Uvod
Stvarno pravo u objektivnom i subjektivnom smislu

SP je ono pravo koje se bavi proučavanjem stvari, objekat ovog parav je stvar.
*

SP u objektivnom smislu

(objektivno stvarno pravo) je skup opštih pravnih normi koje

regulišu subjektivna stvarna prava.

* SP u subjektivnom smislu

(subjektivno stvarno pravo) je subjektivno pravo koje se

odlikuje, s jedne strane, time što je apsolutno i kao takvo deluje prema svima (erga
omnes, contra omnes) a, sa druge strane, time što za svoj neposredni objekat ima stvar.
Suština subjektivnog stvarnog prava je u neposrednoj pravnoj vlasti na određenoj stvari a
tek radi obezbeđenja te pravne vlasti nameće se svim treći m licima određeno po našanje
i ono se uvek sastoji u nečinjenju.

SP se razlikuju od obligacija jer se ove zaključuju između tačno određenih strana

(lica). Stvarna prava su određena imperativnim normama. Imperativni propisi su oni koji
stranke ne mogu da izbegnu. Dispozitivni propisi se mogu izbeći (npr imperativ- moramo
voziti desnom stranom, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti mora biti u pismenoj formi
overen u sudu… kod uknjižbe, dipozitivne- sami ugovaramo kako će mo zaključiti neki
ugovor). SP ima apsolutni karakter, poslednica apsolutnog dejstva stvarnih prava
( dejstva erga omnes) je postojanje prava sledovanja i prava prvenstva. Pravo sledovanja
ogleda se u tome što imalac stvarnog prava može ovo vršiti protiv svakog trećeg u čijim
se rukama stvar nađe, bilo bespravno bilo po nekom pravnom osnovu. Pravo prvenstva
sastoji se u tome što je stvarno pravo jače u konkurenciji sa obligacionim pravom, kao i
sa istovrsnim stvarnim pravom kasnijeg datuma (npr više hipoteka na nekoj stvari, prva
hipoteka naplaćuje se u potpunosti a sledeća tek iz onoga što preostane, prior tempore).
SP- su : pravo svojine, službenosti, ručna zaloga, pravo građenja. Ovde treba ubrojati i
zakup, jer se i on sastoji u neposrednoj pravnoj vlasti na stvari. U stvarna prava mnogi
pisci ubrajaju i hipoteku, kao i zakonsko pravo preče kupovine. U stvarna prava neki
ubrajaju i realne terete, koji obavezuju svakodobnog vlasnika jedne nepokretnosti.

SP u našem sistemu reguliše Zakon iz 1980 Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim

odnosima kojim su uređeni pravo svojine (nosioci i predmet prava svojine, sticanje,
zaštita, prestanak), stvarne službenosti, hipoteka (ručna zaloga je regulisana Zakonom o
obligacionim odnosima)…….

Stvari

Opšti pojam:

Stvar (res) je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji
pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. 8npr: sunce, vatduh, mora, jezera nisu stvar
jer nisu u ljudskoj vlasti, ali mogu biti potčinjene ljudskoj vlasti te tada postaju stvar)
dakle stvar su i prirodne stvari, odnosno energije u oliku elektriciteta, toplote , gasa.
Postavlja se pitanje da li je leš ili delovi ljudskog tela predstavljaju stvar: ne ali postaju
stvar u građansko pravnom smislu ukoliko postoji punovažan pravni osnov za njihovo
prisvajanje. Veštački delovi tela (proteze) jesu stvar u prometu dok su odvojeni, odnosno
dok nisu spojeni sa telom, privremeno odvajanje ne čini od nje stvar u prometu.

Sastavni delovi stvari, prosta i složena stvar, pripadak stvari:

Svaka stvar sastoji se iz delova koji su takvi da se delovi ne mogu raspoznati

(prosta

stvar),

ili se mogu raspoznati (

složena stvar).

Svi delovi složene stvari nalaze se u

međusobnoj funkcionalnoj vezi. Delovi stvari mogu biti neodvojivi (inkorporisani deo) i

odvojivi.

Pripadak

stvari u pravnim odnosima deli sudbinu glavne stvari.

Plod:

prihodi

koji astaju od neke stvari. Dele se na prirodne, industrijske, civilne plodove. Za razliku od
pripadka kod plodova odvajanjem od glavne stvari postaju samostalne.

Podela stvarnih prava:

postoje dve škole sa dva različita mišljenja:



Anglosaksonska škola stvarna prava ne trebaju deliti



Kontinentalna škola stvarna prava treba deliti

Stvarna prava su: Pravo svojine, službenosti, stvarna prava, založnaprava, pravo građenja

II.



Pokretne (res mobiles)-stvari čiji se položaj može promeniti a da se ne naruši
njihova suština



Nepokretne (RES IMOBILES)- ONE ČIJI SE POLOŽAJ U PROSTORU NE
MOŽE PROMENITI A DA SE PRITOM NE NARUŠI NJIHOVA SUŠTINA

III.



Stvari u prometu (res incomercio)- stvari koje mogu biti objekt bilo kakvog
građansko pravnog odnosa



Stvari van prometa (res extra incomercio)- one koje vređaju moral

IV.

1. Individualno određene – tačno određena stvar
2. Određene po rodu- (kg, l. Ton……)



Deljive – ona stvar koja se fizički tako može podeliti da svaki deo dobijen
deobom ima vrednost srazmernu vrednosti celine (npr: brašno, žito)



Nedeljive- stvar koja se deobom upropašćava ili pak njeni dobijeni delovi ne
sadržavaju srazmernu vrednost (npr: komad nameštaja, gipsana figura, dijamant)

VI.



Procenljive-čija se vrednost može odrediti upoređivanjem sa drugima stvarima u
prometu. Postoji redovna i vanredna cena



Neprocenljive- one stvari čija se vrednost ne može odrediti nikakvim
upoređivanjem sa drugim stavrima u prometu.

VII.



Potrošne- one koje svu svoju korisnost icrpljuju prvom upotrebom (hrana, benzin,
piće, ugalj)



Nepotrošne- one koje mogu biti upotrebljene više puta (knjiga, odelo, cipele)

1. Lični ili neposrednu- državinu ima onaj ko neposredno (lično ili preko

svog detentora) vrši faktičku vlast na stvari (npr: lopov koji drži ukradenu
stvar, vlasnik koji se služi svojim pravima)

2. Posrednu- državinu ima lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko nekog

drugog lica, kojem je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju
stana, zakupu, čuvanja, posluge ili nekog drugog pravnog posla, dalo stvar
u neposredu državinu.

Od državine treba razlikovati

detenciju

, to je faktička vlast pri čemu se ona voljno drži

za drugog, npr proistekla je iz nekog radnog odnosa ili odnosa u domaćinstvu (služavka,
kamiondžija u nekom preduzeću…).

Prema obimu, odnosno širini faktičke vlasti državina se deli:

1. Državinu stvari- je najšira faktička vlast na stvari (svojinaska državina) koja po

obimu odgovara sadržini prava svojine

2. Državinu prava- koja je uža, delimična faktička vlast na stvari (plodouživanje,

zakup)

Rimska koncepcija državine:

držalac je ono lice koje ima faktičku vlast na stvari.

Postoje dva uslova kja moraju biti ispunjena: lice mora imati faktičku vlast na stvari
(corpus) i mora postojati volja da se prema stvari ponaša kao vlasnik (animus). Onaj ko
stvar drži i koristi je ali nema animus u iznetom smislu, nema državinu već detenciju.

Objekt (predmet) državine:

predmet državine mogu biti samo stvari u promet (ne i one

koje vređaju moral kao npr droga). Stvari van prometa nisu objekti državine jer su u
administrativnom režimu drave (javni putevi, parkovi……………)

Dobra mrtve ruke-

stvari u građanskopravnom smislu na kojima postoji neprenosivo pravo svojine.
Državina na jednoj stvari nužno se prostire na sve njene delove

Subjekt državine:

držalac može biti svako pravno i fizičko lice. Držalac može biti i

poslovno nesposobno lice.

Sticanj, prenos i gubitak državine:

budući da je po svojoj prirodi državina faktička

vlast na stvari ona se stiče uspostavljanjem te fizičke vlasti, a to može biti neposredno i
posredno. Neposredno (izvorno) sticanje državine je ustanovljavanje faktičke vlasti   na
stvari koja se uopšte ne nalazi u nečijoj državini (zauzimanjem napuštenih pokretnih
stvari, hvatanje odbeglog roja pčela, ulovljena divljač, uhvaćena riba). Posredno sticanje
državine je zasnivanje faktičke vlasti na stvari koja se već nalazi u nečijoj državini.
Prenos državine vrši se predajom stvari (tradicijom), a isto dejstvo kao predaja stvari ima
i predaja isprava koje omogućuju raspolaganje na stvari. (npr predaja ključeva od auta)
Prenos neposredne svojinske državine na  na nepokretnostima je različit u zavisnosti od
vrste   nepokretnosti,   okolnosti   slučaja   i   namere   stranaka.   Na   stanovima,   zgradama,
poslovnim prostorijama se prenosi spražnjenjem prostorija i predajom ključeva novom
držaocu. Kod zemljišnjih nepokretnosti taj način prenosa (osim u retkim slučajevima
kada je njiva ograđena i zaključava se) ne dolazi u obzir po prirodi stvari već se bavlja na

način da raniji držalac prestane da vrši radnje (ubere letinu) a nastavi da ih vrši novi
držalac.
Naslednik stiče svojinu u trenutku smrti ostavioca, bez obzira na to kad je stekao faktičku
vlast na stvari. Državina se gubi prestankom faktičke vlasti. Prestanak može biti
apsolutan (ako stvar propadne) i relativan. Prestanak državine može biti i dobrovoljan
(koji se zasniva na olji držaoca). Državina se ne gubi ako je držalac privremeno sprečen
da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje. Državina se ne može izgubiti prostom
izmenom volje detentora da stvar drži kao svoju.

Zakonita i nezakonita državina:

Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom

pravnom osnovu tj na pravnom poslu. Zakonitu svojinsku državinu ima svako ko je do
državine došao nekim poslom pogodnim za prenos svojine (kupoprodajom, trampom,
poklonom. Nezakonita je ona državina koja se ne zasniva na punovažnom pravnom
osnovu (uzurpator, lopov, utajivač, kao i onaj koji je do stvari došao na osnovu
nevažećeg kupoprodajnog ugovora)
Državina može but

zakonita a nesavesna

(kupac zna ili prema prilikama mora znati da je

prodavac lopov). A može biti i

savesna a nezakonita

(ugovor o kupovini je sačinjen sa

vlasnikom ali je ništavan, a to kupac nije znao niti je morao znati).

Savesna i nesavesna državina:

Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati

da stvar kojju drži nije njegova. Savesni držalac prava plodouživanja je onaj ko
opravdano veruje da mu pripada pravo plodouživanja. „onaj ko jednu stvar drži kao svoju
ne znajući da je ona tuđa“!!
Pretpostavlja seda je državina savesna dok se ne dokaže suprotno. Savesna državina
pravnih lica ceni se po savesnosti njegvih organa koji su ovlašćeni da ga zastupaju.
Državina poslovno nesposobnog lica koje nije sposobno za rasuđivanje savesna je ako je
savestan njegov zakonski zastupnik. Savesnost naslednikove državine ceni se nezavisno
od savesnosti, odnosno nesavesnosti, dekujusove državine, uzima se da je naslednk uvek
savestan.

Prava i manljiva državina:

Manljiva je državina stečena silom, prevarom ili

zloupotrebom overenja. Prava državina se ne pklapa sa zakonitom npr kupac silom uzme
prodatu a ne predatu stvar.

Zaštita državine:

1. Samopomoć

- Je pravo držaoca da sam, primenom izvesne sile, odbije smetnje

svoje državine, odnosno vrati državinu koja mu je oduzeta. Samopomoć treba da
bude takva da sila kojom se odbija protiv pravni napad treba da bude srazmerna
sili koja se upotrebljava u toku samog postupka.

2. Državinske tužbe i državinski sporovi

Povreda državine može biti izvršena na

dva načina: oduzimanjem stavri, odnosno državine i smetanjem državine.
Oduzimanjem stvari (deposedovanjem), koje je češće kod pokretnih stvari ali je
moguće i kod nepokretnih, znači potpuno isključenje držaoca iz faktičke vlasti.
Ali se ove smetnje mogu sastojati u sužavanju i otežavanju faktičke vlasti, dakle
dovoljno je i psihičko uznemiravanje. Između oduzimanja stvari i smetanja nije

Pravo svojine je

apsolutno pravo

, ono je apsolutno u u tom smislu što deluje prema

svima   (erga   omnes),   vlasnik   ima   pravo   sledovanja   na   osnovu   kojeg   može   zahtevati
povraćaj stvari od bilo kog trećeg lica kod koga se stvar bez pravnog osnova nađe, kao i
pravo da se negatornom tužbom usprotivi svakom smetanju svojine.
Za svojinu se kaže da je apsolutno pravo i u tom smislu da je u njemu koncentrisana sva
pravna vlast koja se može imati na jednoj stvari
Svojina   je   često   materijalizovana   pa   se   kaže   „imam   kuću“   odnosno   „imam   pravo
svojine“.
Pravo svojine je najšire pravo  ali i ono mora biti u granicama zakona da bi se izbegla
samovolja.   Dozvoljeno   je   sve   ono   što   nije   zabranjeno.   Privatna   svojna   može   biti   u
slučajevima predviđenim u zakonu, ekspropriisana a bez naknade ako je to u opštem
inetresu.

Pravo svojine u Srbiji:

Ustavom iz 2006 godine ukinuta je društvena svojina. Sadašnji

ustav, član 58, kao i Zakon o imovnsko pravnim odnosima, jamči pravo na svojinu. Ona
može biti: privatna, državna (javna), zadrušna, mešovita (priv/drž). Strani državljani
mogu da imaju pravo svojine na pokretnim stvarima a za nepokretnosti potrebno je da
imaju firmu i da ime je ona potrebna za obavljanje delatnosti.

Ograničenja u opštem društvenom interesu-

su propisana za pravo svojine na stvarima

koje imaju naročiti značaj za društvo, ekonomski, kulturni ili neki drugi. Tako, društvena
zajednica ne može biti nezainteresovana da li se poljoprivredno zemljište obrađuje i kako
i zato je ono proglašeno za dobro od opšteg interesa koje se koristi pod uslovimai na
način određen zakonom. Zakonska obaveza vlasnika (i svakog drugg korisnika) je da
zemlju   obrađuje   i   to   ,   za   poljoprivrednu   proizvodnju.   Za   šume   je   zbog   njihovog
društvenog značaja   propisano da se moraju održavati , obnavljati i koristiti tako da se
očuva   njihova   vrednost,   obezbedi   trajnost   i   stalno   povećanje   prirasta   kao   i   njihove
opštekorisne funkcije. Vlasnik kulturnog dobra ima pravo da ga upotrebljava u skladu sa
zakonskim odredbama, da ga proda, pokloni i da njime raspolaže testamentom. Vlasniku
je zabranjeno da: ošteti ili uništi kulturno dobro, iznosi ili izvozi dobro u inostranstvo,
koristi u svrhe koje nisu u skladu sa njegovom prirodom, rasparčava zbirke.

Sticanje prava svojine na osnovu ugovora sa prethodnim vlasnikom:

(kuporodaja,

poklon, trampa). Kod ovog slučaja postoje dva lica:

1. Prethodni vlasnik (prethodnik, prenosilac, tradens)
2. Novi vlasnik (sledbenik, sticalac, akcipijenc)

koji između sebe zaključuju ugovor upravljen na prenos prava svojine. Da bi došlo do
prenosa svojine potrebna su tri momenta:



Da je prenosilac zaista vlasnik stvari



Da postoji punovažan ugovor upravljen na prenos imovine (kupoprodaja,
razmena, poklon)



Da je izvršena predaja stvari, ako su u pitanju pokretnosti, a upis u
zemljišne knjige ako su u pitanju nepokretnosti.