Stvarno pravo

STVARNO PRAVO

1. UVOD U STVARNO PRAVO

Stvarno pravo u objektivnom smislu, ili kraće - stvarno pravo, je skup pravnih 
pravila građanskoga prava koja uređuju neposredno, za svakoga mjerodavno 
pripadanje stvari osobama. 

Subjektivna stvarna prava su ona građanska i to imovinska prava koja svoje 
nositelje   ovlašćuju   da   određene   stvari   imaju   u   svojoj   neposrednoj   privatnoj 
vlasti - potpunoj ili ograničenoj, a svim drugim građanskopravnim subjektima 
zabranjuju da ih u izvršavanju te vlasti samovlasno smetaju.

Zbog   suprotstavljenosti   privatnoga   i   javnoga,   vrlo   izraženoj   upravo   u 
stvarnopravnim   odnosima,   područje   djelovanja   stvarnopravnoga   uređenja   u 
svakom pojedinom pravnom poretku ovisit će uvijek o tome koliko mu prostora 
ostavlja javnopravni u pravilu upravnopravni režim.

Stvarno pravo na području Europe nastalo je na tekovinama rimskoga prava. 
Potom se oplemenjen idejama prirodnopravne škole, odatle razvio cijeli sustav 
pravnih normi - tzv. opće pravo (pandektarno pravo) koje se primjenjivalo na 
gotovo cijelom području kontinentalne Europe. To tzv. opće pravo neposredan 
je prethodnik i svojevrstan temelj suvremenoga građanskoga prava u pravnim 
poretcima kontinentalno-europskoga pravnoga kruga.

Razvoj   stvarnopravnoga   uređenja   obilježen   je   temeljnim   pitanjem   -   kako 
pravedno   urediti   pripadanje   stvari   osobama.   Pripadne   li   stvar   jednome, 
uskraćena je drugima. Rješenja koja daju prednost privatnome u odnosu na opće 
nazivaju se individualističkima, liberalističkima, a rješenja koja prednost daju 
javnom,   državnom   ili   društvenom   interesu   nazivaju   se   kolektivističkima. 
Između ta dva suprotstavljena shvaćanja traje neprekidna borba. I jedan i drugi 
koncept   imao   je   značajne   predstavnike   i   među   znanstvenicima,   poglavito 
filozofima. Tako je individualističko shvaćanje bilo zastupljeno u Aristotela, 
Lockea, Kanta, Hegela, Fichtea. Kolektivistička shvaćanja bila su zastupljena u 
djelima Platona, Sv. Ambrosiusa (socijalna etika ranoga kršćanstva), Marxa, 
Engelsa, Lenjina.

Nastankom  SSSR-a iz kontinentalno-europskoga pravnoga kruga izdvojio se 
novi krug - socijalistički  pravni krug. U državama čiji  su se pravni  poretci 
uključili   u   socijalistički   pravni   krug   razvila   su   se   tzv.   socijalistička   stvarna 
prava.   Nestankom   socijalizma   i   države   koje   su   pripadale   tom   krugu 

prilagođavaju svoje pravne sustave kontinentalno-europskom pravnom krugu 
koji je pretežno individualistički određen iako je i u njima naglašena socijalna 
nota nakon II. svjetskoga rata.

Integracije   koje   se   događaju   u   Europi   možda   će   rezultirati   i   pravnim 
ujednačavanjem na području građanskoga prava. Naime, Europski je parlament 
još 1989. donio rezoluciju kojom je pozvao na izradu Europskoga građanskoga 
zakonika.

Hrvatsko   stvarno   pravo   uključilo   se   u   kontinentalnoeuropski   pravni   krug 
uvođenjem austrijskoga GZ, koji je u hrvatskom pravu važio kao hrvatski zakon 
(OGZ). 

Od 1945. godine hrvatsko je pravo sve više ulazilo u krug socijalističkih prava. 
U   tom   je   razdoblju   ono   bilo   obilježeno   kolektivističkim   gledanjem   na 
vlasništvo,   dualizmom   općih   uređenja   pripadanja   stvari   (društvenim   i 
privatnim),   pogodovanjem   društvenoga   vlasništva   na   štetu   privatnoga, 
nejednakošću   pravnih   subjekata   i   njihovih   prava,   razbijanjem   pravnoga 
jedinstva   nekretnine,   brojnim   posebnim   pravnim   uređenjima   osobito   za 
nekretnine (poljoprivredno zemljište, stanovi, poslovni prostori), zakržljalošću 
općih instituta stvarnoga prava (založno pravo, zaštita povjerenja u zemljišne 
knjige). 

Od   donošenja   Ustava   Republike   Hrvatske   1990.   teče   proces   reintegracije 
hrvatskoga   pravnoga   poretka   u   kontinentalno-europski   pravni   krug.   Na 
području stvarnoga prava značajno je donošenje Zakona o vlasništvu i drugim 
stvarnim   pravima   (1996.)   i   Zakona   o   zemljišnim   knjigama   (1996.)   koji   su 
stupili na snagu 1. siječnja 1997.

Prema   spomenutim   propisima   vlasništvo   je   koncipirano   individualistički, 
uklonjen je dualizam vlasništva, ukinuta je fragmentacija vlasništva (prije se 
definiralo   kroz   ovlaštenja   posjedovanja,   korištenja   i   raspolaganja), 
uspostavljeno   je   pravno   jedinstvo   nekretnine   (načelo   superficies   solo   cedit), 
stvarnopravnim je institutima dana takva normativna struktura da mogu imati 
puni   sadržaj,   afirmirano   je   založno   pravo,   zemljišne   knjige   i   smanjena   je 
potreba za posebnim pravnim uređenjima za pojedine vrste stvari.

I   u   našem   stvarnopravnom   poretku   postoji   opće   stvarnopravno   uređenje   i 
posebna pravna uređenja. Posebna stvarnopravna uređenja ili režimi postoje u 
nas za pomorsko dobro i brodove, za vode, za rudno blago, za poljoprivredno 
zemljište, za šume, za arhivsko gradivo itd. Posebna stvarnopravna uređenja 
imaju   u   odnosu   na   opće   uređenje   prednost.   ZV   uspostavlja   opće   uređenje 

2

Ograničenje vrsta stvarnoga prava znači da u pravnom poretku postoje samo 
one   vrste   stvarnih   prava   koje   su   predviđene   zakonom   (zatvoreni   broj   vrsta 
stvarnih   prava,   numerus   clausus).   To   je   karakteristično   za 
kontinentalnoeuropske   pravne   poretke.   U   tim   poretcima,   a   također   i   u 
hrvatskom stvarnom pravu postoje sljedeća stvarna prava: 1. pravo vlasništva 
(daje   pojmovno   bezgraničnu   pravnu   vlast   na   stvari)   i   još   četiri   ograničena 
stvarna prava, a to su, 2. pravo služnosti, 3. pravo iz stvarnoga tereta, 4. pravo 
građenja i 5. založno pravo.   

Ograničena   stvarna   prava   dijele   se   na:   a)   ograničena   stvarna   prava   koja 
ovlašćuju na uporabu odnosno korištenje stvari (pravo služnosti, stvarni tereti, 
pravo građenja) i b) ograničena stvarna prava koja ovlašćuju na osiguranje i 
namirenje iz neke stvari (založno pravo).

ZV je propisao sadržaj svakoga stvarnoga prava striktnim normama što znači da 
je određen pojam i bitni sadržaj svakoga stvarnoga prava dok je ipak glede 
nebitnih pojedinosti ostavljena mogućnost da sudionici sami odrede podrobnije 
sadržaj svakoga pojedinoga stvarnoga prava. 

Sadržaj svakoga stvarnoga prava je nedjeljiv što znači da se ne može dijeliti po 
ovlaštenjima između više nositelja istoga prava. To primjerice znači da ako 
postoji više suvlasnika iste stvari svi imaju sve ovlasti, a ne da jedan ima ovlast 
korištenja, drugi raspolaganja itd. U srednjovjekovnim pravnim uređenjima bilo 
je drukčije pa je postojalo tzv. vrhovno i koristovno vlasništvo što je značilo 
podjelu   sadržaja   prava   vlasništva   po   ovlastima   koje   su   različite   ovisno   o 
nositelju jednoga te istoga prava. Ako se stvarna prava dijele to ne može biti po 
ovlastima već samo po obujmu (npr. kod suvlasništva). 

C. 

Načelo određenosti

Svako   stvarno   pravo   može   postojati   jedino   a)   glede   točno   određenoga 
pojedinačnoga objekta i b) s točno određenim sadržajem. Stvar dakle treba biti 
pojedinačna, samostalna, odnosno individualizirana (species).

D. 

Načelo publiciteta

Da na stvari postoje nečija subjektivna stvarna prava treba biti vanjski vidljivo. 
S obzirom da su stvarna prava apsolutna i djeluju prema svima potrebno je da 
svima zainteresiranima bude objavljeno (publicirano) da glede određene stvari 
postoji nečije stvarno pravo što omogućuje da se poštuju tuđa prava. Postojanje 
stvarnih prava na nekretninama objavljuje se njihovim upisivanjem u zemljišnu 
knjigu.   Za   pojedine   vrste   pokretnina   uspostavljaju   se   također   javni   upisnici 

4

(upisnik brodova, upisnik zrakoplova) koji igraju sličnu ulogu kao i zemljišne 
knjige glede nekretnina. 

Zaštita povjerenja je nužno povezana s načelom publiciteta. Za onoga tko bi 
vjerovao da je stanje koje je vidio u zemljišnoj knjizi točno, a ono se razlikuje 
od slike koju je on dobio uvidom u te knjige postoji zaštita. No ne štiti se 
svačije povjerenje u prometu već samo ona osoba koja je postupala u dobroj 
vjeri, tj. pošteno (savjesno). A pošteno je postupala ona osoba koja nije znala da 
je pravno stanje drukčije nego što je izgledalo prema posjedu ili prema upisima 
u zemljišne knjige, a i to jedino ako se njezino neznanje ne može pripisati 
njezinoj nedovoljnoj pažljivosti. Postoji predmnjeva da je svaka osoba poštena, 
a tko tvrdi suprotno treba to dokazati.

PRAVNI IZVORI STVARNOGA PRAVA

Zakon je glavni izvor stvarnih prava u državama kontinentalne Europe, dok 
nasuprot tome u pravnim poretcima anglo-američkoga pravnoga kruga dominira 
sudska praksa kao izvor prava (case law). Razvitkom međunarodnih odnosa sve 
češće   izvor   prava   postaju   i   odredbe   međunarodnih   ugovora   (međunarodnih 
konvencija).

Od hrvatskih propisa treba spomenuti Ustav Republike Hrvatske (1990., 1997.) 
koji  je zajamčio pravo vlasništva, dakako socijalno vezanoga, podvrgnutoga 
ograničenjima pa i mogućnosti oduzimanja u općem interesu. Sve je to u skladu 
sa   suvremenom   pravnom   doktrinom   i   praksom   u   državama   kontinentalne 
Europe.

Od   zakona   treba   spomenuti   Zakon   o   vlasništvu   i   drugim   stvarnim   pravima 
(1996.) kao temeljni izvor našega općega stvarnopravnoga uređenja. Značajni 
su još Zakon o zemljišnim knjigama (1996.), Ovršni zakon (1996.), Stečajni 
zakon (1996.).    

Osim ovih zakona treba spomenuti i one koji sadrže posebna pravna uređenja za 
određene vrste stvari kao što su Pomorski zakonik (1994.), Zakon o rudarstvu 
(1994.), Zakon o poljoprivrednom zemljištu (1994.), Zakon o šumama (1990., 
izmjene 1991. i 1993.), Zakon o arhivskom gradivu i arhivima (1997.).

Neki   podzakonski   propisi   imaju   snagu   zakona,   a   riječ   je   o   uredbama   sa 
zakonskom snagom predsjednika RH i nekim uredbama Vlade RH. Zastupnički 
dom   Sabora   ovlašćivao   je   Vladu   RH   na   donošenje   uredbi   sa   zakonskom 
snagom, pa je ona donijela, između ostaloga, i takve uredbe kojima je djelovala 

5

RAZGRANIČENJE DOMAĆEGA OD STRANOGA STVARNOGA PRAVA

Postavlja   se   pitanje   razgraničenja   različitih   stvarnopravnih   uređenja   u 
slučajevima   koji   imaju   vezu   s   pravima   više   država   (slučajevi   s   tzv. 
međunarodnim   elementom).   Glavni   izvor   općih   kolizijskih   pravila   u   nas   je 
Zakon o preuzimanju Zakona o rješavanju sukoba zakona s propisima drugih 
zemalja u određenim odnosima (1991.).

Temeljno je kolizijsko pravilo za stvarnopravne odnose da njih uređuje pravo 
one države gdje se nalazi predmet toga odnosa (lex rei sitae). To znači da je 
hrvatsko stvarno pravo mjerodavno za pravne odnose čiji se predmet nalazi na 
području Hrvatske bez obzira da li se radi o nekretnini ili pokretnoj stvari. To ne 
vrijedi jedino za stvari koje su u prijevozu jer je za njih mjerodavno pravo koje 
vrijedi na njihovom odredištu.

Ipak makar kolizijska pravila upućivala na primjenu nekoga stranoga stvarnoga 
pravo ono se ipak neće primijeniti: 1. ako bi primjena toga stranoga prava bila 
suprotna   našem   pravnom   poretku   ili   2.   ako   je   nastupio   uzvrat   (renvoi)   tj. 
kolizijske norme stranoga prava upućuju na primjenu hrvatskoga prava.

Hrvatski   sud   je   isključivo   nadležan   za   sporove   o   pravu   vlasništva   na 
nekretninama, sporove o ograničenim stvarnim pravima na nekretninama, kao i 
za sporove o smetanju posjeda na nekretninama, ako sporna nekretnina leži na 
području RH.

Hrvatski sud je nadležan, ali ne isključivo u takvim sporovima ako su glede 
pokretnina: 1. ako tuženik ima na području RH prebivalište, odnosno sjedište,
2. ako su stranke valjano ugovorile nadležnost hrvatskoga suda, 3. ako je spor 
glede broda ili zrakoplova upisanoga u upisnik koji se vodi na području RH ili 
4. ako se radi o sporu o imovinskim odnosima bračnih drugova čija se imovina 
nalazi u RH ili 5. spor je o smetanju posjeda počinjenom na području RH. 

2. STVARNOPRAVNI  ODNOS

Elementi svakoga stvarnopravnoga odnosa su: 1. osobe, 2. predmet i 
3. subjektivno stvarno pravo. Središnja točka svakoga stvarnopravnoga odnosa 
je njegov predmet - stvar.

7