Subjekti osiguranja
3
U v o d
Kao i svi drugi poslovi u privredi i osiguranje je na prvom mestu
ekonomska pa onda i privredna kategorija. Osiguranje je proisteklo iz čovekovog
posmatranja o dejstvu prirodnih sila na rezultate njegovog rada, na njegov život i
zdravlje i iz njegove inicijative da se to dejstvo, onda kad je to neprijatno, koliko je
moguće spreči, te kad se nije uspelo sprečiti, da se njegove rđave posledice poprave.
Naime, čovek je uvideo da postoje i takve prirodne sile koje
dejstvuju rušilački i oštećuju i uništavaju materijalna dobra. Uvideo je i to da se
dešavaju nesretni slučajevi koji uništavaju živote i oštećuju zdravlje i radnu
sposobnost ljudi. Kada je uvideo da se ne može naći neposredan tehnički put za
odbranu od tih sila i događaja, došao je na misao da to traži posebnim putem,
ekonomskim merama, odnosno obeštećenjem. Glavnu meru da se tako nastala šteta
nadoknadi najbrže i najlakše, našao je u osiguranju.
Osiguranjem se iz uloga osiguranika radi naknađivanja nastalih šteta,
kao i radi učestvovanja u sprovođenju mera za sprečavanje i suzbijanje rizika koji
ugrožavaju osigurana lica i imovinu, a u skladu sa ekonomskim interesima
osiguranika i osiguravajućih organizacija, vrši isplaćivanje ugovorenih iznosa po
osnovu osiguranja. Na taj način korisnicima osiguranja omogućena je efikasnija i
sigurnija zaštita od šteta koje mogu da nastanu ili koje su već nastale.
Danas, osiguravajuće organizacije imaju za cilj i da istražuju i
preduzimaju i preventivne mere usmerene na otklanjanje štetnog dejstva stihijskih
prirodnih sila i čovekovog destruktivnog rada, kao i nesrećnih slučajeva.
1
Kada je reč o istorijskom razvoju osiguranja, prvi oblici osiguranja
sreću se u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Prvi konkretni oblici osiguranja sreću se u
Kini pri transportu robe. Pisani tragovi o osiguranju pronađeni su u Hamurabijevom
zakonu iz 2250. godine pre nove ere. Prvi sačinjen ugovor o osiguranju pronađen je u
Đenovi (1347), a prvi zakoni u ovoj oblasti doneti su u Barseloni (1435) i Firenci
(1522). Privredni razvoj, praćen rastom životnog standarda i rastom štete, je uslovio
pojavu prvih
osiguravaca
koji se pocinju baviti osiguranjem u cilju sticanja profita.
Prvi tragovi osiguranja u Srbiji nalaze se u polovinom XIV veka. Ono se kao
privredna aktivnost pojavljuje tek u XIX veku.
1
http://www.scribd.com/doc/13700869/osiguranje
Subjekti osiguranja
4
Osigravajuće kompanije predstavljaju finansijske institucije čiji je
osnovni zadatak da uz obračun određene nadoknade u vidu premije osiguranja isplati
osigurani ugovoreni iznos u slučaju pojave neželjenog događaja. Osiguravajuće
kompanije obezbeđuju prenos rizika sa osiguranika na osiguravajuću kompaniju a
koji se vezuje za određenu aktivnost, događaj, pojavu ili stvar. Prenosom rizika na
osiguravajuću kompaniju on se deli na veći broj nosioca rizika koji se po pravilu ne
može u potpunosti predvideti. Međutim, zakonom verovatnoće je moguće izračunati
verovatnoću pojave pojedinih događaja, a samim tim i rizik koji se odnosi na
analizirani događaj. Sa razvojem osiguravajućih kompanija povećava se broj i vrsta
rizika koji se mogu osigurati, tako da danas skoro da i ne postoji događaj, aktivnost
ili stvar koja ne može biti predmet osiguranja.
2
2
Prof. dr Aleksandar Dogandžić, „Poslovne finansije“,Univerzitet u Prištini, Ekonomski fakultet, Kosovska
Mitrovica, 2011. god. str.334.
Subjekti osiguranja
6
bivaju oštećene ili uništene. Zaključak je jasan: samo neke stvari od mnogobrojnih,
koje sačinjavaju imovinu raznih lica bivaju pogođene opasnostima i oštećene, a još
manji broj ih biva uništeno. Prema tome, ukoliko jedan osiguravač uspe da
organizuje i poveže što više ljudi i organizacije koje raspolažu imovinom, utoliko će
broj onih koji pretrpe štetu prema svima koji čine organizaciju osiguravača biti
manji. Dakle, u tom odnosu ugroženi prema oštećenim, stanje je povoljnije što je više
organizovano ugroženih, što je, znači više imovine osigurano.
Osiguranje može izvršiti svoju ekonomsku funkciju samo ako postoji
masa osiguranika kod istog osiguravača. Na taj se način krupne štete raspodeljuju na
manje, za svakog člana zajedničkog fonda osiguranja podnošljive štete što je u suštini
i isplativije. Moderno osiguranje, kao što je poznato, obuhvata i preduzimanje nekih
mera kojima je cilj predunapređenje i otklanjanje štetnih događaja. U te takozvane,
mere prevencije, spadalo bi, na primer, zaštita od požara upotrebom naročitog
materijala za gradnju, postavljanje nekih instalacija i slično. U ove mere spada i
primena sankcija protiv nebrižljivih osiguranika. Osiguravač takođe organizuje
takozvane represivne mere kojima se ide na uvažavanje štetnih posledica kada je
događaj već nastao. Ovde spadaju npr. razne medicinske i veterinarske mere i akcija
lečenja, gašenje požara i slično.
Kad se govori o funkcijama osiguranja, autori se većinom slažu da su
one trojake:
čuvanje imovine,
akumulacija novčanih sredstava i
njegova socijalna funkcija.
4
Čuvanje imovine se sastoji u preduzimanju prevenstivnih i
represivnih mera i u naknadi štete. Osiguravanjem se prikupljaju ogromna novčana
sredstva koja se putem banaka neposredsno stavljaju na raspolaganje privredi. Uz to,
jedan deo neplaćenih premija od osiguranika ide neposredno u fond akumulacije.
Njegova socijalna funkcija ogleda se u tome što se osiguravanjem lica ublažavaju
materijalne nezgode izazvane nesretnim slučajevima i što se nekim vrstama ličnog
osiguranja u stvari vrši štednja i podiže životni standard ljudi.
4
Prof. dr Jasna Pak, „Pravo osiguraja“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2011.god. str.20
Subjekti osiguranja
7
2. Subjekti osiguranja
U poslu osiguranja susrećemo više lica, a terminologija o njima nije
ujednačena. Ko se bavi poslom osiguranja kao delatnošću, naziva se osiguravačem,
osiguravaocem, osiguravateljem, osigurateljem ili osiguračem i sl. Druga ugovorna
strana, onaj koji osigurava, koji se ugovorom obezbeđuje za slučaj nastupanja štetnog
događaja, naziva se ugovaračem osiguranja, ugovoriocem osiguranja ili
osiguranikom. Naknada štete kod imovinskog osiguranja može se ugovarati da bude
isplaćena i nekom trećem licu, a ne ugovaraču osiguranja. Isto tako je i kod ličnog
osiguranja da se osigurana suma, suma osiguranja, može isplatiti trećem licu. To se
treće lice naziva korisnikom osiguranja (beneficijarom).
Kod ličnog osiguranja može se ugovor sklopiti tako da se osigurava
život ili zdravlje nekog trećeg lica, a ne onog koje sklapa ugovor. To se lice naziva
osiguranim licem ili takođe osiguranikom. Ugovarač osiguranja treba da je pozitivno
zainteresovan za život i zdravlje osiguranog lica. Ova pozitivna zainteresovanost
određuje se po objektivnim merilima. Uzima se da su srodnici određenog stepena
pozitivno zainteresovani za život i zdravlje jedno drugog.
Redovno se dešava da u ugovor o osiguranju pojavljuju samo
osiguravač i osiguranik, koji je i korisnik osiguranja, odnosno kod ličnog osiguranja
još i osigurano lice. Ali ima ugovora u kojima su osiguranik i korisnik osiguranja,
odnosno osigurana lica različiti, druga lica. Kod osiguranja imovine ugovor može
zaključiti ne samo sopstvenik stvari koja se osigurava nego i svako ko ima
imovinskog interesa da se ta stvar očuva neoštećena, svako ko ima interes da se ne
dogodi određeni slučaj, pošto bi inače pretrpio neki materijalni gubitak (zakupac,
založni poverilac, čuvar itd.) Može se , znači, osigurati i neka tuđa stvar, ali ugovarač
osiguranja treba takođe da je pozitivno zainteresovan da se ta stvar sačuva. Razlog da
se osigurava tuđa stvar je najčešće u tome što je vlasnik u takvom položaju da ne
može voditi brigu o toj stvari. Takvo osiguranje za tuđ račun postoji u poslovanju
špeditera, komisionara, skladištara, zanatlija, gostioničara i hotelijera za stvari koje
su im predate. Pravni odnos između ugovarača osiguranja i sopstvenika stvari je,
međutim, onakav kakav proizilazi iz njihovog osnovnog ugovornog odnosa. Ali
prava iz osiguranja po ovakvom ugovoru ima samo onaj ko u času nastanka štete ima
materijalni interes da se osigurani slučaj ne dogodi. Znači, kad je sopstveniku
vraćena stvar, naknada se isplaćuje njemu. Kod osiguranja kod koga se naknada štete,
