Subjekti vanparničnog postupka

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE I PRAVO

SEMINARSKI RAD

PREDMET: “GRADJANSKO PROCESNO PRAVO”

TEMA: “SUBJEKTI VANPARNIČNOG POSTUPKA”

Prof. dr: Milan Milosević

Beograd, Mart 2015. godine

S A D R Ž A J



UVOD.........................................................................................



VANPARNIČNI POSTUPAK.................................................

2.1.Teoretski pokušaj u razgraničenja izmedju vanparničnog i
parničnog postupka.................................................................................8
2.2.Vrste vanparničnih postupaka.........................................................9
2.3.Osnovne razlike izmedju parničnog i vanparničnog postupka....10



SUBJEKTI VANPARNIČNOG POSTUPKA......................



Sud....................................................................................................13



Učesnici.............................................................................................14



Sposobnost subjekata vanparničnog postupka

…...........................



ZAKLJUČAK..........................................................................



LITERATURA.........................................................................

VANPARNIČNI POSTUPAK

Posebna vrsta gradjanskog sudskog postupka koji je prilagodjen specificnim

karakteristikama gradjansko-pravnih odnosa o kojima se raspravlja a zatim i odlucuje
jeste Vanparnicni postupak. U pravnoj teoriji prisutan je problem definisanja
vanparnicnog postupka, taj problem je nastao zbog raznovrsnosti gradjansko-pravnih
odnosa o kojima se odlucuje u tom postupku. Uglavnom se za parnicni postupak kaze da
je to sporni postupak a za vanparnicni postupak da je on nesporni postupak, sam rezultat
pokusaja da se razgranice, primenom kriterijuma spora, vanparnicni i parnicni postupak,
jesu ovi nazivi. Ipak, ovakav kriterijum nije prihvacen u potpunosti, i to zato sto se
pojedine pravne stvari u parnici resavaju i kad nema spora, a i obrnuto, imamo primere
vanparnicnih stvari koje se resavaju u vanparnicnom postupku, a spor je prisutan izmedju
vanparnicnih stranaka.

Vanparnicni postupak ne predstavlja jedinstvenu procesnu celinu, tacnije, ne radi

se o jednom postupku, vec se zapravo radi o vise razlicitih postupaka. Prema clanu 1 iz
Zakona o vanparnicnom postupku, te razlicite vrste vanparnicnog postupka mozemo
svrstati u cetiri osnovne grupe.

Ovim clanom, takodje je propisano da sudovi postupaju i odlucuju o:



Licnim stvarima,



Porodicnim stvarima,



Imovinskim stvarima i



drugim pravnim stvarima.

Posebna grana gradjansko-sudskog postupka, koji se po svojim nacelima i svom

predmetu razlikuje od dve grane parnicnog i izvrsnog postupka, definise se negativno,
kao onaj postupak koji se ne parnici. Spor u vanparnicnim stvarima ne postoji, vec se
vodi preventivno, da do spora ne dodje.

Moze se reci da vanparnicni postupak sluzi uglavnom uredjivanju odnosa a ne

odlucivanju koje bi za cilj imalo resavanje situacija u kojima je zbog povrede prava doslo
do sukoba interesa. Nacela se u ovom postupku razlikuju od nacela parnicnog postupka
po sledecem: veca elasticnost procesnih instituta, smanjena strogost u formalnom smislu,
otvorena mogucnost pokretanja postupka po sluzbenoj duznosti od strane suda, otvorena
mogucnost postupanja samo s jednom strankom, orijentisanost na pomoc i dr.

Vanparnicni postupak se u prvom redu pokrece, radi zastite licnih i imovinskih

interesa, tj. on uglavnom ne resava sporove. Vanparnicni postupak nije homogen, postoje
drugacije vrste vanparnicnih postupaka koje su odredjene po svom predmetu (lice se

proglasava umrlim u postupku proglasenja nestalog lica za umrlo i dokazuvanju smrti;
zaostavstina se raspravlja u ostavinskom postupku).

Zbog heterogenosti vanparnicnog postupka, nije moguce izvesti jasnu

demarkacionu liniju izmedju vanparnicnog i parnicnog postupka, onako kako se to cini u
odnosu na krivicni i upravni postupak, tad je glavni kriterijum razgranicenja predmet
postupka.

Prema tome, ovde se kao kriterijum za razgranicenje koristi naredba zakonodavca,

tako da, ukoliko je zakonodavac predvideo da je odredjeni postupak vanparnicni, on ce
takav biti, i obrnuto.

Kada se u praksi radi o pravoj vanparnicnoj stvari, tada je sigurno da ce se ona

raspravljati u vanparnicnom postupkum posto nema spora, tj. suprotstavljenih ucesnika u
postupku.

Prave vanparnicne stvari su one u kojima ne postoji suprotstavljen interes ucenika

u postupku. Medju ucesnicima moze postojati

de facto spor,

ali ne i spor u materijalno-

pravnom smislu.

U prave vanparnicne stvari spadaju sve one stvari u kojima se odlucuje o statusu fizickih
lica:



Postupak lisenja poslovne sposobnosti,



Proglasenje nestalog lica za umrlo,



Produzenje roditeljskog prava,



Postupak za zadrzavanje lica u psihijatrijskoj bolnici,



Davanje dozvole za stupanje u brak i



Postupak za utvrdjenje radne sposobnosti.

Medju prave vanparnicne stvari spadaju pravne stvari koje su imovinsko-pravnog

karaktera,   tacnije,   stvari   koje   cije   resavanje   neposredno   odredjuje   imovinsko-pravnu
poziciju   ucesnika   u   vanparnicnom   postupku:   zemljisno-knjizne   stvari,   protest   ceka   i
menice,   raspravljenje   zaostavstine,   sastavljanje,   potvrdjivanje,   cuvenje   i   ponistenje
isprava.

Ako se radi o nepravoj vanparnicnoj stvari, i postoje suprotstavljeni interesi

ucesnika, kao merila za razgranicenje ove dve vrste postupka, mogu da posluze i drugi
teoretski kriterijumi za razgranicenje.

Prof. dr Radovanov Aleksandar,

GRADJANSKO PROCESNO PRAVO

, Novi Sad, 2009.