Проф. др Наташа Делић
Правни факултет, Универзитет у Београду
СУДСКА ПСИХОЛОГИЈА КАО НАСТАВНА
И НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА
Апстракт:
Аутор у раду настоји да дефинише судску психологију у ширем смислу као
наставну и научну дисциплину. У датом контексту, посебна пажња је посвећена одређивању
предмета и задатака судске психологије као самосталне научне дисциплине као и утврђивању
њеног система. Након тога, укратко је приказан историјски развој судске психологије и њених
појединих научних области. Такође, аутор је у раду обрадио и питање научних метода који се
користе у судској психологији. Сумарно је приказан и однос судске психологије са општом
психологијом као и са појединим правним гранама и ванправним научним дисциплинама. На
крају рада дати су одговарајући закљуци.
Кључне речи:
психологија, судска психологија.
Судска психологија као наставна дисциплина - Судска психологија у ширем
смислу је назив за посебан предмет који се изучава на правном факултету ради
потпунијег и успешнијег образовања будућих правника и то нарочито оних који су се
определили за продубљено проучавање правнопсихолошких питања која се јављају у
савременој правној теорији и судској пракси.
Судска психологија као научна дисциплина - Судска психологија у ширем
смислу, названа још и правна психологија (
legal psychology
), је самостална научна
дисциплина која се бави проучавањем психичких процеса/функција
1
и психичких
особина/својстава чије је упознавање корисно за успешно вршење правосудних
функција и за адекватну примену права.
2
Предмет судске психологије – Сходно реченом, предмет судске психологије у
ширем смислу су психички процеси и психичке особине чије је упознавање корисно за
успешно вршење правосудних функција и адекватну примену права. Односно, предмет
судске психологије у ширем смислу су психички процеси и психичке особине и њима
одговарајућа понашања учесника судских поступака
3
.
Психичких функција код људи има девет. Оне су подељене на основу
најважнијих карактеристика и најбитних својстава иако се по одређеним особинама
поклапају и допуњују. Можемо их сврстати у три групе/подгрупе и то: когнитивне,
конативне и енергијске. Когнитивна група психичких функција обухвата четири
психичке функције: памћење, опажање, мишљење и интелигенцију. Конативна група
психичких функција обухвата три: нагоне, емоције и вољу. Трећа група је састављена
из две функције, а то су свест и пажња. Наиме, конативна група садржи све основне
покретаче човековог понашања, когнитивна група ствара све потребне погодности за
стицање искуства. У енергијском смислу, свака психичка функција тражи адекватну
количину нервне тј. психичке енергије, али свест и пажња су две функције без којих
нема јасног сазнања. Свест као будност је предуслов сваког свесног доживљаја, а
1 Психички процеси/функције/могућности/моћи.
2 Отуда, судску психологију у ширем смислу тј., правну психологију не треба поистовећивати са
форензичком психологијом. Вид. D. Centar /2010/:
Forensic Psychology
, Oksford, 1-18. и М. Костић
/2002/:
Форензичка психологија
, Београд, 19-22.
3
З. Јекић /2003/:
Кривично процесно право
, Београд, 26.
пажња обезбеђује велику оштрину и ефикасност психичким процесима када се усмере
на одређени садржај, односно циљ.
4
Под психичким особинама подразумевамо релативно трајне особине појединаца,
као што су навике, способности, темперамент, потребе, интереси и друге особине
личности.
5
Задаци судске психологије - Ако пођемо од напред одређених појмова и
предмета судске психологије у ширем смислу можемо да видимо да се њен основни
задатак састоји у томе да пружи одређени корпус теоријских знања која ће непосредно
или посредно моћи да се примене у сврху успешног вршења правосудних функција и у
сврху адекватне примене права.
Систем судске психологије - Судска психологија у ширем смислу је самостална
научна дисциплина у чијим оквирима се развијају поједине научне области.
Према схватању Аћимовића две најзначајније научне области у оквиру судске
психологије у ширем смислу су: криминална психологија односно, психологија злочина
и судска психологија у ужем смислу односно, психологија суђења
.6
Поред наведених, у састав судске психологије у ширем смислу, према овом
аутору, улазе и друге, у мањој или већој мери развијене области, међу којима су:
психологија преткривичног поступка, психологија жртве кривичног дела, затворска
психологија и законска психологија.
Како се наводи, криминална психологија као научна област у оквиру судске
психологије у ширем смислу се бави питањем значаја психолошких фактора у
контексту две групе проблема и то: развоја личности до извршења кривичног дела и
преласка на дело, tj., питањима психолошких основа и манифестација криминалног
понашања.
7
Међутим, како и сам аутор уочава, предмет проучавања криминалне
психологије веома је тешко диференцирати у односу на предмет криминологије из
разлога што је „скоро немогуће потпуно издвојити психолошка питања од других
криминолошких објашњења.
“
8
Отуда, сматрамо да је реално утемељен став према коме криминална
психологија као „наука о психичком животу злочинца“
9
представља део криминологије,
а предмет њеног проучавања је „психичка структура учиниоца кривичног дела, са
његовом целокупном личношћу.
“10
Није сувишно напоменути да је став према коме криминална психологија
представља део криминологије прихваћен и у највећем делу савремне стране
литературе. У наведеном смислу примера ради, изјашњава се и Филдмен (
Feldman
) који
у самом уводном делу истиче да његова књига Психологија злочина („
The Psychology of
Crime“
) представља преглед савремених теорија и резултата истраживања у
криминологији при чему је приликом обраде појединих проблема знатна пажња
посвећена и одређеним психолошким питањима као и социолошким перспективама
11
.
4
С. Јакулић /1999/:
Форензичка психијатрија, ауторизована предавања
, Београд, 99–100. и В.
Десимировић /1997/:
Медицинска психологија, са основама психопатологије
, Београд, 21–22. Упор. Н.
Рот /2000/:
Општа психологија
, Београд, 5.
5 Н. Рот: оп. цит., 3
6
М. Аћимовић /1987/:
Психологија злочина и суђења, судска психологија
, Београд, 40–41. и Ж.
Алексић, М. Шкулић, М. Жарковић /2004/:
Лексикон криминалистике,
Београд, 165.
7
М. Аћимовић /1987/:
Ibid
., 68.
8 М Аћимовић /1987/:
Ibid
., 69.
9
Z. Šeparović /1987/:
Kriminologija i socijalna patologija
, Zagreb, 29. Вид. Ђ. Игњатовић /2011/:
Криминологија
, Београд, 19-27.
10 Z. Šeparović:
Ibid.,
29. Упор. Ж. Алексић, М. Шкулић, М. Жарковић: оп. цит., 351. Вид. D. Howitt
/2009/:
Introduction to Forencis and Criminal Psychology
, London.
11 P. Feldman /1993/:
The Psychology of Crime
, New York, XI-XIV. Вид. C. R. Hollin /1989/:
Psychology
психијатријских појава чије разумевање је потребно за примену одговарајућих
материјалноправних прописа.
15
Иако за сада не представља заокружен део научног система, с обзиром на њен
значај и перспективе будућег развоја, у оквиру законске психологије би посебно
требало издвојити кривичноправну психологију - која се бави проучавањем и
објашњењем психолошких, психопатолошких и психијатријских појмова коришћених у
кривичном праву.
У оквиру предмета проучавања законске кривичноправне психологије од
примарног значаја је питање кривице, односно урачунљивост, умишљај и нехат, за које
се слободно може рећи да представљају најзначајније кривичноправне проблеме за чије
теоријско објашњење и практичну примену су неопходна и одговарајућа знања
одређених ванправних научних дисциплина.
Када је у питању кривица, као што је познато, наш законодавац, као и већи део
савремене кривичноправне теорије, прихвата мешовити, психолошко - нормативни
појам кривице према коме се кривица одређује као психички однос учиниоца према
делу збога којег му се може упутити одговарајући социјално – етички прекор. Према
Кривичном законику (члан 22) кривица постоји ако је учинилац био урачунљив и
поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је
његово дело забрањено. Кривица може постојати и онда када је учинилац поступао из
нехата ако то закон изричито предвиђа. Сходно датој одредби кривица се састоји из три
елемента: урачунљивости, умишљаја или нехата и свести о противправности.
16
Сасвим оправдано наш законодавац не дефинише саму урачунљивост, већ
полази од њене обориве претпоставке и одређује појам неурачунљивости. Постојање
неурачунљивости, која искључује кривицу, се према општеусвојеном схватању,
утврђује применом мешовитог, односно биолошко - психолошког метода. Примена
датог метода најпре подразумева да је код учиниоца потребно утврдити постојање
неког од законом прописаних биолошких основа тј. поремећених психичких стања
(душевна болест, привремена душевна поремећеност, заостали душевни развој и друге
теже душевне поремећености), а потом констатовати да је дато стање проузроковало
одговарајући поремећај у остваривању једне или обе релевантне психичке функције –
способности схватања значаја свог дела (моћ расуђивања) и способности управљања
својим поступцима (моћ одлучивања), који је испољен као немогућност њене/њихове
реализације. С обзиром на његову природу, примена мешовитог биолошко –
психолошког метода нужно подразумева да се кривично право овде користи и знањима
одговарајућих ванправних научних дисциплина, попут психологије, психопатологије и
психијатрије.
Примена истог, мешовитог, биолошко – психолошког метода предвиђена је и за
утврђивање битно смањење урачунљивости која је као и неурачунљивост
кривичноправни појам чија је основа комплексна, билошко – психолошка. Разлика
између битно смањене урачунљивости и неурачунљивости је пре свега у психолошкој
компоненти, а билошка основа им је иста: стање душевне поремећености. Ово стање,
међутим, код неурачунљивости у потпуности онемогућује способност схватања значаја
свог дела или способност управљања својим поступцима, док су код битно смањене
урачунљивости наведене способности (једна или обе) присутне, али битно смањене.
Отуда је кривичноправни значај битно смањене урачунљивости квалитативно различит
у односу на кривичноправни заначај неурачунљивости – она представља факултативни
основ за ублажавање казне.
Овде такође, треба споменути и смањену урачунљивост која у кривичном праву
отвара веома осетљиво питање квантификације релеватних психичких функција
15 Упор. D. Kozarić-Kovačić, M. Grubišić-Ilić, V. Grozdanić /2005/:
Forenzička psihijatrija
, Zagreb, VII.
16 Вид. Н. Делић /2009/:
Нова решења општих института у КЗС
, Београд, 52-67.
