Судови
Увод
Закони научног (логичког) мишљења представљају један од основних предмета
логике. Мада ови закони имају карактер општеметодских поступака који помажу у
решавању научних проблема, они као целина, због ограничености расположивог простора,
неће бити обухваћени овим текстом. Наиме, законе логичког мишљења несвесно и
спонтано користи сваки човек, па и сваки истраживач. На пример, један од основних
закона логичког мишљења је да оно што вреди уопште, вреди и за појединачне случајеве.
Или, ако су две ствари једнаке трећој, оне су једнаке и између себе. Такви закони
представљају израз концентрисаног искуства многих генерација: људи су стихијски
пробали да мисле на разне начине, а успешност у пракси најчешће је била искуствени
критеријум за селекцију и коначно усвајање сопственог начина мишљења. Тако су људи
почели логички да мисле пре него што је настала логика као наука, као што деца,
слушајући говор одраслих, науче правилно да говоре пре него што се у школи сретну с
првим граматичким правилима. Људи су, дакле, мислили по логичким законима (било да
су тога били свесни или не) увек када су успевали да дођу до употребљивих закључака и
задовољавајућих решења постављених проблема.
Да би могла да утврди извесне законе сазнања, логика, пре свега, мора да проучи
основне елементе мишљења, тј. основне мисаоне облике и мисаоне радње. Три основне
мисаона облика (логичке форме) јесу појам, суд и закључак. Тема овог матурског рада
јесте суд.
Судови
може бити истинито или лажно. Истинит суд је онај чија веза појмова одговара
повезивању самих објективних ствари и својстава на које се дати појмови односе.
2. Реченица и исказ, став и суд
Као што је термин језички израз појма, тако је ИСКАЗ ЈЕЗИЧКИ ИЗРАЗ СУДА.
Исти суд на разним језицима може бити изражен различитим реченицама. Ако речи
заменимо неким симболима, као нпр. у математици и физици, суд може бити изражен и у
облику формуле – нпр. с²=b²+a² или V=s/t.
Исказ треба разликовати од било које реченице.
Можемо направити мноштво граматички исправних реченица које са логичке
стране немају никаквог смисла. Нпр. ''Квадрат је укусан'', Месец је део намештаја''. У овим
примерима нема СМИСАОНЕ ЦЕЛИНЕ, јер су сасвављени од појмова који се не могу на
тај начин спајати.
С друге стране постоје смисаоне реченице које и дање нису судови, јер немају
истиносну вредност. Нпр. ''Сумњам да сам добро урадио писмени'', ''Сутра треба рано
устати'', ''Надам се да сте задовољни мојим радом'', ''Ко данас није у школи?''. Ово су све
смислене реченице, али нису судови јер се њима НИШТА НЕ ТВРДИ, па се не поставља
питање истинитости или лажности. Њима се изражавају сумње, потребе, питања..., али су
ипак ставови.
СТАВ је свака веза појмова која има смисла, дакле свака смислена реченица. СУД
ЈЕ СТАВ КОЈИМ СЕ НЕШТО ТВРДИ И КОЈИ ЗАТО МОРА БИТИ ИСТИНИТ ИЛИ
ЛАЖАН. То значи да је став шири појам јер сви судови су ставови, али поред судова
имамо и ставове којима се ништа не тврди и зато НЕМАЈУ ИСТИНОСНУ ВРЕДНОСТ. То
су питања, наређења, изрази сумње, страховања...
РЕЧЕНИЦЕ су било које везе речи које задовољавају граматичка правила и
изражавају неке мисли или осећања.
ИСКАЗИ су оне реченице које изражавају ТВРДЊЕ које могу бити истините и
лажне.
Реченице:
бесмислене реченице,
ставови-смислене реченице,
судови-ставови којима се нешто тврди и морају бити истинити или лажани,
исказ-реченица којом се изражава суд.
Судови
3. Структура суда
Дуго је у логици била традиција да се проучавају искључиво такви судови у којима
се тврди да неки предмет има неко одређено својство. Такви су судови на пример:
2
„Табла је црна“,
„Крин је цвет“,
„Ниједан човек није савршен“,
„Плућа су орган дисања“.
Код судова ове врсте уочавамо три саставна елемента: предмет о коме се говори -
субјекат, оно што се о том предмету говори - неко његово својство, врста којој припада -
предикат, и најзад саму веу између субјекта и предиката - копулу „је“, „није“, „су“ и
„нису“. Према томе, структура оваквих судова може се изразити формулом „ S je P“.
У наставку су дати примери судова где
представља оне који су S а нису P, они
који су и S и P су , и они који нису S али су P су обележени као .
Суд А
Из овога видимо да сви S јесу P. На пример, S = Грк, P = Човек, из овога следи да -
Не постоји ниједан Грк који не би био човек, односно, да су сви Грци људи.
2
Марковић М., Логика за III разред гимназије и правно биротехничке школе, Завод за уџбенике, Београд,
2011. стр. 41
S P
SP
S P
S P
SP
S P
