Највиши земаљски суд под називом Синод установљен је 1805. године, а након њега
Правитељствујушћи Совјет Сербски, касније Сенат. Убрзо је у ослобођеном Пашалуку
започето оснивање нахијских судова. Тадашњу мрежу судова су чинили првостепени
„сеоски“, другостепени „кнежински“ и трећестепени „нахијски“ судови.

После Другог српског устанка, судски систем је био мешовити, турско-српски,

који је раздвојен 1820. године, када је за Србе формиран „Суд обшћенародни сербски“.
Убрзо су формирани и нахијски судови као и Народне канцеларије.

Кнез Милош је 1825. године донео прва упутства за рад нахијских судова

покушавајући тиме да нормативно уреди начин рада судова.

Сретњским уставом из 1835. године, којим је формално-правно уведена судијска

незавиност,  као  и  Турским  уставом  из  1838.  године  изричито  су  одвојене  три  гране
власти:  „законодавна,  законоизвршитељна  и  судејска“,  при  чему  је  судска  власт
требало  је  да  буде  тростепена  и  самостална.  Судство  је  добило  самосталан  положај  а
тиме  је  започета  и  велика  активност  на  доношењу  писаних  закона.  Све  је  више  било
прописа о раду судова, од којих је најважнији први Закон о уређењу судова из 1840.

Законом о устројству судова из 1865. године мрежу судова Србије су чинили

окружни и апелациони судови и Касациони суд. По том закону, судије је постављао
Кнез својим указом, судско веће чинило је 15 судија, од којих је један био председник, а
Касациони суд у Београду је радио у три одељења.

Намеснички Устав из 1869. године, Устав из 1888. године и Закон о судијама из

1881. године, такође су прописали судску незвисност у односу на остале две гране
власти, као и тростепеност судова.

Године 1901. Народна скупштина је донела Закон о судијама који је, као веома

значајан пропис за судство, одредио пре свега услове за избор судија и председника
судова, али и разлоге и поступак за престанак њихове функције, као и њихову сталност,
непреместивост итд.

Први Устав Краљевине Југославије, Видовдански устав из 1921. године,

прописао  је  увођење  јединственог  правног  поретка,  односно  уједначавање  правних
система земаља које су биле у саставу Краљевине. Међутим, временом се показало да
федерализам није доводио до јединства, већ је испољавао разлике у правосуђу, односно
у правним системима различитих подручја и то тако што је стварао велике проблеме у
пракси,  јер  на  пример  Хрватска  и  Словенија,  које  су  сматрале  да  су  засебно  правно
подручје,  нису извршавале одлуке суда из Србије.

https://www.vk.sud.rs/sr/историјат-настанка-судске-власти-у-србији

Током Другог светског рата од стране комунистичког руководства су као орган

„народне власти“ наметнути тзв. Народноослободилачки одбори (НОО).

Законом из 1945. године су формирани срески (котарски) и окружни судови,

врховни судови народних република и Врховни суд АП Војводине и Врховни суд
ФНРЈ, као највиши орган правосуђа у ФНРЈ.

Уставом из 1963. године се као уставна функција уводи контрола уставности и

законитости  и  поверава  се  уставном  судству.  Овим  уставом  су  основана  одељења
Врховног  суда  за  Војводину  и  Космет,  а  укинут  је  Врховни  суд  АП  Војводине.
Међутим, амандманима из 1971. године нестао је јединствени правосудни систем, јер је
уведен  републички  карактер  правосуђа,  који  је  подразумевао  да  правосуђе  уређују
републике  и  покрајине  својим  прописима.  Према  овом  уставу  судски  систем  чине
судови опште надлежности и специјализовани судови (војни и привредни).

Устав СФРЈ из 1974. године утврдио је нека битна начела правосуђа, као што су

уставно начело независности судова, начело легалитета, федерално начело, обавеза
праћења и проучавања друштвених односа и појава, уставни принцип јавности итд., а
сва та начела односно уставне одредбе и принципи су приближније разрађени у
одговарајућим законским и другим прописима.

Након распада СФРЈ формирана је Савезна Република Југославија коју чине

Република Србија и Република Црна Гора. Уставом СРЈ из 1992. године је поред
републичких судова, на нивоу Федерације формиран Савезни суд, док је организација
судства у републикама-чланицама била прописана Законом о судовима.

УСТАВНЕ И ЗАКОНСКЕ ОДРЕДБЕ

3.1. Уставне одредбе

Сретењски и Турски устав представљају основу свих наредних устава, а са

становишта судског система најбитнији су и то из разлога што су они први
прописивали независност и самосталност судске власти.

Владавина права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим

људским правима. Остварује се слободним и непосредним изборима, уставним
јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и
повиновањем власти Уставу и закону.

Иако је правни поредак јединствен, уређење власти почива на подели власти на

законодавну, извршну и судску. Однос те три гране власти заснован је на равнотежи и
међусобној контроли, с тим што је судска власт независна.

https://www.vk.sud.rs/sr/историјат-настанка-судске-власти-у-србији

Члан 3 Устава Републике Србије (Сл.гласник РС, број 98/06)

Члан 4 Устава Републике Србије (Сл.гласник РС, број 98/06)