УНИВЕРЗИТЕТ „УНИОН – НИКОЛА

ТЕСЛА“ БЕОГРАД

Факултет за пословне студије и право

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: КРИВИЧНО ПРОЦЕСНО ПРАВО

Тема: СВЕДОК, СВЕДОЧЕЊЕ И ИСКАЗ СВЕДОКА

Професор:

Студент:

проф. др Милан Милошевић

Горан Јовановић I 346-10

Шабац, март 2014. године

САДРЖАЈ

УВОД

.........................................................................................................

1. ПОЈАМ И СВОЈСТВА СВЕДОКА

.................................

2. ВРСТЕ СВЕДОКА

.............................................................................

2.1. ПРЕЗУМПТИВНИ СВЕДОЦИ

.............................................

2.2. ЗАКОНСКИ СВЕДОЦИ

.........................................................

2.3. СВЕДОЦИ У ПОСТУПКУ УТВРЂИВАЊА
ЧИЊЕНИЧНОГ СТАЊА

.........................................................

3. ИСКЉУЧЕЊЕ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД
ДУЖНОСТИ СВЕДОЧЕЊА

.............................................

ПОЛОЖАЈ СВЕДОКА У КРИВИЧНОМ

ПОСТУПКУ

.................................................................................

4.1. ДУЖНОСТИ СВЕДОКА

.........................................................

4.2. ПРАВА СВЕДОКА

.....................................................................

5. ПОСТУПАК САСЛУШАЊА СВЕДОКА

.....................

5.1. ЗАКЛЕТВА

.................................................................................

5.2. ПРАВИЛА О ИСПИТИВАЊУ СВЕДОКА

.....................

6. КАЖЊАВАЊЕ СВЕДОКА

.............................................

6.2. КАЖЊАВАЊЕ СВЕДОКА ЗБОГ НЕИЗВРШАВАЊА
ДУЖНОСТИ СВЕДОКА

.........................................................

6.1. КАЖЊАВАЊЕ СВЕДОКА ЗБОГ ЗБОГ ДАВАЊА
ЛАЖНОГ ИСКАЗА

.....................................................................

7. ЗАШТИТА СВЕДОКА

.........................................................

7.1. ОСНОВНА ЗАШТИТА

.........................................................

7.2. ПОСЕБНО ОСЕТЉИВИ СВЕДОК

.................................

7.3. ЗАШТИЋЕНИ СВЕДОК

.........................................................

8. СУБЈЕКТИ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА И
ОРГАНИ МУП-а КАО СВЕДОЦИ

.................................

8.1. ИСТРАЖНИ СУДИЈА КАО СВЕДОК

.................................

8.2. ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ, СУДИЈА, СУДИЈА ПОРОТНИК
КАО СВЕДОЦИ

......................................................................

8.3. ПРИВАТНИ ТУЖИЛАЦ И ОШТЕЋЕНИ КАО
ТУЖИЛАЦ У СВОЈСТВУ СВЕДОКА

..................................

ЗАКЉУЧАК

..............................................................................................

ЛИТЕРАТУРА

...................................................................................

кривичне ствари. Поред сведока у споредне кривичнопроцесне субјекте убрајају се и
вештаци, законски заступници, пуномоћници, тумачи, стручна лица.

Све радње које предузима сведок представљају манифестацију људске психе, а

посебно исказ сведока који представља репродукцију чулног опажања неког догађаја из
прошлости преломљен кроз призму свести. Тим пре што исказ сведока представља доказ,
а не сам сведок као физичко лице. Сва права и обавезе која сведок има током кривичног
поступка могу се односити само на физичка лица.

Као сведок може бити испитано малолетно лице, као и дете, али испитивање ових

лица мора се обављати уз присуство и помоћ психолога, педагога или другог стручног
лица.

Оштећени, оштећени као тужилац или приватни дужилац може се испитати као

сведок.

У зависности од тога на који начин је лице сазнало за чињенице о кривичној

ствари разликују се две категорије сведока: сведоци који из властитог, непосредног
опажања знају нешто о чињеницама које се утврђују у кривичном поступку (тзв. прави
сведоци) и лица која су нешто дознала о таквим чињеницама на посредан начин, тј. на
начин што им је неко други причао о тим чињеницама (тзв. сведоци по чувењу). Исказ
правих сведока има већу вредност од исказа сведока по чувењу.

Важно својство сведока је поседовање и најмање способности репродукције

сопственог   опажања   чињеница   из   прошлости.   Способност   репродукције   се   може
испољити било непосредно – личним усменим казивањем или посредно – путем тумача,
ако се ради о лицима која не могу непосредно општити са судом, странкама или другим
учесницима у поступку. Минимум психофизичке способности мора да постоји, јер једино
се на тај начин може доћи до сазнања о чињеницама које су у посредној или непосредној
вези са предметом кривичног поступка. Даље, чињенице о којима сведок даје свој исказ
су увек чињенице из прошлости. При томе треба разлучити оне делове исказа који су
плод размишљања и закључивања сведока о чињеницама које су предмет исказа, од оног
стварно опаженог и запамћеног,  јер неретко сведоци празнине у запамћеном покушавају
да попуне путем стварања сопствене слике и реда догађаја. Разлози за овакво поступање
могу бити разноразни, од оних који се крећу у оквирима нормалних психичких процеса,
од   добронамерних,   мотивисаних   жељом   да   се   помогне   суду   или   окривљеном,   па   до
малициозних.

Сведок је најчешће али и најнесигурније доказно средство, јер у оцену његовог

исказа треба укључити разне критеријуме и имати у виду различите околности важне за
доношење коначног закључка о валидности нечијег исказа.

У кривичнопроцесној литератури наводе се два основна разлога услед којих исказ

неког сведока може у одређеном случају довести орган кривичног поступка до тога да
погрешно утврди чињенице које су предмет исказа сведока:

види: Бејатовић, С.,

Кривично процесно право

, Службени гласник, Београд, 2010. стр. 128.

чл. 92. став 2.

Законика о кривичном поступку

(„Сл. гласник РС“ бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 и

45/2013)

Милошевић М.,

Скрипта Кривично процесно право

, стр. 37.

а) сведок може свесно говорити неистину (свесно лажно исказивати), при чему

зна да се садржај његовог исказа не поклапа са стварношћу, односно исказ је и
субјективно и објективно лажан и

б) сведок може хтети да говори истину, али се његов исказ, из различитих разлога,

не поклапа са стварношћу, а да то он и не зна, односно исказ је субјективно истинит, а
објективно лажан.

Ипак сведочење у кривичном поступку представља учесталу доказну радњу и као

такво оно је незаобилазан извор сазнања о чињеницама које се у том поступку имају и
утврдити. Сасвим је, међутим, друго питање на који ће начин суд, односно други орган
поступка ценити веродостојност исказаног, а она на првом месту треба да зависи од
конкретних околности (поузданости сведока, његове старости и сл.) и да буде оцењивана
узимајући у обзир и друге доказе.

2. ВРСТЕ СВЕДОКА

Анализом институције сведока кроз законске текстове и правну доктрину могу се

издвојити три, условно речено, врсте сведока:

1. „Презумтивни сведоци“,
2. Сведоци у разним процесним радњама тзв „законски сведоци“ и
3. Сведоци у поступку утврђивања чињеничког стања.

2.1. ПРЕЗУМПТИВНИ СВЕДОЦИ

У току предкривичног поступка органи унутрашњих послова могу, када постоје

основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, да
траже потребна обавештења од грађана. У круг грађана од којих се траже обавештења
долазе како лица на која се сумња да су починила одређено кривично дело тако и остале
особе које нису у том погледу сумњиве, а имају одређена сазнања о кривичном делу или
пак потенцијалном учиниоцу, па их називамо „презумтивим сведоцима“, јер можемо
претпоставити да та лица могу бити сведоци у неком евентуалном будућем кривичном
поступку.

Иако се раније постављало питање да ли органи МУП-а имају овлашћења да

саслушају грађане за које сматрају да имају одређена сазнања о кривичном делу, данас је
законом о кривичном поступку и такође законом о полицији тачно утврђено ово право, а
све у циљу што ефикаснијег откривања и проналажења осумњиченог лица.

2.2. ЗАКОНСКИ СВЕДОЦИ

Законски сведоци су лица која по слову закону морају бити присутна приликом

предузимања одређених истражних радњи. Тако, на пример, претресању стана, или лица,
морају присуствовати два пунолетна грађанина, с тим што ако се претреса особа женског

Бајер, В.

Југословенско кривично процесно право

, Школска књига, Загреб, 1986, стр 174.