STVARNO PRAVO
Stvarno pravo su: pravo svojine, službenosti, ručna zaloga, stanarsko pravo i pravo građenja.
OPŠTI POJAM STVARI I SASTAVNI DELOVI STVARI, PROSTA I SLOŽENA STVAR, PRIPADAK
STVARI, PLODOVI I PROIZVODI (PRIHODI) STVARI, ZBIRNA STVAR.
Opšti pojam –
Stvar je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine
ili neko drugo stvarno pravo.
Nju karakterišu dva uslova:
- prvi je fizički i sastoji se u ljudskoj vlasti nad delom materijalne prirode
(vazduh, sunčeva svetlost - ne mogu se naći u ljudskoj vlasti).
- Drugi uslov je pravni i sastoji se u tome da na delu materijalne prirode koji je u
ljudskoj vlasti, postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo.
Pod stvarima se između ostalog podrazumevaju i ljudski delovi tela odvojeni za života davaoca i koji pripadaju
samom davaocu, onome u čiju korist je izvršeno odvajenje ili određenoj medicinskoj ustanovi. Veštački delovi
tela (proteze), jesu stvari i to u prometu dok su odvojeni, odnosno dok nisu spojeni s telom.
Svaka stvar se sastoji od delova, ukoliko se delovi ne mogu raspoznati kažemo da je to
prosta stvar
, ukoliko se
delovi mogu raspoznati kažemo da je to
složena stvar
.
Svi delovi složene stvari nalaze se u međusobnoj funkcionalnoj vezi i čine pravnu celinu. Ti delovi složene
stvari mogu biti
spojeni sastavni delovi
(fizički spojeni) i
odvojeni sastavni delovi
(fizički samostalni).
Spojeni sastavni delovi, opet, mogu biti
neodvojivi
i
odvojivi
.
- Neodvojivi
(potpuno inkorporisani) deo je onaj koji se ne može odvojiti bez uništenja
(npr. građevinski materijal od kog je napravljena kuća, konac kojim je sašiveno odelo).
- Odvojivi
(nepotpuno inkorporisani) deo je onaj koji se može odvojiti bez uništenja
(npr. točak automobila, luster...).
Odvojeni deo je uvek pokretna stvar, a sama složena stvar kojoj pripada može biti i pokretna i nepokretna.
DOBRA MRTVE RUKE
–
Stvari koje nisu u građanskopravnom prometu a na kojima postoji pravo
svojine koje je neprenosivo.
Pripadak stvari
(prihvaćeno objašnjenje iz poljskog prava) obuhvata nepotpuno
inkorporisane delove
(odvojive) koji se mogu odvojiti bez oštećenja (vrata, točak na automobilu). Pripadak stvari u pravnim
odnosima deli sudbinu glavne stvari (teko je kod kupoprodaje, poklona, trampe, nacionalizacije,
1
konfiskacije...). Jedna pokretna stvar može postati pripadak druge, samo ako pripada istom vlasniku i samo
onda važi spomenuto pravilo da deli pravnu sudbinu glavne stvari. Pripadak ne gubi to svojstvo usled
privremenog odvajanja od stvari, npr. radi popravke. Voljom vlasnika pripadak gubi to svojstvo i postaje
samostalna stvar, te može biti predmet samostalnih pravnih odnosa- npr. kupoprodaja.
Zbirna stvar
je naziv kojim se označava celina koja se sastoji iz pojedinih samostalnih stvari, fizički odvojenih,
od kojih svaka predstavlja objekat posebnog prava svojine. Može da se sastoji iz istovrsnih stvari (npr. stado
ovaca, zbirka maraka, biblioteka) ili iz raznovrsnih stvari (npr. stovarište robe).
Od zbirne stvari treba razlikovati
komplementarnu stvar
, kao što je, na primer, par rukavica, par čarapa,
šahovska figura.
U pravu postoji i pojam
universitas iuris
. Definiše se kao zbir stvari i prava koji se sa gledišta određenih
pravnih akata smatra kao celina (npr. preduzeće, stečajna masa, miraz).
Neki pisci kažu da je
universitas iuris
zbir telesnih i bestelesnih stvari.
DELJIVE I NEDELJIVE STVARI, U PROMETU I STVARI VAN PROMETA, POTROŠNE i
NEPOTROŠNE STVARI
Deljiva stvar
je ona koja se fizički može tako podeliti da je zbir vrednosti tih delova ravan vrednosti cele stvari
pre deobe. Na primer, kotur od deset kilograma sira je deljiva stvar jer deset komada od po jednog kilogrrama
vrede koliko i nepodeljeni kotur od deset kilograma.
Nedeljiva stvar
je ona koja se deobom upropašćava ( figura od gipsa, komad nameštaja) ili je, pak, zbir
vrednosti delova dobijenih deobom manji od vrednosti nepodeljene stvari (npr. jedan dragi kamen vredi više od
zbira vrednosti njegovih delova).
Pravni značaj razlikovanja na deljive i nedeljive stvari dolazi do izražaja kod sticanja svojine priraštajem, kod
susvojine, zajedničke svojine i kod obaveze sa više dužnika.
Nepotrošne stvari
su one koje mogu biti upotrebljene više puta (odelo, knjiga, automobil) ili praktično
neograničeno puta (zemljišna parcela).
Neki pravni odnosi mogu postojati samo na nepotrošnim stvarima: posluga, najam, plodouživanje. U svim ovim
slučajevima titular prava je ovlašćen da upotrebljava tuđu stvar, ali istovremeno ima obavezu da je po prestanku
prava vrati.
Individualno određena stvar
je ona koja je određena konkretno i koju su baš stranke imale u vidu.
Stvari koje su u pravnom prometu redovno individualno određene mogu voljom stranaka koje zaključuju pravni
posao postati stvari određene po rodu (npr. umesto da se sa određene izložbe kupi pet tačno određenih slika,
2
Razlike koje postoje između pokretnih i nepokretnih stvari su brojne.
-
Broj
nepokretnih
stvari
je ograničen, svaka se od njih nalazi uvek na istom mestu tako da je moguća
kontrola nad njima, kako od strane države, tako i od strane vlasnika. Nepokretnosti imaju velik
ekonomski značaj.
-
Pokretnosti
ima mnogo, neograničeno se mogu umnožavati, male su po volumenu, i zbog svojih
osobina mogu se premeštati, skrivati, uništiti.
Pravni značaj razlikovanja stvari na pokretne i nepokretne je mnogostruk:
1. Raspravljanje zaostavštine obavezno je ako je umrli ostavio nepokretnosti
2. Za sticanje prava svojine održajem potrebni su duži rokovi kada je reč o nepokretnosti
3. Pravila o sticanju svojine ograničena su na pokretne stvari
4. Različita su pravila o izvršenju prinudne prodaje nepokretnosti od onih kojima je regulisana prinudna
prodaja pokretnosti
5. Derelinkvirana nepokretnost prelazi u društvenu (državnu) svojinu,a derelinkvirana pokretna stvar
postaje ničija i na njoj se može steći svojina zauzimanjem (okupacijom)
POJAM I VRSTE DRŽAVINE
Imaoci nekih prava (svojine, službenosti, zaloge, zakupa) ovlašćeni su da na osnovu svog prava vrše faktičku
vlast na stvari, odnosno, imaju pravo na državinu. Međutim državina je i ona faktička vlast koja se ne vrši na
osnovu nekog subjektivnog prava: državinu ima i lopov, i onaj koji je kupio od lopova a nije postao vlasnik, i
nalazač koji je utajio stvar.
Državina se može definisati kao
faktička vlast na stvari
, nezavisno od toga da li se vrši na osnovu
subjektivnog prava ili bez pravnog osnova.
Pravno-tehnički naziv za postupke koji znače državinu kao faktičku vlast na stvari je
aperhenziona radnja
(akt).
U objektivnoj koncepciji državina se deli na
posrednu
i
neposrednu.
-
Neposrednu
državinu ima onaj ko neposredno vrši faktičku vlast na stvari (npr. lopov
koji drži i upotrebljava ukradenu stvar, vlasnik koji se služi svojom stvari)
-
Posrednu
državinu ima lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kojem je po osnovu
ugovora o korišćenju stana, zakupa, dalo stvar u neposrednu državinu
Pravo na državinsku zaštitu imaju i neposredni i posredni držalac. Sve aperhenzione radnje, koje se po opštim
pravilima kvalifikuju kao državina, vrši neposredni držalac.
4
Od državine treba razlikovati detenciju.
Detenciju
ima lice koje po osnivu radnog ili sličnog odnosa u
domaćinstvu, vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice i dužno je da postupa po njegovim uputstvima (Npr.
kućna pomoćnica, konobar u tuđem ugostiteljskom objektu).
U tom slučaj državinu ima lice po čijim je uputstvima detentor dužan da postupa.
Prema obimu, odnosno širini faktičke vlasti državina se deli na
državinu stvari
i
državinu prava.
Državina stvari
je najšira faktička vlast na stvari. Držalac stvari se ponaša kao vlasnik, bez obzira da li
ima pravo svojine ili ne (svojinski držalac je i lopov, i nalazač koji je utajio nađenu stvar, i onaj ko je
kupio od lopova a nije postao vlasnik).
Državina prava
je uža, delimična faktička vlast na stvari. Državinu prava ima, na primer,
plodouživalac, ali i uzurpator plodouživanja i onaj ko za sebe misli da je plodouživalac i tako se ponaša.
SUBJEKT DRŽAVINE
Subjekt državine
(držalac) može biti svako pravno i fizičko lice. Pravni subjekt (fizičko ili pravno lice) može
biti subjekt državine na onoj vrsti stvari na kojoj može imati pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo, koje ga
ovlašćuje na držanje, odnosno upotrebu stvari.
U načelu, držalac može biti i poslovno nesposobno lice, kada se njegove aperhenzione radnje mogu
kvalifikovati kao državina. Na primer, poslovno nesposobno dete školskog uzrasta koje koristi svoj bicikl ili
školsku torbu, ima na ovim stvarima faktičku vlast koja nije ništa manja od one koju poslovno sposobno lice
ima na svom biciklu ili torbi.
Isključiva državina
postoji kad jedan subjekt vrši svu faktičku vlast na stvari ili na njenom realnom delu koji
predstavlja samostalan državinski objekt (deo parcele, stan u višestambenoj zgradi). Iz toga proizilazi da na
jednoj stvari može postojati jedan isključivi držalac (npr. neko stanuje u čitavoj kući koja se sastoji od jednog
stana) ili više isključivih držalaca (npr. u zgradi od dva stana jedan stanuje u jednom, a drugi u drugom stanu).
Sudržavina
postoji kad više lica vrši faktičku vlast na celoj stvari (npr. stanu, sobi).
Sudržavina može biti organizovana na različite načine:
1. Sudržaoci mogu istovremeno vršiti faktičku vlast (npr. dva studenta stanuju zajedno i obojica koriste
televizor koji su zajedno kupili; stanari jedne zgrade koriste stepenište)
2. Sudržaoci mogu faktičku vlast vršti naizmenično (npr. jedan kosi livadu jedne, drugi druge sedmice)
3. Sudržaoci se mogu pojaviti i kao posredni držaoci (npr. izdaju njivu u zakup i dele zakupninu)
5
