Stvarno pravo
1. Susvojina, Pojam naziv i istorijat?
Susvojina je pravna ustanova rimskog prava. Rimski pravnici su na početku smatrali da više lica može istovremeno
imati svojinu nad jednom stvari što se u praksi pokazalo nemogućim, pa su oni tada odredili da svako od tih lica ima
svoj udeo nad tom istom stvari, stim da nemaju materijalni deo stvari, nego apstraktni deo stvari "idealni".Kao
takva susvojina je sadržala određene suprotnosti u vidu da svaki suvalasnik ima pravo nad svojim udelom, ubirati
plodove i prisvajati ih ali da pri tome ne nanosi štetu ostalim suvlasnicima. Susvojina dakle postoji kada dva ili više
lica imaju pravo svojine nad određenom stvari, ali svako prema svom udelu, on se zove još i kvota, alikvotni deo i
srazmerni deo. Svi suvlasnici imaju onoliko pravo svojne u odnosu na treća lica, koliko bi imao jedan isključivi
sopstvenik na toj stvari. Suvlasnik ima pravo na udeo u celini, koju predstavlja pravo svojine. Suvlasnički udeo
označava deo jedne celine a najčešće se izražava u razlomcima(1/3,1/6,1/2..).Gde je neka susvojina u pitanju uvek
može doći do neslaganja i sporova, gde oni mogu izaći iz susvojine putem deobe, podnosi se tužba na osnovu
jednog od dva osnova: susvojina je nastala nasleđem ili u dr. slučaju.
2. Pravni položaj suvlasnika
Pravo svojine podeljeno je prema obimu a ne prema pojedinim ovlašćenjima, jer ne može jedan suvlasnik imati
pravo da upotrebljava stvar a drugi da raspolaže njome. Ova podela znači da svaki suvlasnik ima deo prava svojine
nad čitavom stvari, taj deo sačinjava samostalan prdmet suvlasničkog prava. Iz toga proizilazi da imamo 1 pravo
suvlasnika na udeo i 2 pravo suvlasnika na samoj stvari, gde svaki suvlasnik ima individualno pravo na svoj udeo ali
postoji i suvlasnička zajednica nad stvari, pri čemu nijedna strana nemože preduzimati radnje kako materijalne
tako i pravne bez saglasnosti drugog suvlasnika.
Pravo suvlasnika na udeo
Prema rasprostranjenom shvatanju suvlasnik je sopstvenik udela, u austrijskom pravo je to izrečeno u obliku
zakonskog pravila. Ukoliko nije drugačije određeno smatra se da su suvlasnički udeli jednaki., ukoliko se neko od
suvlasnika ne slaže mora to dokazati. U našem pozitivnom i uporednom pravu je određeno da suvlasnik može
raspolagati svojim delom bez prethoden saglasnosti ostalih suvlasnika. Raspolaganje obuhvata pravo otuđenja,
opterećena svog udela, može ga prodati, pokloniti, staviti hipoteku...ali ne može konstituisati stvarne službenosti
kao ni pravo stanovanja.
Pravo preče kupovine suvlasnika
Kada suvlasnik nad nepokretnosti želi da proda svoj udeo, ostali suvlasnici imaju pravo preče kupovine po samom
zakonu, ono nije potpuno prihvaćeno u našem pravu, gde preovlađuje shvatanje o opravdanosti prava preče
kupovine suvlasnika kada su u pitanju nepokretne stvari. Nasuprot pravnoj teoriji, sudska prksa se presudom
saveznog vrhovnog suda iz 1963.g.formirala u suprotnom pravcu, gde suvlasnik nema pravo preče kupovine.
3. Pravni položaj suvlasnika u odnosu na celu stvar
Suvlasnik ima pravo da samostalno raspolaže svojim udelom. ali to pravo može koristiti samo na alikvotni udeo
prava svojine. Kada suvlasnik proda svoj udeo kupcu, kupac ne stiče prava na realnom delu stvari,jer on samo stupa
na mesto bivšeg suvlasnika. Suvlasnik isto tako ne može otuđiti niti opteretiti realni deo stvari bez pretnodne
saglasnosti ostalih suvlasnika. Zavisno od važnosti posla nekad se traži saglasnost svih suvlasnika a ponekad samo
većine.
Suvlasnik ima pravo na
državinu na stvari
, to pravo imaju i ostali suvalasnici, niko od njih nema isključivu državinu
na stvari, nego svi imaju zajedničku sudržavinu na stvari.Suvlasnici određenu stvar se može držati na razne načine,
mogu zajednički držati stvar, sukcesivno, mogu izdati stvar u zakup. Kod suvlasnika je bitno da on vrši faktičku vlast
na stvari, ukoliko ga u tome ometaju suvlasniti ili 3 lice ima pravo na državnu zaštitu. Mora pokrenuti tužbu za
povraćaj državine.
Svaki suvlasnik ima pravo na
upotrebu stavari
ali pri tome mora poštovati prava ostalih suvlasnika. U
zakonodavstvu kažu da suvlasnik treba da upotrebljava stvar u onom udelu koji mu pripada., i koristi se kod stvari
koje se upotrebom iscrpljuju tj. troše. U drugim slučajevima gde ne dolazi do trošenja upotrebnih svojstava stvari,
nego koristi datu stvar u meri koja ne povređuje prava drugih suvlasnika. Svi prihodi i plodovi od stvari pripradju
suvlasnici srazmerno njihov udelu. Tačno se određuju, i ovo shavatnje prihvaćeno je i u uporednom pravu. Pošto sa
pravom uvek idu i obaveze suvlasnici shodno udelu dele troškove upotrebe, upravljanja, održavanja, kao i da
srazmero snose teret koji je na celoj stvari.
Suvlasnik sa ostalim suvalasnicima srazmerno udelu ima pravo da
upravlja na stvari
, to je donošenje odluka o
načinu upotrebe stvari, njenom održavanju, očuvanju i poboljšanju. Suvlasnik ima pravo da upravlja sa ostalim
suvalsnicima, ali zajedno ne znači uvek i jednoglasno pa tako razlikujemo poslove kod kojih mor postojati
saglasnost svih suvlasnika i samo većine.
Pa poslove delimo na
redovno upravljanje i poslove koji prelaze taj okvir
. za redovno upravljanje potrebna je
većina od barem 50%, ali se većina ne računa po broju lica nego njihovom udelu. Ukoliko nema većine posao se ne
može izvršiti, lice koje zahteva da se nešto uradi može zahtevati da sud o tome odluči. Redovno upravljanje
obuhvata poslove oko održavanja i očuvanja stvari. Suvlasnik je ovlašćen da preuzme poslove koji su neophodni za
održavanje i očuvanje suštine stvari: popravke radi održavanja, setva, žetva, čuvanje stvari...Za
poslove koji prelaze
redovne okvire upravljanja
potrebna je saglasnost svih suvlasnika, (otuđivanje cele stvari, stavljanje hipoteke na
celu stvar. Ako se i jedan sustanar ne složi, odluka se ne može doneti. Delimo ih na dve grupe u prvu grupu ulaze
poslovi koji još uvke imaju obeležje upravljanja ali prevazilaze redovne okrivre upravljanja. U drugu grupu ulaze
poslovi raspologanja stvari. Posebno mesto u okrivu prve grupe je ugovor o zakupu, kome se u današnje vreme
prilazi opreznije nego što je to nekada bilo. Jednoglasnost je potrebna i kod promene namene stvari, otuđenje
stvari, plodouživanja i dr. ličnih službenosti, što je prihvaćeno i u upotednom pravu.
Poveravanje poslova upravniku
pri čemu se poslovi upravljanja mogu poveriti licu koje je upravnik, ono može biti
jedan od suvlasnika ili treće lice ili čak više lica. On je ovlašćen da obavlja poslove redovnog upravljanja. Bira se
većinom glasova suvlasnika a tako se i opoziva. Ukoliko upravljanje vrši više lica odluka se donosi većinom glasova,
ali se ne računa po udelima nego po glavama, jer oni sad ne predstavljaju svoje udele nego jednu zajedničku celinu.
4. Sticanje susvojine, sticanje na osnovu ugovora
Susvojina može nastati iz ugovora o kupovini i prodaju, razmeni ,poklonu,nasleđu. Može se postati i na osnovu
kupovine suvlasničkog udela. U svim navedenim slučajevima nije dovoljan samo ugovor nego i način sticanja stvari,
za pokretne je sticanje sudržavina a za nepokretne upis u zeljišne knjige. Kod
ugovora o ortakluku
,
svaki od ortaka
stiče srazmerno udelu učešća svoj udeo u stvari. Da bi ugovor bio punovažan mora postojati u pisanoj formi, jer u
suprotnom neće proizvoditi nikakvo pravno dejstvo, pa je samim tim suludo raditi nešto takvo i posle na sudu
tražiti svoj deo. Susvojina može nastati i deobom zajedničke imovine naslednika ili bračnih drugova. Oni
sporazumno mogu odrediti način na koji će izvršiti deobu nasledstava, pri čemu se mogu usaglasiti da uspostave
susvojinu na pojedinim delovima ili celom nasledstvu.
