OSNOV UGOVORA (KAUZA) I PRAVNA PRIRODA
UGOVORA
Pravna priroda nekog pravnog posla ceni se prema sadržini prava i
obaveza koji proizilaze iz postignute saglasne volje stranaka i prema
posledicama koje pravni posao proizvodi, tako da pravnu prirodu
ugovora, odnosno da li se radi o teretnom ili dobročinom ugovoru,
opredeljuje osnov ugovora (kauza), kao neposredni pravni cilj
obavezivanja ugovornih strana.
Iz obrazloženja:
U prvostepenom postupku je utvrđeno da su tužilac i tužena zaključili brak
29.07.1988. godine, koji je razveden 23.05.1996. godine. Tužilac je rođen 1943.
godine a tužena 1950. godine i oboje imaju po jedan brak iza sebe i decu iz
ranijih brakova. Predmetni stan je dodeljen tužiocu kao vojnom licu, u novembru
1989. godine kao nosiocu stanarskog prava, radi rešavanja stambenih potreba
njegove porodice koju je tada činila i tužena kao njegova supruga. Tužilac je stan
otkupio na svoje ime po ugovoru o otkupu stana od 20.03.1993. godine, ali bez
uplate otkupne cene stana, pošto je do tada uplaćeni doprinos tužioca za
stambenu izgradnju u celini pokrivao otkupnu cenu stana. Tužilac je penzionisan
30.12.1988. godine, a tužena je za vreme trajanja braka radila u preduzeću
"Uzor" u Valjevu.
Na dan 7.4.1993. godine stranke su zaključile sudsko poravnanje kojim su
konstatovale da otkupljeni stan predstavlja bračnu tekovinu i da su oni po tom
osnovu suvlasnici sa ˝ na stanu uz pravo uknjiţbe u zemljiđnim i drugim javnim
knjigama, da bi poravnanjem zaključenim pred istim sudom pod R. br. 326/93 na
dan 27.08.1993. godine, najpre stavili van snage poravnanje od 7.4.1993.
godine, da bi zatim tužilac priznao tuženoj isključivo pravo svojine na
navedenom stanu iz razloga što je stan isplaćen jednokratnom uplatom iz
sredstava, koja su zajednički stekli tokom trajanja braka i s obzirom na činjenicu
da je doprinos tužene prilikom otkupa stana bio veći.
Tužilac je tužbom podnetom 22.4.1996. godine, neposredno pre razvoda braka,
tražio da se utvrdi da poravnanje od 27.8.1993. godine (drugo poravnanje),
prikriva ugovor o poklonu i da se ugovor opozove zbog grube neblagodarnosti
poklonoprimca.
Utvrđujući
pravnu prirodu poravnanja od 27.8.1993. godine i pravu volju ugovornih strana
prilikom njegovog zaključenja, prvostepeni sud nalazi da su posle zaključenja
prvog poravnanja stranke želele da i tužena kao tadašnja tužiočeva supruga
posle tužiočeve smrti bude obezbeđena od eventualnih naslednih pretenzija na
stan tužiočeve dece iz prvog braka, zatim da su imali u vidu da je tužilac veći deo
novca dobijenog prodajom svoje očevine dao sinovima iz prvog braka, da je na
ime izdržavanja bivše supruge plaćao 30% od svoje penzije, koju je i stambeno
obezbedio tako što je bio saglasan da ona bude određena za nosioca stanarskog
prava na stanu koji je dobio u toku prvog braka, te da je stoga namera stranaka
bila da tužena kao druga tužiočeva supruga bude u ravnopravnom položaju sa
prvom suprugom i da su sve to bili razlozi koji su opredelili stranke da zaključe
novo drugo poravnanje od 27.8.1993. godine, pa je na osnovu svega navedenog,
uzimajući u obzir i sadržinu poravnanja, prvostepeni sud zaključio da poravnanje
ne prikriva ugovor o poklonu, već predstavlja ugovor o deobi predmetnog stana
koji je njihova zajednička imovina stečena u toku trajanja braka, u smislu čl.
327. i 330. st. 1. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, po kom
ugovoru su se stranke saglasile da stan pripadne tuženoj u isključivu svojinu, s
tim da tužilac zadrži pravo doživotnog uživanja na stanu, i konačno da je tužbeni
zahtev neosnovan u delu kojim je traženo da navedeno poravnanje predstavlja
ugovor o poklonu stana a da je samim tim i neosnovan zahtev za opoziv poklona.
Po nalaženju Okružnog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda ne može se
prihvatiti kao pravilan.
Prvostepeni sud pravnu prirodu spornog poravnanja utvrđuje uzimajući u obzir
razloge i motive, o kojima je napred bilo reči, koje su stranke opredelile da
zaključe poravnanje. Međutim, pravna priroda nekog pravnog posla ceni se
prema sadržini prava i obaveza koji proizilaze iz saglasne volje stranaka i prema
posledicama koje pravni posao proizvodi. Drugim rečima, pravnu prirodu
ugovora, odnosno da li se radi o teretnom ili dobročinom ugovoru, opredeljuje
osnov ugovora (kauza), kao neposredni pravni cilj obavezivanja ugovornih
strana.
Nije bilo sporno da je predmetni stan dodeljen tužiocu za vreme trajanja braka
stranaka te da je tada tužena bila član tužiočevog porodičnog domaćinstva, da
otkupna cena prilikom otkupa stana nije plaćena, s obzirom da je do tada
uplaćeni doprinos tužioca za stambenu izgradnju za vreme trajanja radnog
odnosa u celini pokrivao otkupnu cenu stana.
Kod ovakvog stanja stvari, stranke su bile ovlašćene da međusobnim
sporazumom utvrde da otkupljeni stan predstavlja bračnu tekovinu i da
sporazum utvrde odnose povodom sticanja tog stana, što su stranke i učinile
zaključenjem sudskog poravnanja od 7.4.1993. godine (prvo poravnanje).
Prilikom ocene pravne prirode spornog poravnanja od 27.08.1993. godine,
prvostepeni sud je bio dužan da pođe najpre od sadržine pismene isprave o
poravnanju iz koje proizlazi da stranke konstatuju da je stan isplaćen
jednokratnom uplatom iz sredstava koja su zajednički stekli u toku trajanja
braka, što nije tačno, kao što svakako nije tačno, s obzirom na objektivno
utvrđene činjenice (stan nije ni bio plaćen gotovim novcem), da je doprinos
tužene prilikom otkupa stana bio veći, kako se to u poravnanju navodi.
Uz sve to i okolnosti koje prvostepeni sud uzima u obzir prilikom utvrđivanja
pravne prirode spornog poravnanja koje se odnose na obaveze tužioca prema
