Субјекти у свјетској привреди

Садржај

Увод

......................................................................................................................3

I Предузећа – монополи и транснационалне компаније

.......................

1. Појам и процес настанка.........................................................................

2. Транснационалне компаније.....................................................................

3. Начини дјеловања.....................................................................................

4. Мултинационалне компаније..................................................................

II Банке

............................................................................................................

III Држава

.........................................................................................................

IV Закључак

.....................................................................................................

Литература

..........................................................................................................

Субјекти у свјетској привреди

Увод

Савремени развој међународних економских односа не дозвољава могућност

дугорочног развоја неке земље базираног на принципу аутархичности и потпуне или
дјелимичне изолованости од вањског окружења. Напротив, растућа је узајамна зависност,
међународна подјела рада и утицаји које имају међународни економски односи на развој
сваке земље.

Субјекти у међународној привреди дијеле се на оне који непосредно обављају

производне и спољнотрговинске послове (разне врсте производних и услужних
предузећа), оне које обављају финансијске послове ( банке и организације осигурања ) и
оне које системом привредних инструмената опредјељују услове привређивања ( државе и
органи државне управе, укључујући и међународне институције ).

Произвођачи робе и услуга као основни субјекти у свјетској привреди увијек су у

дилеми да ли прозводити у земљи или иностранству, колико продавати у земљи, а колико
у одређеној страној привреди. У тржишној привреди они имају шире могућности избора у
погледу пословања на унутрашњем или спољним тржиштима, а имају и више слободе у
пословном одлучивању. Они комбинују домаће факторе развоја са факторима у
иностраним привредама. Упоређујући свој пложај на унутрашњим и спољним тржиштима
они доносе одлуке према томе шта за њих доноси већу економску корист.

У свјетском економском простору данас егзистира преко 60 000 транснационалних

компанија и велики број предузећа средњих и малих димензија, 1 000 интернационалних и
транснационалних банака са око 11 000 филијала, око 200 држава и 300 различитих
међународних организација, што говори о све већем броју субјеката који се појављују у
свјетској привреди и међународним осносима.

Предузећа се дијеле на мала, средња и велика. Мала и средња рјешавају проблем

запослености, а крупна стицање огромних богатстава, посебно кроз извоз робе, капитала и
технологије. Мала и средња предузећа много лакше иду у стечај и ликвидацију од
великих. Да би се успјело у међународној трговини, неопходно је имати субјекте у земљи
и иностранству и успоставити њихову чврсту сарадњу и садејство са државом.

Овај рад се састоји из три дијела. У првом дијелу описани су монополи и

транснационалне компаније, удруживање компанија у разне облике организовања, као и
разлике између трансционалних и мултинационалних компанија. Други дио је посвећен
банкама и њихов улози у свијетској привреди. У трећем дијелу говори се у улози државе
на свијетској сцени и њиховом значају за нормлано функционисање привреде.

Субјекти у свјетској привреди

чврст и трајан облик монополске организације. Труст има предност над картелом. При
формирању цијена картел се руководи најмање рентабилним предузећем, а труст може
формирати интеркомпанијске ( тзв. трансферне цијене ) путем који може преливати
капитал из рентабилних у нерентабилне и лакше укидати нерентабилне погоне.

Холдинг компанија

је предузеће (група) која располаже контролним пакетима

акција   низа   предузећа,   обједињених   под   јединственим   руководством   и   већинским
власништвом.   Могу   бити   потпуно   нова,   постојећа   удружена   или   постојећа   подјељена
предузећа,   с   тим   да   нова   предузећа   постају   чланови   холдинга.   Исто   као   што   се   могу
интегрисати   вертикално,   хоризонтално   или   конгломератски,   предузећа   се   могу   и
раздвајати, како би се одвојили њихови добитнички од губитничких дијелова. Самостални
нови ентитети најчешће се поново повезују у неки шири облик повезивања.

Концерн

(конгломерат) представља најобухватљивији облик монополске

организације. Он групише облик предузећа, често из разних производних грана, која се
удружују споразумом у коме се регулишу заједнички интереси, појединачно учешће или
друга важна питања. То је, најчешће, систем производних, транспортних, трговинских и
банкарских друштава обједињених под јединственом управом.

Мање обавезујући облици интеграције гдје се удружују само одређени интереси, називају
се групе или пословне алијансе. Настају, како ради повећања прихода, тако и ради
смањивања ризика.

2. Транснационалне компаније

Транснационалне компаније формирају се на бази капитала једне земље у већем

броју држава, а код мултинационалних компанија капитал је власништво субјеката из
већег броја земаља. Овим компанијама се руководи из једног центра компаније, који имају
своје дијелове (предузећа и погоне) у већем броју земаља и које имају велике послове и
богатство џиновских размјера. Њихова структура власништва састављена је:

Из основног и обртног капитала

људског фактора (рада, управљања и менаџмента)

технолошких компоненти, укључујући специјализацију послова и производње.

Са становишта управљања постоје двије групе ових фирми:

оне којима управља власник или неколико власника (породична предузећа) и

команије којима, умјесто власника, управљају професионални менаџери, тзв.
корпоративно управљање

Субјекти у свјетској привреди

Транснационалне компаније дефинишу се у складу са општом дефиницијом коју су

прихватиле Уједињене нације средином седамдесетих година XX вијека. По тој
дефиницији транснационалне су оне компаније које контролишу производњу или услужну
дјелатност у више земаља ван земље која је њихово матично сједиште. Овакве компаније
нису увијек уједињена предузећа, нити су увијек у приватном власништву. Оне могу бити
такође предузећа на корпоративној основи или у друштвeном власништву.

Амерички економист Вернон дао је дефиницију ових компанија. То су компаније

које располажу производним капацитетима „ћеркама“ у више земаља, годишњи промет
пење се на милијарде долара, изводе велике пословне, финансијске и инвестицоне
подухвате ван земље гдје је њихово сједиште, имају централистички организовано
пословање, па њихови људски и финансијски потенцијали чине повезану цјелину чије је
дјеловање уоквирено елементима заједничке стратегије.

Суштина транснационалних компанија је у томе што оне обједињују производне,

технолошке, трговинске и финансијске активности у већем броју земаља. Њихова се моћ
не   састоји   само   у   огромним   финансијским,   технолошким   и   организационо-
комуникацијским  системима, него такође, и спосбности развијања одређених културних
модела   (система   вредности)   од   који   је   тзв.   „потрошчко   друштво“   најочигледнија
манифестација   овог   процеса.   Оне,   тим   путем,   опредјељују   свјетску   понуду   и   тражњу,
диктирају цијене и владају свјетском привредом.

Настајање и развој ових компанија се приказује на следећи начин:

први степен концентрације представља ниво фабрике

други степен је прерастање у националну компанију која вертикално повезује
више фабрика с тим да се око породичног капитала, који је у почетку био
самосталан сада окупља акционарски капитал на широј основи

трећи степен у процесу њиховог раста је међугранска корпорација или
конгломерат, који прераста границе једне земље и има огранке у већем броју
земаља. Капитал у овим конгломератима не губи уже национално обиљежје, јер
доминантну позицију задржава капитал земље у којој је створено почетно језгро
тзв.“земља матица“

У другој фази је непосредно ангажовање компаније у сарадњи са иностраним

предузећима у производњи и реализацији производа на иностраном тржишту. Прво се иде
само на монтажу дијелова произведених у земљи матици, а касније се дио производње
преноси у друге земље са којима се послује у иностранству. Овом сарадњом компанија
успијева да заобиђе бројне баријере на које наилази у извозу. Ризик је већи него код првог
облика сарадње, али и дугорочна рентабилност и стабилност је далеко већа, посебно
уколико је одабран добар партнер и стабилна земља.