organizacija.

Zbirna stvar

Zbirna stvar se može sastojati iz istovrsnih stvari, npr. stado ovaca, biblioteka, ili iz raznovrsnih stvari, npr. stovarište robe. Kod zbirne
stvari se jednim nazivom označava celina koja se sastoji iz pojedinih samostalnih stvari, fizički odvojenih, od kojih svaka ima samostalnu
upotrebnu vrednost. Sa gledišta prava svojine zbirna stvar nije različita od pojedinih stvari iz kojih se sastoji. Svakom od ovih stvari se u
redovnom saobraćaju  raspolaže posebnim pravnim poslovima. Kad množinom ovakvih stvari treba raspolagati odjednom, omogućava
se da se svim stvarima koje čine celinu raspolaže jednim pravnim poslom, a nije potrebno zaključivati onoliko pravnih poslova koliko
ima posebnih stvari. Prodavac ili poklonodavac zbirne stvari prenosi svojinu na pojedinim stvarima samo ako je i sam bio vlasnik, i to na
onim stvarima koje su mu pripadale u vreme zakljucenja ugovora. Od zbirne stvari treba razlikovati komplementarnu stvar kao što je
npr.   par   rukavica,   šahovska   figura.   Kod   komplementarnih   stvari   pojedini   delovi   su   takođe   fizički   odvojeni,   ali   nemaju   nikakvu
samostalnu upotrebnu vrednost, već samo kao celina. U pravu postoji i pojam universitas iuris, on se obično definiše kao zbir stvari i
prava koji se sa gledišta određenih pravnih odnosa smatra kao celina, npr. preduzeće.

Deljive i nedeljive stvari

U tehničkom smislu deljiva stvar je ona stvar koja se fizički može tako podeliti da svaki deo dobijen deobom ima vrednost srazmernu
vrednosti celine, npr. džak brašna, kamion peska. Nedeljiva je ona stvar koja se deobom upropašćava, npr. komad od nameštaja, ili
njeni delovi deobom ne zadržavaju srazmernu vrednost, tako da je zbir njegovih vrednosti manji od vrednosti nepodeljene stvari, npr.
dragi kamen. Nedeljive su i komplementarne stvari čiji sastavni delovi čak uopšte nisu u fizičkoj vezi- par cipela. Zemljišta su deljive
stvari, iako povlačenjem međe ostaje ranija fizička veza između delova dobijenih deobom. Deoba zgrade moguća je horizontalno i
vertikalno. Pravni značaj razlikovanja na deljive i nedeljive stvari dolazi do izražaja kod sticanja svojine priraštajem, kod susvojine,
zajedničke svojine i kod obaveze sa više dužnika.

Procenjive i neprocenjive stvari

Procenjive su one stvari čija se vrednost može odrediti upoređivanjem sa drugim stvarima u prometu. To su stvari koje imaju i
prometnu i upotrebnu vrednost i mogu se izraziti u novcu. S obzirom na to da li se njihova cena određuje objektivno ili subjektivno,
razlikuje   se   redovna   i   vanredna   cena.   Redovna   cena   izražava   prometnu,   tržišnu   vrednost   (vrednost   razmene).   Iako   određena
objektivno, ona je relativna u tom smislu što jedna stvar može u datom trenutku imati više cena prema mestu, odnosno tržištu koje se
uzima u obzir, a opet može biti da se u istom mestu, tj. tržištu cena stvari menja u toku dana (pijačne cene). Vanredna cena se može
pojaviti u dva oblika: kao cena naročitih okolnosti, zbog kojih stvar za vlasnika ima veću vrednost od prometne, npr. pas koji je
izdresiran da svom vlasniku služi kao vodič, ili kao praetium affectionis, kao cena koju vlasnik izražava, a to je moralna vrednost stvari.
One stvari čija se vrednost ne može odrediti nikakvim upoređivanjem sa drugim stvarima u prometu se zovu neprocenjive. Stvari koje
nemaju prometnu vrednost mogu imati afekcionu vrednost, npr. fotografija pokojnika, pismo drage osobe. Ima stvari koje nemaju
prometnu vrednost, a izgubile su svoju upotrebnu vrednost, npr. poništene marke koje nemaju filatelističku vrednost.

Bestelesne stvari

Ova podela potiče iz rimskog prava i tamo je činjena u vezi sa sastavom imovine. Materijalne sastojke imovine sačinjavale su stvari koje
subjekt ima u svojini,, u kompletnoj pravnoj vlasti, i to su bile telesne, a sva ostala imovinska prava , osim svojine, su bile bestelesni
sastojci imovine, bestelesne stvari. Pod bestelesnim stvarima podrazumevaju se sva prava osim svojine, to su: 1. stvarna prava na tuđoj
stvari (službenost i zaloga), 2. intelektualna prava (umna i industijska svojina), 3. potraživanja- predaja stvari, suma novca, činjenje ili
nečinjenje.

Potrošne i nepotrošne stvari

Potrošne stvari su one koje svu svoju korisnost iscrpljuju prvom upotrebom, te se mogu upotrebiti samo jednom: hrana, benzin, piće.
Novac takođe, jer ga kao sredstvo plaćanja vlasnik može upotrebiti samo jednom. Nepotrošne stvari su one koje mogu biti upotrebljene
više puta, knjiga, auto, ili praktično neograničeno puta, zemljišne parcele. I one se menjaju upotrebom, postepeno, neke više neke

prenos svojine na osnovu ugovora sa vlasnikom potrebna je predaja stvari ako su u pitanju pokretne stvari, a ako se ugovor odnosi na
nepokretnosti potreban je upis u zemljišne knjige; 9. po rešenju koje je vladajuće u uporednom pravu, predmet ugovora o ostavi može
biti samo pokretna stvar.

Pravilo superficies solo cedit

Ovo pravilo shvaćeno u svom čistom obliku, znači da sve što je u čvrstoj vezi sa zemljom pripada vlasniku zemljišta, kako zgrada tako i
rastinje. S jedne strane znači da zemljište i ono što je s njim u čvrstoj vezi predstavlja jedinstven objekat i pripada istom licu, na ovom
jedinstvenom objektu može postojati susvojina, ali ne može jedno lice biti vlasnik zemljišta a drugo vlasnik objekta, ili biljnog sveta na
njemu. S druge strane, ono znači da zgrada i rastinje pripadaju vlasniku zemljišta, a ne obrnuto, zemljište ne prelazi u svojinu onoga ko
je na njemu podigao zgradu, nešto zasadio i posejao. Praktičan značaj pravila superficius solo cedit dolazi do izražaja kada je jedno lice
vlasnik materijala a drugo vlasnik zemljišta, kada vlasnik zemljišta upotrebi tuđi materijal, ili kad vlasnik materijala sagradi zgradu na
tuđem zemljištu. U sukobu interesa dva lica, maksima superficius solo cedit favorizuje vlasnika zemljišta, i kao takva predstavlja izraz
dominantnog ekonomskog značaja koje su nekad imale zemljišne nepokretnosti. Tako i sporedna stvar deli pravnu sudbinu glavne
stvari. Pravilo superficies solo cedit važi i u našem današnjem pravu, ali je polje primene sužen. Vlasnici porodičnih stambenih zgrada u
gradovima nisu i vlasnici zemljišta na kojem se zgrada nalazi, ove parcele se nalaze u društvenoj svojini, a vlasnici zgrada imaju na njima
pravo trajnog korišćenja. Otuđenjem zemljišta iz društvene svojine ne stiče se pravo svojine na zgradi koja se na njemu nalazi, ako
ugovorom nije drugačije određeno. Prema Zakonu o prometu nepokretnosti Srbije, prenosom prava svojine na zgradi, prenosi se i
pravo svojine na zemljištu pod zgradom, kao i na zemljištu koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu.

Hartije od vrednosti

To su pismene isprave čiji zakoniti imalac može ostvariti neko subjektivno građansko pravo označeno na hartiji. Zakoniti imalac hartije
je lice koje je kao imalac prava označeno na samoj hartiji, odnosno na koje je hartija uredno preneta, dok je obavezno lice izdavalac
hartije. Kod hartije od vrednosti postoje dva prava- pravo na hartiji i pravo iz hartije. Pravo na hartiji je pravo svojine ili pravo zaloge
koje za svoj objekat ima hartiju kao telesnu pokretnu stvar. Pravo iz hartije je po svojoj pravnoj prirodi ili stvarno pravo ili neko
obligaciono pravo, ili neko člansko pravo. Između prava na hartiji i prava iz hartije postoji neraskidiva veza. Pravo na hartiji je
inkorporisano u samoj hartiji i ne može se ostvariti bez nje. Tako gubitak ili uništenje hartije povlači nemogućnost ostvarenja prava. Kod
nekih hartija- lutrijskih lozova, to povlači konačan gubitak prava iz hartije, dok je kod drugih dozvoljeno sudsko oglašavanje uništene
hartije   nevažećom   i   izdavanje   rešenja   koja   zamenjuje   hartiju-   amortizacija.   Hartije   od   vrednosti   mogu   biti   stvarnopravne,
obligacionopravne   i   hartije   s   pravom   učešća.   Stvarnopravne   hartije   od   vrednosti   sadrži   neko   stvarno   pravo   na   pokretnim   ili
nepokretnim stvarima. Obligacionopravne hartije od vrednosti sadrže u sebi neko obligaciono pravo koje glasi na sumu novca- menice,
čekovi. Hartije s pravom učešća (akcije akcionarskog društva) s jedne strane sadrže određena članska prava imaoca, koja su po svom
karakteru lična, a s druge strane pravo učešća u dobiti društva- pravo na dividendu, koje je imovinske prirode. Prema svojoj vezi sa
osnovnim poslom   povodom kojeg su izdate, hartije od vrednosti se dele na kauzalne i apstraktne. Kauzalne su one iz kojih se vidi
povodom kojeg posla su izdate, to su: konosman, štedna knjižica, obaveznice narodnih zajmova. Apstraktne su one iz kojih se ne vidi
povodom kojeg posla su izdate – menice. Prema tome kako se imalac hartije od vrednosti legitimiše pri ostvarenju prava iz hartije i kako
se prenose, hartije mogu biti: hartije na donosioca, hartije na ime, i hartije po naredbi. Hartija na donosioca- lutrijski lozovi, prenose se
kao i druge pokretne stvari, predajom bez obeležavanja na hartiji. Prema obaveznom licu imalac prava iz hartije legitimiše se kao
ovlašćeno lice samim držanjem hartije- formalna legitimacija, a obavezno lice nije dužno da ispituje i njegovu materijalnu legitimaciju,
tj. da li je držalac hartije dosao savesno do nje. Obavezno lice- izdavalac hartije je dužno da postupa savesno: ako je znalo ili je moralo
znati da donosilac nije zakoniti imalac hartije, niti ovlašćen od strane zakonitog imaoca, ili zna da je pokrenut postupak za amortizaciju,
dužno je odbiti ispunjenje, u protivnom odgovara za štetu. Ove hartije su vrlo sposobne za cirkulaciju, ali su sa njima moguće i
zloupotrebe, zbog toga su često pod posebnom kontrolom i naročito regulisane. Hartije na ime su hartije čiji je imalac označen na
samoj hartiji, njegovo ovlašćenje za ostvarenje prava iz hartije vidi se iz pismenih podataka koje sadrži sama hartija, tako da izdavalac
prilikom izvršenja obaveze treba samo da utvrdi identitet donosioca i proveri da li je to isto lice sa onim označenim na hartiji kao imalac.
Ove hartije prenose se građanskopravnom cesijom, i to se označava na samoj hartiji unošenjem imena novog imaoca hartije- cesionara
i prenosioca- cedenta. Prema izdavaocu hartije prenos ima dejstvo od trenutka kada bude pismeno obavešten o prenosu, odnosno od
upisa prenosa u registar hartija od vrednosti na ime. Hartije po naredbi su hartije čiji je prvi imalac označen na samoj hartiji, a prenose
se indosamentom, jednom pismenom klauzulom koja se stavlja na poleđinu hartije, tako da se i kod ovih hartija formalna legitimacija za
ostvarenje prava vidi iz podataka koje sadrži sama hartija. Prenosilac hartije je indosant, a onaj na koga je hartija preneta je indosatar.
Indosament može biti puni, blanko i na donosioca. Puni indosament sadrži izjavu o prenosu, ime onoga na koga se hartija prenosi i
potpis prenosioca, a može da sadrži i druge podatke- mesto, datum. Blanko indosament sadrži samo potpis indosanta, dok se u slučaju
prenosa na donosioca umesto imena indosatara stavlja reč donosiocu.
Od hartija od vrednosti treba razlikovati legitimacione znake. To su garderobni ili slični znaci koji se sastoje od komada hartije, metala ili
drugog materijala, na kojima je obično utisnut neki broj ili naveden broj predatih predmeta. Oni služe da pokažu ko je poverilac u
obligacionom odnosu prilikom čijeg nastanka su izdati, a od hartije od vrednosti se razlikuju po tome što za njih ne važi načelo
inkorporacije. U slučaju gubitka legitimacinog znaka potraživanje ne propada, već se dokazuje drugim dokaznim sredstvima. Od hartije
od vrednosti treba razlikovati i isprave koje ne sadrže građansko subjektivno pravo, već neko drugo pravo, ili predstavljaju dokazno
sredstvo, ili su od značaja samo za nastanak prava- lična karta, izvod iz matičnih knjiga, uverenje o državljanstvu, testament…

Državina

Imaoci nekih prava ovlašćeni sun a osnovu svog prava vrše faktičku vlast na stvari, vlasnik je ovlašćen da stvar drži,
upotrebljava, pribira plodove, menja suštinu stvari. Plodouživalac je ovlašćen da stvar drži, upotrebljava i pribira plodove, ali ne sme da
menja suštinu stvari. Zalogoprimac je ovlašćen da stvar drži ali ne i da je upotrebljava i pribira plodove sa nje, a još manje da menja
suštinu. U svim ovim slučajevima imalac subjektivnog prava je ovlašćen da vrši faktičku vlast na stvari, on ima državinu. Državina je i ona
faktička vlast koja se ne vrši na osnovu nekog subjektivnog prava, državinu ima i lopov. Zato se državina može definisati kao faktička

vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrši na osnovu subjektivnog prava ili bez pravnog osnova i nezavisno od toga da li državac
veruje da je ovlašćen da vrši tu faktičku vlast. Pravno- tehnički naziv za postupke koje znače državinu kao faktičku vlast na stvari je
aprehenziona radnja. Državina se pre svega deli na posrednu i neposrednu. Neposrednu državinu ima onaj ko neposredno vrši faktičku
vlast na stvari, npr. lopov koji drži i upotrebljava ukradenu stvar, vlasnik koji se služi svojom stvari, imalac ili uzurpator službenosti koji
prelazi preko tuđeg zemljišta. Posrednu državinu ima lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kojem je po osnovu
plodouživanja, ugovoru o korišćenja stana, zakupa, čuvanje posluge, ili drugog pravnog posla, dalo stvar u neposrednu državinu. Kada
vlasnik da nekom svar na plodouživanje on postaje posredni a to lice neposredni držalac. Pravo na državinsku zaštitu imaju i neposredni
i posredni držalac, ali to ne znači da je između njih podeljena faktička vlast na istoj stvari. Sve aprehenzione radnje vrši neposredni
držalac. Posredni držalac u nekim slučajevima ima pravo na naknadu za upotrebu stvari, a u svakom slučaju ima ekonomski interes da
se stvar sačuva u određenom stanju, kako bi mu se kasnije vratila u neposrednu državinu. Od državine treba razlikovati detenciju. Nju
ima lice koji po osnovu radnog ili sličnog odnosa ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice i dužno je da postupa po
njegovim upustvima. Prema širini faktičke vlasti državina se deli na državinu stvari i državinu prava. Državina stvari- svojinska državina je
najšira faktička vlast na stvari, koja po obimu odgovara sadržini prava svojine. Držalac stvari se ponaša kao vlasnik, bez obzira na to da li
ima pravo svojine ili ne, svojinski držalac je i lopov i nalazača koji je pritajio nađenu stvar i onaj ko je kupio od lopova, a nije postao
vlasnik. Državina prava je uža, delimična faktička vlast na stvari, koja po obimu odgovara nekom drugom pravu čija je sadržina u
neposrednoj vlasti na stvari- plodouživanju, stvarnoj službenosti, zakupu, posluzi. Državinu prava ima npr. plodouživalac, i onaj ko za
sebe misli da je plodouživalac i tako se ponaša, imalac stvarne službenosti takođe, ali i onaj ko nema stvarnu službenost, a ponaša se
kao da je ima.

Rimska- subjektivna i moderna- objektivna koncepcija državine

Opšti pojam državine u rimskom klasičnom pravu shvaćen je u vezi sa svojinom, držalac je onaj ko se prema stvari ponaša kao vlasnik,
za državinu- possessio potrebna su dva momenta, faktička vlast na stvari- corpus i volja ponašati se prema stvari kao vlasnik- animus
domini. Državina pretpostavlja jedan materijalni momenat- faktičku vlast na stvari, ali i određeno stanje duha- voljni momenat. Rimski
pravnici su priznali i quasi-possessio, koja se odnosila na plodouživanje i stvarne službenosti. U današnjem uporednom pravu priznata je
objektivna koncepcija državine. Prema toj koncepciji, iz pojma državine izbacuje se animus domini, a državina se izjednačava sa
faktičkom vlašću na stvari. Time se znatno sužava pojam detencije: detentor je lice koje faktičku vlast na stvari vrši za drugoga i postupa
prema njegovim upustvima, ali se istovremeno veoma proširuje opšti pojam državine, jer mnogi detentori postaju držaoci i kao takvi
uživaju pravnu zaštitu.

Objekt- predmet državine

Državinu   predstavlja   samo   faktička   vlast   na   stvarima   u   prometu.   Stvari   van   prometa   nisu   objekti   državine,   jer   se   nalaze   u
administrativnom režimu i upotrebom. Prema nekima objekti državine mogu biti i dobra koja se nalaze u administrativnom režimu, ali
koja po svojoj prirodi mogu biti u pravnom prometu- npr. knjige u javnim bibliotekama. Najveći deo stvari u građanskopravnom smislu
nalazi se u prometu, ali postoje i dobra mrtve ruke, tj. stvari u građanskopravnom smislu na kojima postoji neprenosivo pravo svojine.
Vlasnici ovakvih stvari imaju ovlašćenje držanja i upotrebe, a njihova faktička vlast je zaštićena i državinskim tužbama, pa i ove stvari
predstavljaju objekte državine. Objekt državine je svaka stvar u građanskopravnom smislu, bilo da je u prometu ili van njega. Državina
na jednoj stvari nužno se prostire na sve njene sastavne delove, i potpuno i nepotpuno inkorporisane. Ako dođe do odvajanja dela od
celine, državina na odvojenom delu se nastavlja. Držalac odvojene stvari može na nepotpuno inkorporisanom sastavnom delu imati
različitu državinu od one koju ima na ostalim delovima, a moguće je nepotpuno inkorporisanom sastavnom delu istovremeno postoji
državina držaoca složene stvari i državina nekog drugog subjekta. Držalac glavne stvari je držalac pripatka samo ako na njemu ima
efektivnu faktičku vlast. Slično je i za zbirne stvari, držalac zbirne stvari je držalac samo onih primeraka na kojima stvarno ima faktičku
vlast. U zgradi objekt državine mogu biti oni delovi koji imaju funkcionalnu samostalnost, kao što su poslovne prostorije, stanovi,
garaže...

Subjekt državine

Subjekt državine, tj. držalac može biti svako fizičko i pravno lice. Pravni subjekt može biti subjekt državine na onoj vrsti stvari na kojoj
može imati pravo svojine ili neko drugo stvarno ili obligaciono pravo koje ga ovlašćuje na držanje, tj. upotrebu stvari. Držalac može biti i
poslovno nesposobno lice. Malo dete ne može vršiti državinu na zgradi ili zemljištu, ali može na bicikli, torbi...Poslovno nesposobno lice
je subjekt državine a njegova faktička vlast uživa državinsku zaštitu, a državinski spor umesto njega vodi zakonski zastupnik.

Isključiva državina i sudržavina- zajednička državina

Isključiva državina postoji kad jedan subjekt vrši svu faktičku vlast na stvari ili na njenom realnom delu koji predstavlja samostalan
državinski objekt. Isključivi držalac sam vrši svu faktičku vlast na jednom državinskom objektu, bilo da se kao objekt državine pojavljuje
cela stvar, bilo pojedini njeni realni delovi. Tako da na jednoj stvari može postojati jedan ili više isključivih držalaca. Sudržavina postoji
kad više lica vrši faktičku vlast na celoj stvari, tj. delu stvari koji je samostalan državinski objekat. Ona može biti organizovana na različite
načine:   1.   sudržaoci   mogu   istovremeno   vršiti   faktičku   vlast-   ukućani   koriste   televizor;   2.   sudržaoci   mogu   faktičku   vlast   vršiti
naizmenično- jedan koristi jedan dan auto, a drugi drugi dan; 3. mogu se pojaviti kao posredni držaoci- izdaju njivu u zakup i dele
zakupninu; 4. moguća je i sudržavina prava- više lica se koriste istim putem preko tuđeg zemljišta.

Sticanje, prenos i gubitak državine

Državina   se   stiče   uspostavljanjem   te   faktičke   vlasti,   a   to   može   biti   neposredno   ili   posredno.   Neposredno-   izvorno   sticanje   je
uspostavljanje faktičke vlasti na stvari koja se uopšte ne nalazi u nečijoj državini- zauzimanje napuštenih pokretnih stvari. Posredno
sticanje državine je zasnivanje faktičke vlasti na stvari koja se već nalazi u nečijoj državini. Ako je samovlasno, tj. bez pravnog osnova, u

svake radnje teče novi rok. Po proteku roka za državinsku tužbu, ne može se pokrenuti državinski spor, ali držalac može podići petitornu
tužbu- actio rei vindicatio, actio publiciana, actio negatoria, i voditi petitorni spor u kome će se raspravljati o pravnim pitanjima, pravu
svojine, zakonitosti državine, savesnosti. Opšta karakteristika državinskih sporova je u tome, što se u njima ne raspravljaju pravna, već
samo faktička pitanja. Raspravljanje o državinskoj tužbi ograničava se samo na pretresanje i dokazivanja činjenica poslednjeg stanja
državine i nastalog smetanja, tj. oduzimanja, a isključeno je raspravljanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili
nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete. Ako je podignuta tužba za povraćaj oduzete stvari, sud će se ograničiti na
ispitivanje da li je tuženi zaista oduzeo stvar tužiocu, i da li je pre toga tužilac imao mirnu državinu, a neće se ulaziti u to kako je tužilac
došao do stvari, ni da li je tuženi vlasnik stvari ili ne. Kod tužbe za smetanje, sud će se ograničiti na ispitivanje da li postoji smetanje od
strane tuženog i da li je tom smetanju prethodila mirna državina tužioca, a u raspravljanje ostalih pitanja neće ulaziti. Pravo na
državinsku zaštitu postoji bez obzira na to koliko je dugo trajala tužiočeva mirna državina, dovoljno je i najkraće vreme. Prvo, tuženi
mora istaći prigovor da je tužiočeva državina manljiva prema tuženome. Ovaj prigovor pretpostavlja da je tužilac ranije oduzeo stvar
tuženome, a zatim tuženi povratio državinu, i sad ga tužilac tuži i traži povraćaj stvari. Ako je tužiočeva državina manljiva prema nekom
trećem, sud neće uvažiti tuženikov prigovor manljivosti državine i stvar će biti dosuđena tužiocu. Drugo, tuženi može istaći prigovor ako
je između istih stranaka i o istoj stvari istovremeno vođen petitorni spor i okončan u korist tuženog, tuženi se u posebnoj parnici koja
još traje, može pozvati na ovu presudu. Van ovih slučajeva tuženi se ne može pozvati na to da je njegovo postupanje dozvoljeno, tj. da
se zasniva na zakonu. Državinski spor često izgubi onaj koji je očigledno u pravu i za koga je jasno da će kasnije dobiti pretitorni spor.
Neposredni   držalac   uživa   zaštitu   ne   samo   u   odnosu   na   treća   lica,   već   i   u   odnosu   na   posrednog   držaoca.   Plodouživalac   može
državinskom tužbom tužiti vlasnika koji mu je oduzeo stvar ili ga ometa u upotrebi stvari. U pogledu zaštite sudržavine, nesporno je da
svaki sudržalac uživa zaštitu u odnosu na treća lica, kako u slučaju oduzimanja, tako i u slučaju smetanja državine. Što se tiče zaštite u
međusobnim  odnosima  sudržalaca,  nesporna  je  dopuštenost  tužbe   u  slučaju  oduzimanja,   ali  je   sporna  u  dopuštenost  u  slučaju
smetanja državine. U toku državinskog spora sud može odrediti privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku radi
otklanjanja nasilja ili sprečavanja nenaknadive štete. Sa procesne strane, državinski sporovi odlikuju se sumarnošću, kratki su i brzi. Pri
određivanju rokova i ročišta sud će uvek obratiti pažnju na potrebu hitnog rešavanja. Rok za ispunjenje dužnosti koje su naložene
strankama, sud određuje prema okolnostima pojedinog slučaja, dok rok za podnošenje žalbe iznosi 8 dana. Sudska odluka kojom se
rešava državinski spor ne donosi se u obliku presude, već u obliku rešenja. Po završetku državinskog spora stranke mogu voditi nov
petitorni spor, u kojem će se raspravljati i pravna pitanja i pobednik u petitornom sporu može biti i onaj koji je izgubio državinski spor.

Pravo svojine

Pravo svojine je najšire, u granicama zakona, pravo držanja, korišćenja i raspolaganja jednom stvari, koje se može isticati prema svim
trećim licima. Pravo svojine je po svojoj strukturi jedno složeno pravo, koje sačinjavaju tri komponente: ovlašćenje držanja, ovlašćenje
korišćenja i ovlašćenje raspolaganja. Ovlašćenje držanja- ius possidendi je pretpostavka za korišćenje stvari, a sastoji se u pravnoj
mogućnosti da se ima faktička vlast na stvari. Ovlašćenje korišćenja se sastoji u pravnoj mogućnosti preduzimanja materijalnih akata
prema stvari radi izvlačenja koristi iz nje, i može imati dva oblika: 1. upotreba stvari- ius utendi, koja se sastoji u preduzimanju
materijalnih akata prema stvari, pri tom vlasnik može stvar upotrebljavati ne samo shodno njenoj redovnoj nameni, već na bilo koji
način; 2. pribiranje plodova i drugih prihoda- ius fruendi. S gledišta vlasnikovih ovlašćenja, razlikovanje između plodova i drugih
prihoda, tj. proizvoda koji predstavljaju delove supstancije stvari bez značaja je, jer njemu pripada i sama supstancija stvari; to
razlikovanje je značajno kod plodouživanja i drugih pravnih odnosa, na osnovu kojih lice, različito od vlasnika, ima pravo da pribira
plodove sa tuđe stvari, ali ne i proizvode koji su deo njene supstancije. Sve su stvari podobne da daju civilne plodove, dok su za plodove
u naturalnom obliku podobne samo neke stvari. Kod nekih stvari je upotreba glavni oblik njihovog iskorišćavanja, jer nisu podobne da
daju plodove u naturalnom obliku, druge su takve da im je glavni oblik pribiranje plodova u naturalnom obliku, a nisu podobne za
upotrebu u užem smislu, treće su podobne i za jedno i za drugo. Ovlašćenje raspolaganja- ius disponendi, ima dve komponente: 1.
faktičko raspolaganje se sastoji u preduzimanju materijalnih akata kojima se utiče na supstanciju stvari. Faktičko raspolaganje na koje je
imalac prava svojine ovlašćen može ići do iscrpljenosti same supstancije stvari; 2. pravno raspolaganje se sastoji u preduzimanju
pravnih akata, kojima se pravo svojine u celini ili delimično prenosi na druge subjekte i može biti delimično i potpuno. Potpuno
raspolaganje se sastoji u prenosu prava svojine na drugoga, ili u odricanju od prava svojine. Delimično raspolaganje se sastoji u
preduzimanju pravnih akata kojima vlasnik na svom pravu svojine ustanovljava prava u korist drugih subjekata, kojima se pravo svojine
u manjoj ili većoj meri sužava, tj. ograničava. Ovo sužavanje može ići dotle da vlasniku ostane samo gola svojina, tj. samo ovlašćenje
potpunog raspolaganja, dok sve koristi koje stvar daje pripadaju drugom subjektu. Pravo svojine je apsolutno pravo u dva različita
smisla: 1. ono je apsolutno pre svega u tom smislu što deluje prema svima, vlasnik ima prava sledovanja na osnovu kojeg može
zahtevati povraćaj stvari od bilo kog trećeg lica  kod koga se stvar bez pravnog osnova nađe, kao i pravo da se negatornom tužbom
usprotivi svakom smetanju svojine; 2. za svojinu kažemo da je apsolutno pravo i u tom smislu da je u njemu koncentrisana sva pravna
vlast koja se može imati na jednoj stvari. Pravo svojine je najapsolutnije stvarno pravo u granicama zakona, koje pravni poredak
poznaje. Princip apsolutnosti ima dve pravne posledice: 1. na istoj stvari ne mogu istovremeno postojati dva prava svojine, tako da
sticanje prava svojine koja već ima vlasnika uvek znači i prestanak prava svojine za dosadašnjeg vlasnika; 2. ograničenja svojine se ne
pretpostavljaju, već se moraju zasnivati na pozitivnim propisima, ustavom utvrđenim načelima, društvenog uređenja, ili moralnim
normama- vlasniku je dozvoljeno sve što mu nije zabranjeno. Pravo svojine je trajno i u vremenskom smislu neograničeno pravo u
dvostrukom smislu: 1. ono postoji sve dok postoji sama stvar na koju se odnosi; 2. ono se ne može izgubiti zastarelošću. Činjenica ne
vršenja prava svojine na stvari, koja se nalazi kod drugoga ne povlači gubitak prava, koliko god dugo trajalo to stanje, da bi do prestanka
došlo potrebno je da nevršenje bude kvalifikovano određenim činjenicama na strani trećeg, na osnovu kojih on može postati vlasnik
održajem ili po pravilima o sticanju od nevlasnika.

Ograničenje sadržine prava svojine- ogr. u opštem društvenom interesu

Ova ograničenja propisana su za pravo svojine na stvarima koje imaju značaj za društvo, ekonomski, kulturni ili neki drugi. Društvena
zajednica ne može biti nezainteresovana da li se poljoprivredno zemljište obrađuje i kako, i zato je ono proglašeno za dobro od opšteg
interesa koje se koristi pod uslovima i na način određen zakonom. Zakonska obaveza vlasnika je da zemljište obrađuje i to, za