SVE O TROSKOVIMA –SKRIPTA ZA ISPIT
Standardizacija direktnih troškova
Postupak primene standardizacije:
Prvo se vrši programiranje svih posla koje treba obaviti, zatim se determiniše koje vrste i
koliki su troškovi svake pojedine aktivnosti za određeni posao proizvod ili uslugu. Bitnoj e postaviti
dostižne standarde.
Testiranje standarda tj. korigovanje treba vršiti pri tehničkim, tehnološkim ili organizacionim
promenama koje dovode do promene količinskog utroška, najčešće na kraju godine.
Standardizacija ličnih dohodaka = Standardizacija vremena za izradu određenog proizvoda ili
obavljanje posla.
Iznos standardnih direktnih troškova se dobija množenje standardne količine materijala sa
standardnom cenom, odnosno standardno utrošeno vreme sa standardnom isplatnom osnovom.
Troškovno odstupanje
– množenjem količinske razlike između stvarnog i standardnog
utroška kod pojedinih vrsta materijala sa standardnom cenom.
Cenovno odstupanje
–
množenje razlike između stvarne i standardne cene sa količinom
stvarnog utroška materijala.
Stand. isplatna osnova
– vrednovanje rada u preduzeću.
Standardizacija indirektnih troškova
Standardizacija - instrument za kontrolu troškova.
Indirektni troškovi su uglavnom periodični i vezani za mesto nastajanja troškova. Njihova
standardizacije je pod uticajem troškova minulih perioda.
Njihova vezanost za određena mesta pruža mogućnost za identifikovanje odgovornih lica, tako
da standardizacija poprima oblik kontrole jer se da utvrditi mogući uticaj radnika na visinu
troškova.
Kontrola indirektnih troškova se vrši po mestu nastajanja troškova. Stvarni troškovi svake
vrste upoređuju se sa standardnim na svakom mestu nastajanja troškova. Na osnovu odstupanja
vrše se korekcije.
Fleksibilni plan troškova
Pre fleksibilnog plana koristio se
fiksni plan troškova
. Kod tog plana postoji određena
fiksirana tačka, tj. data količina proizvodnje na bazi koje se predviđaju pojedinačni i ukupni
indirektni troškovi.
Fleksibilni plan troškova omogućuje utvrđivanje standardnih opštih troškova za svaki stvarno
mogući obim proizvodnje.
Fleksibilni planovi pojedinih odeljenja prethode fleksibilnom planu troškova celog preduzeća.
Dizajn proizvoda
Marka proizvoda
Način plaćanja
Rokovi isporuke i način održavanja
Konkurentska inteligencija
Marketing i organizacija istupanja na tržištu
Ostali faktori konkurentnosti
Troškovi zaliha
Upravljanje zalihama je veoma značajno. Problem se javlja pri određivanju takozvanih
„ekonomskih zaliha“. Ekonomske zalihe su optimalne zalihe, na skali između suviše visokih i suviše
niskih zaliha.
Previsoke zalihe
– povlače neracionalno angažovanje jednog dela sredstava koja se inače nalazi
u zalihama. Povlače neke troškove za kamate, manipulisanje, angažovanje
prostora… Zbog dužeg stajanja robe preduzeća se izlažu riziku zbog kvarenja
robe ili njenog zastarevanje.
Preniske zalihe
– preuzeću stvaraju probleme da obezbedi kontinuitet u proizvodnji. Zbog
nedostatka materijala ili robe neće moći da se odvija proizvodni ciklus.
Principi za efikasnije upravljanje zalihama:
1. nomenklatura materijala
2. grupisanje materijala i robe po ABC metodi
3. kvantificiranje količine pojedinih narudžbina
4. kvantificiranje sigurnosnih zaliha
5. vrednovanje zaliha – prema:
a. nabavnim,
b. planskim
c. standardnim cenama
Formula za ekonomsku nabavku (optimalnu količinu)
Gde je
n – optimalna količina nabavke
Q – ukupna količina koju treba nabaviti tokom godine
Tb – troškovi po jednoj narudžbini
Ta – godišnji troškovi čuvanja zaliha za 1 kg
Grafik za ekonomsku nabavku
